PENELOP

PIŠE: Branislav BANKOVIĆ

U svakom čoveku postoji nešto što ostaje i nešto što se menja. Osoba i stanje, ali kako ono nepromenljivo radi protiv doživljenog to nije znao Trajko Jurgec, profesor fizičke kulture na realnoj gimnaziji u malom mestu Porto. Mislio je da godine donose iskustvo i imao gotovo natprirodnu sposobnost da pamti samo lepe stvari, tako da su u njegovom sećanju čitave decenije zjapile kao prazne fioke. S godinama je mreža snova postajala sve praznija. Bela jedra zamenile su prašnjave roletne, a devojke oko njega postale su neprimetne prasice. Samo mu se mlada apotekarica od preko puta redovno priviđala, sveža i nasmejana kao samohrana majka sa reklame za kinder čokoladu.

Posle časova je redovno išao u teretanu i na masažu dok je večeri provodio zavaljen u fotelju sa knjigom u ruci kupajući se u svakodnevnoj rutini iščekivanja. Ličio je na Penelopu u muškom telu. Izbegavao je raspuštenice s posla i klinke koje su mu se uredno osmehivale na velikom odmoru, uzvraćao je pozdrave i osmehe, jedino popust nije davao nikome. Ali došle su pedesete, godine kad duša zamire kao mlečna sijalica na prašnjavom kolodvoru. Кada pukotine rastaču svaki ideal, a otupeli zanos usporava hod. Sve češće je hvatao sebe kako prepričava trećerazredne događaje sa usputnim prijateljima vrlo sentimetalno. Počinjao je životu da daje smisao, a to je upravo ono što je godinama pokušavao da izbegne. Imena pravih prijatelja sa sve brojevima telefona mogla su da stanu na prste jedne ruke, imena žena sa kojima je bio na prste one druge. Svoju biografiju, ličnu i profesionalnu, mogao je u pola noći da ispriča sa deset rečenica. Nije se  plašio starosti ni samoće kad je bio mlad, dok je sanjao široko plavo more i tražio zvezdu padalicu u žbunju kraj ograde, sve dok je verovao da mu je najlepši dan u životu, sutrašnji.

Sve dok muškarac veruje da se devojke šminkaju samo radi njega, one to zaista i čine.

Pola veka je proveo na kopnu među ratarima, uveliko izvan sebe. Кradom je gledao na jug dok se u njemu taložilo kajanje kao nepročitane knjige. Teško kao sidro. I svaki put kada bi počeo da pakuje prašnjave kofere, nešto u kući kao da je cvililo za njim, između dva razočaranja nije stizao više ni da se nasmeje od srca.

Кakva je ona druga (slana) strana moje sudbine, pitao je samog sebe, a nekakva biti mora? Znao je da ne može svako biti Odisej ali nije ostajao ravnodušan prema tome, kao da to nije kraj. I ko je uopšte ta apotekarica Jovana Oraščić, ta šaka kože i kostiju skrivena iza šiški i belog mantila? Najbolje bi bilo da više ne svraćam u tu apoteku dok mi ovi patrljci od krila potpuno ne otpadnu, zaključio je jednog jutra.

Viđao je svakodnevno kako odlazi na posao dok je zalivao cveće na balkonu.  Prelazila je ulicu van pešačkog prelaza, a kamion sa vrućim hlebom ignorisao je semafore. Uveliko je jesen i rano pada mrak, osećao je bolove u leđima i znao je da dolazi duga zima. Razmišljao je da popije šaku bensedina jedne noći, recimo 31. uveče. Ne. Bio bi to nesmotren potez ocenjen kao nezreo, sve drugo bi ostalo isto. Svetlele bi novogodišnje lampice po prozorskim oknima i čule bi se petarde i muzika. Prvog januara bi ljudi spavali do podne, radnje bi bile zatvorene i niko ne bi ni primetio da ga nema.

„Кomšija, šta ste hteli?”, upitala ga je prijatnim glasom. Stresao se kao na mrazu ugledavši njeno lice sa druge strane stakla. Bili su sami u apoteci u čijem uglu je treperila reklama u obliku zvezde. Njana blago izvijena leva obrva izazvala je pometnju u njegovom srcu, a njen osmeh je rasterao sive oblake i hladnoću. Trajko je ugledao more u njenim očima, a na dnu zenica je spazio bela jedra.

Jovana se i dalje otimala.

„Izvolite, komšija.”

Počeo je da se svlači pre nego što skoči u to zejtinjavo modro more ispod gustih trepavica. Dok se bestidno odvajao od stvari kao od stare kože, osetio je njene prste na svom dlanu. Pomislio je kako mu pruža ruku ne bi li i nju popeo na svoj čamac ne sluteći da više liči na perveznog starca nego na iskusnog mornara. Mada je devojka delovala smireno i staloženo, ipak je opsovala kao nad džezvom pokipele kafe. Profesor je ugledao svoj odraz na unutrašnjem staklu izloga. Stajao je u kupaćim gaćama ispod titrave zvezde od jeftine plastike. Sitniš od kusura se kotrljao iz njene ruke svuda po podu kao okruglo kamenje po strmoj obali. Izbezumljena apotekarica je tumarala tražeći telefon kako bi pozvala u pomoć.

Neko iz komšiluka, potpuno nebitan za ovu priču, pojavio se na vratima. Gospodina Trajka Jurgeca i dan-danas sve boli kada se toga seti. Sada zna šta donose godine i iskustvo, iscrpljenost i jalove čežnje.

Izvor: Ognjen Petrović, Karneval u suterenu
nova mladenovčaka kratka priča, Litera, 2019, Mladenovac,  str. 88 – 90.