PET MILIGRAMA

PIŠE: Nenad BARAKOVIĆ BARA 
FOTO: Tomislav TOMIĆ 

Znaš onaj osećaj kada istripuješ da si izašao iz svog tela, i posmatraš samog sebe od gore? Bolje da ne znaš. Vidiš celu sobu, i sve likove u njoj. Tu si i ti. Blejiš na fotelji i slušaš “Stuck in the middle with you” iz onog filma. Čudno. Zbilja čudno.

Pazi, nije čudno to što vidiš likove u sobi, ako me razumeš, u Luzergradu je uvek pederbal i to je normalna stvar, nego sam osećaj je mnogo, mnogo, ali mnogo jeziv.

Neki bi rekli da je to vantelesno iskustvo, ali ako mene pitaš, mislim da je to previše popušene loše trave zalivene sa pivom. I onda, da bi se vratio u svoje telo moraš popiti puno vode, a kada se nagutaš vode morsš da odjuriš u WC da šoraš, a onda pogledaš sebe u ogledalo.

“Nije ti ništa, samo si se istripovao”, počneš da hrabriš sebe, kao.

“Ma kurac ti nije ništa, vidiš da pričaš sa samim sobom”, odgovori ti lik iz ogledala.

A onda se vratiš u sobu, i kao; sve je kul. Ali nije kul. Ekipa sluša muziku i počinje da priča u šiframa. Ali ti nisi glup pa skontaš da pričaju o tebi.

“Aha, provaljeni ste! Mamu vam jebem!”, prodereš se i izletiš iz gajbe i počneš da juriš ulicama. Ali hej, i dalje čuješ ljude iz obližnje kafane koji se glasno smeju.

Jap, to se smeju tebi. Provalili su kako si odvaljen, i ako si se ti pokušao praviti normalan. Ali džabe. Sada svi znaju tvoju malu tajnu i počinju te zvati onim imenom koje baš i nije popularno kod nas.

Ljudi počnu da ti se smeju, da te izbegavaju i to. Nisi socijalno prihvatljiv, uprkos tome što ti misliš da si jebeni genije sa pocepanim starkama, rasčupanom kosom i novom pesmom koju si napravio i koja baš ovoga leta treba da postane hit, ali neće.

“Hej Džoni. Kako si?”, tok misli ti prekine ona Ona koja uvek prekida i zajebe stvar.

“Dobro sam”, odgovoriš jer mrziš kada te neko pita kako si, jer uprkos tome što zna da si sjeban, ona mora da izusti tu glupavu rečenicu. Cinizam ili glupost? Ipak ovo drugo.

“Kao da si nešto nervozan?”, postavi ti još glupavije pitanje. Znaš, provalio sam da i kada nisam nervozan a neko me to upita, postajem nervozan jer kako ona vidi da sam nervozan kada to ne pokazujem?

“Smaraš”, rekao sam joj i nastavio da jurim ulicom. Onda me je preplavio onaj osećaj kao da sam otkrio neku veliku istinu.

“Pa kako to ranije nisam provalio jebote Bog?”, počneš da se čudiš svojoj ranijoj gluposti, ali počneš i da ceniš sebe zbog naknadne pameti.

Ali ne valja biti baš toliko pametan, jer onda počneš da se gušiš, čuka počne da ti pumpa 200 u minuti, počneš da se treseš pa zaglaviš na hitnoj.

“Diši”, govori ti doktorica dok pokušava da ti izmeri otkucaje ali džabe, treseš se i ne uspevaš da dišeš.

“Pet miligrama bensedina”, vikne sestri, onda osetiš ubod u guzicu, drekneš “JAO”, u sebi im opsuješ majku i onda nastane nirvana. Mir Božiji, rekli bi na ovim prostorima.

 “Niste ništa konzumirali?”, upita te doktorica.

“Ma jok”, ti kažeš, navučeš farke, izađeš iz ambulante.

“Nikad više!”, drekneš i odeš do paba da popiješ koje pivo. Čisto malo da središ misli, jer, teška vremena prijatelju moj, đavo ih odnio i te fore.

I opet preteraš sa sređivanjem misli pa te probude pred fajront. Praviš se da se ne sećaš da si naručivao narodnjake, da si pričao o politici sa lokalnim klošarima i da si dobio korpu od one ribe koja ja celu noć buljila u tebe, plus te je i tvoja riba ostavila jer je čula da si nešto brljavio sa ovom drugom.

“Diši”

“Ne mogu”

“Pet miligrama”, mir Božiji i opet na ulicu.

Ponovo rođen, okupan suncem i te gluposti koje pišu pisci kako bi ispali elokventni, rečiti, pametni i odvukli neku razvedenu babu u krevet. Iskreno, mene babe nikad nisu zanimale. Zapravo, nije me ništa zanimalo osim te pesme koja je trebala da postane letnji hit, ali nije uspevala da zaživi jer su ovi menadžeri i urednici bili mnogo neozbiljni, bre.

Kao ćekićem te udari strah, probudiš se ukočen u krevetu i bojiš se da se pomeriš. Pored tebe leži neka užasna devojka. Zapravo, noć pre nije bila baš toliko užasna, ali jutro je pametnije od večeri. Kada se probudi, oteraš je kući, uzmeš joj nešto love i nazoveš proverenu ekipu.

“Imam 1000”, srećno izgovaraš.

“Ja dve”, kad čuješ ortakov odgovor još si srećniji, jer sa tri soma noć je vaša; šank, pikado, a i miks pult. Nema tremora, nervoze i tih gluposti.

“Mi smo alkoholičari i narkomani? Mi smo oni kojih smo se bojali kad smo bili klinci?”

“Znaš kako, dobro je kad čovek prizna sebi da ima problem”, dobiješ motivacioni odgovor.

“Još večeras i nećemo više. Pa nismo budale, jebote”.

I zajebancija brzo pocepa noć iza koje se skriva novo sunce, i novi dan. Utorak, ili sreda, uglavnom ti nebitni dani koji nikome ne znače ništa.

“Diši”.

“Ne mogu”.

“Pet miligrama”.

Mir Božiji.