PČELARSKA

PIŠE: Boško PROTIĆ

– Dođi malo bliže, komšija, da progovorimo koju!

– Ne smem. Karantin!

– Ma, priđi do ograde samo. Nećeš da se zaraziš. Ne boj se. Ne izlazim ja nikud. Ništa ne čujem kad pričaš, tako, sa pola ulice.

Priđem. Sedi na drvenoj stolici uz zid kuće. Sunča se. Noge ispružio napred. U ruci štap. Koristi ga od pre pet-šest godina kad ga na pešačkom prelazu obesni klinac obori džipom.

– Kako je? – pitam.

Znam: razgovorao bi. Ne može više da istrpi tamnog pauka ćutnje što premrežava muklu nit sa usne na usnu i petlju oko jezika steže. Reči, zaostale, golicaju unutra. Htele bi da se razmenjuju, dobacuju, da se igraju sa tuđim – a nemaju sa čijim. Pamet još bistra, ni telo se nije sasvim predalo ali ko te to pita? Propis je propis: izolacija!

– Ne valja! – kaže tužno.

– Biće ovo sve u redu – tešim ga.

– Možda. Samo, znaš, nije meni za mene. Žao mi njih! Stradaće. Gotovo je.

Nisam pomislio da će mu ikad biti žao „njih“?! Pametan čovek, bio inženjer u „Zastavi“. Cenjen, poštovan, nikad član SKJ a opet – načelnik. Znači: i znao i vredeo. Komšiluk nema ružnu reč za tu kuću. Sin u Americi, i on inženjer, ćerka u Švajcarskoj, udala se za Italijana, žena umrla pre par godina. Ispratili smo je do Bozmana.

– Stradaće! – nastavlja priču – A ne mogu da im pomognem!

– Komšija, šta ima da im pomažeš? Šta su zaslužili tako će i da prođu. Politka je kurva. Znali su to a kurvali se.

Pogleda me iznenađeno.

– Ko će da strada? – pita.

– Pa, ovi što ne znaju kud udaraju! A ni “levo” i “desno” ne razaznaju najbolje.

Nasmeje se gorko. Lupnu štapom, pa se osloni na njega i usta. Prilazi. Skrati nam „socijalnu distancu“ na pola.

– Ma, nek stradaju. I treba. Nije meni do njih. Meni žao pčela. Za zunzare nikada nisam brinuo.

Setim se da je njegova žena donosila med u saću mojoj majci.

– Deda pčelario, otac, evo i ja sam bio pčelar. Sve do sad. Više nisam.

– Prodao si košnice?

Ćuti. Shvatim da ih nije ožalio. Proleće. Behar. Pčele izleću po polen i med… A on?

– Nisam prodao. Imam petnaestinu društava. Bolje da ih nemam. Sada će da stradaju. A ne mogu da im pomognem jer sedim ovde. U apsu.

– Ne brini, komšija, postoje one milionima godina. Snaćiće se i bez tebe.

– Ne znaš ti. Ne znaš. Nije to baš tako. Prošle godine sam produžio vozačku i saobraćajnu samo da mogu da im odem. Za drugo mi kola ne trebaju.

– Gde su ti košnice?

– Tu, u Baljkovcu. Gore ka Medni. Blizu a sad ispada: predaleko. – Huknu pa nastavi – Drugu pogaču sam stavio baš pre nego nas ovo snađe. Sad sedim, uhapšen na pravdi Boga i cvilim. One gore – ja ovde. Dođe mi iz ove naborane kože da iskočim. A znaš, sad je najvažnije. Baš sad društva ubrzano rastu, množe se pčelice, matica vredno zaleže, pune saće nektarom i polenom… Neke su matice stare. Izrojiće se a neću biti tamo da ih smirim i spremim za bagrem. Propast!

– Ima valjda neki mlađi kolega da priskoči?

– Ima. Al neće. Ni ja ne bih. Pčele su kao žena: poznaju te i daju ti se a ti imaš samo tvoj način da sa njima opštiš. Niko neće da se prihvati rizika da uđe međ tuđe pčele. Svaki pčelinjak ima svoje običaje i navike. Možeš sve da uradiš „po knjizi“ a da pođe naopako. Ne treba to nikom o vratu.

Jebem ti ja ovakvo dobro. Da me gilipteri
i neznalice šikaniraju po stare dane? To tebi dobro?
Decu mi oteraše u svet – ajd. Zavukoše ruku baš duboko
u penzionerski džep – ajde i to nek bude. Sad na red došao:
bajbok! I to: da se sam hranim, perem i sam sebe
držim iza rešetaka?! Tamnica o svom trošku?
A tebi je to “za moje dobro”?

– Jebiga, komšija – kupujem vreme poštapalicom. Nemam šta drugo da mu kažem.

– A koga bih ja to zarazio? Pa mene ne interesuje da idem da igram domine i pijem piće. Sednem u kola ovde, izađem na pčelinjaku. Isto i u povratku. Koga to ugrožavam i ko mene ugrožava? Otkud u ljudima tolika bezdušnost?!

– Ne znam?! A ima je previše.

– Da mi je ona pamet i energija iz 1968. kad ubiše Boga u meni u Beogradu na demonstracijama, ne bih se mnogo dvoumio da upalim kola i odem sad na pčelinjak. Al sam ostario, obogaljio… svodim se… Nemam više snage da se nosim sa svakom budalom i vučem po sudovima. Deca odoše po belom svetu bežeći od ove „lepote“, Mara umre, ostadoše samo pčele. Evo, sad mi i njih uzeše.

– Mora tako. Karantin je za sve. To je za tvoje dobro, komšija.

– Jebem ti ja ovakvo dobro. Da me gilipteri i neznalice šikaniraju po stare dane? To tebi dobro? Decu mi oteraše u svet – ajd. Zavukoše ruku baš duboko u penzionerski džep – ajde i to nek bude. Sad na red došao: bajbok! I to: da se sam hranim, perem i sam sebe držim iza rešetaka?! Tamnica o svom trošku? A tebi je to “za moje dobro”?

Ćutim. Počeo je da se žesti. Možda je i dobro tako? Nek izbaci ovim kašljem zluradim sav šlajm doba u kome živimo. Nek ga ispljune!

– Znaš, mora čovek da ima pravo i da umre. Nigde u svetu se samoubistvo ne kažnjava. Ne smeš drugom da pomogneš a sa svojim životom smeš šta te volja. E, vidiš, kod nas ni to ne može više! Sad ima da živim dok mi se na konferenciji za štampu ne saopšti drugačije. Ako zajebem pa umrem, kazniće naslednike – novčano! Pare vole.

Zastade. Zaćuta. Okrete leđa, kao da krene ka kući pa se opet vrati. Nastavi:

– Nije meni do mrenja. Samo teško trpim da mi i o tome šilibajzer odlučuje. Živi mi se još. Kad odem na pčelinjak, pa dimilicu zapalim… Opija to i mene, ne samo pčelu. U tom mirisu pečurke je cela istorija koju pamtim, a sigurno i ono što se pre sećanja događalo. Lepo mi je tamo. I pčelama je lepo sa mnom. Sve jaka društva. Medara do medare. Za ugled. A sad?

– Kako mogu da ti pomognem, komšija?

– Nikako! Ni ja nikada nisam pomogao sebi. Ono 1968. – propalo. Propadalo i kasnije. Šta god sam mislio da je pravo i pošteno pa se poturao – propadalo. Valjda je to usud? Gledao sam propast jedne ozbiljne države, sad gledam propast državice u traljama. Ništa se tu nije promenilo, al niko, nikada, nije ovoliko udario na – pčelu. Neće to na dobro da izađe, mili moj. Ne može!

– Hoćešp da odem u ponedeljak na tvoj pčelinjak. Možeš da me telefonom savetuješ šta treba da činim?! Nisam to pre radio, al hoću!

– Ne može to tako! Nikad nije moglo. Treba godinu dana, najmanje, da ideš pored mene i učiš. Nije to ova njihova politika pa da je dovoljno da se učlaniš. Tu mora da se zna znanje. To je, bre, živi život a ne propisi, standardi, uredbe…

Poćuta malo pa kaže:

– Hajde, idi. Dosta sam te gnjavio. Stari ljudi samo zluradost prenose i šire, znam ja to. Ako čuješ da bi neko kupio pčelinja društva, reci da imam za prodaju. Hoću ovo da zatrem i da privedem kraju. Ne treba mi život ovakav gde će bilmez da mi određuju pravila kako da živim i dal smem da mrem. Čuvaju me od neke tamo korone a briga ih što ću da umrem zbog izdaje! Izdao sam moje pčele! To do takvih ne stiže. Nemaju oni ni srce ni dušu. Još manje pamet.

Okrenem se i pođem ka kapiji. Minut do policijskog časa. Kazniće me kraj kontejnera u koji sam pošao da bacim đubre a onda se, usput, izgubio u priči starog komšije-pčelara.

OSTANITE U SVOM DOMU – i razmišljajte o ovom dobu!!! O pravdi, nepravdi i tome kako sloboda curi između naših prstiju i rasipa se da se više nikada na dlan ne vrati.

11. april 2020.