PETAR BOŽOVIĆ (ZELENI OKTOBAR): MI SMO KAO NAROD JOŠ UVEK U ADOLESCENCIJI

RAZGOVARAO: Aleksandar BEĆIĆ

Za vreme vanrednog stanja zbog Korona virusa, Ammonite Books objavio je knjigu Petra Božovića Zeleni oktobar. 

Ne, naravno, nije glumac u pitanju, već još jedan politikolog koji je rešio da se osmehne u prozne vode. Dobar roman. Neobičan. Pomalo mističan. U svakom slučaju – dovoljan razlog za ovaj razgovor:

Kada sam nedavno jednom poznaniku preporučio da pročita tvoj roman prvenac, Zeleni oktobar, brecnuo se na mene rečima “gde si video da glumac zna da napiše nešto dobro”? Uistinu, nisam siguran kakve uzročno-posledične veze imaju gluma i loše pisanje, ali te moram pitati ono što si verovatno mnogo puta čuo kao pitanje: Da li ti je ime koje nosiš pomoglo ili odmoglo u dosadašnjem životu?
– Nedavno sam čuo anegdotu o momku koji je uleteo u knjižaru i kupio novi roman Saše Ilića „Pas i kontrabas“ ubeđen da je autor poznati fudbaler. Do sada mi se više puta dešavalo da ljudi kada čuju ime kažu duhovitu opasku „kao onaj glumac“. Više puta sam i sam iskoristio istu foru da omekšam sagovornika pri prvom razgovoru. Poslednji put na šalteru kada sam predavao dokumenta za pasoš. Ne mogu da kažem da mi je isto ime i prezime ni pomoglo ni odmoglo ali u svakom slučaju može da se koristi kao duhoviti komentar posle kojeg možemo pričati o čemu god treba na lakši način.

Kada su se događaji iz tvog romana prvenca odvijali, ti si se spremao da po 18. put duneš u svoje rođendanske svećice. Da li si tada rekao “jednog dana napisaću roman o ovom vremenu”?
–  Tog leta 2000. godine sam napunio 18. i naredna tri meseca su u zemlji zaista bili žestoki. Tada nisam razmišljao o pisanju ali sam dosta čitao. Sećam se da sam nedelju dana pred te izbore završio čitanje Igoovih „Jadnika“. Zamišljao sam da su demonstranti u Beogradu zapravo revolucionari sa ulica Pariza opisani u knjizi. Ispred Skupštine sam očekivao da vidim giljotinu i junaka Žan Valžana kako spašava sigurne smrti nekog od pripadnika policije.
Sasvim je moguće da su slike stvarane tada u mojoj glavi imale uticaja i na detalje koji se pojavljuju u „Zelenom oktobru“. Samo je trebalo da prođe skoro dve decenije kako bi to sazrelo i došlo na papir.

Da li se plašiš interneta kao potencijalnog saveznika mnogih pisaca, ali i egzekutora onih koji se ne snađu na webu?
– Internet sam uvek doživljavao kao alat našeg vremena, baš kao što su to pre bili radio, novine ili televizija. Internet definiše naš život na način na koji se to nikada ranije nije dešavalo sa drugim medijima. Mreže prepoznaju naša interesovanja, potrebe i uverenja. Živeti u takvom okruženju je naravno izazov i treba ga prihvatiti kao sredstvo uz pomoć kojeg ćemo biti bliže jedni drugima i preko tog kanala širiti vrednosti do kojih nam je stalo.

Među čitaocima se sve češće čuje komentar kako “danas svako piše knjigu”. Zašto si napisao knjigu koja je, sudeći po navodima iz recenzije, Vanju Bulića ostavila bez daha?
– U 21. veku je pristupačnije nego pre pedeset godina snimiti film, pesmu ili objaviti knjigu. To „olakšanje“ nam je nažalost donelo i hiperprodukciju sadržaja u svakom smislu. Srećom, da li će nešto ostati zabeleženo kao vrednost i dalje je u rukama nevidljive sile koja konzumira sadržaj.
Što se tiče pisanja, imao sam potrebu da se izrazim kako bih pre svega zadovoljio sebe i svoj duh. Želeo sam da neke svoje misli, dileme i odnos prema istorijskim događajima stavim na papir i tako ih bolje sagledam. To se ljudima dopalo i mnogo njih mi je pružilo podršku. Kada je rukopis došao do Vanje Bulića, rekao mi je „Ovo nisu gluposti, nastavi…“ I ja sam samo išao dalje. Igrao sam kako muzika svira. Na kraju su pisac i urednik Goran Stojičić i „Ammonite Books“ odigrali najveću ulogu tako što su prihvatili rukopis i omogućili mi da ga objavim.

Tvoj prvenac, u izdanju već pomenute nezavisne izdavačke kuće Ammonite Books je zapravo – što i sam kažeš – roman o “zabludama jednog naroda podložnog manipulacijama”. Pitam te kao politikologa – da li smo ostali podložni manipulacijama i koliko se zapravo razlikujemo od ostalih, jer mi se čini da se u poslednje vreme gomilaju dokazi da je ljudska rasa uistinu podložna manipulacijama?
– Čini mi se da su svi podložni manipulacijama. Na poslu, u politici, u prodavnici kada kupujemo robu. Verujem da razvijeno građansko društvo može iznedriti veći broj pojedinaca koji će čitavom društvu osvetljavati put. Mi sa tim nismo imali sreće što ne znači da se u daljem razvoju to postepeno neće dešavati. Nakon zatiranja jedva razvijene „slobodne misli“ sa Drugim svetskim ratom, mi smo tek poslednjih trideset godina u pokušaju da se nekako reorganizujemo. Ti usponi i padovi su verovatno i normalni. Ne zaboravimo da je ovde premijer streljan na ulici pre samo 17. godina ali trag koji je uspostavljen tada ne mogu da razgrade ni najsurovijim lažima već moraju da se prilagođavaju.
Od ostalih naroda se verovatno razlikujemo samo u sazrevanju. Deluje kao da smo još uvek u adolescenciji.

Da li smo opet – kao i 2000. – na raskrsnici, prekretnici ili ćemo za neki drugi oktobar morati još da čekamo?
– Istorija nema reprizu kao ni život. Njeno ponavljanje, da parafraziram velikog filozofa, je jedino moguće kao farsa. Teško nam je da živimo sada i ovde i uvek se vraćamo onome što znamo. Novi „oktobar“ ne mogu da zamislim ali aktuelne scene iz Amerike i Evrope mogu. Rušenje spomenika, jurišanje na policiju i pljačkanje radnji mogu biti budućnost koja će nam se svima razbiti o glavu. Frustracije i nepravde se samo množe i to na kraju može da eksplodira kao bomba. Osećam i odgovornost što pripadam generaciji koja to sve na kraju može izneti i još jednom pokušati da napravi bolje društvo ili će u tom plamenu pasti kao žrtva.

Zašto peti oktobar kao tema romana? I otkud u jednom naizgled klasičnom političkom trileru (kada pomislimo na tematiku) ovako neobičan “tvist” koji se ogleda u mističnom elementu romana? Namerno ne želim da govorim o sadržini i otkrivam čuda koje čitaoci mogu da očekuju na nekih 300 strana.
– Uvek su mi bili interesantni susreti religije i nauke, mističnog i realnog. U romanu „Zeleni oktobar“ mistični element je pokušaj udara na kolektivno nesvesno. U njemu ima iracionalnih i destruktivnih elemenata ali i dragocenih duhovnih iskustava. Svako ko ozbiljno razmatra umetničku misao treba da koristi i alegoriju kao putokaz u kojem je sakriveno puno simbola kojima može da ilustruje apstraktnije pojmove. Sam peti oktobar je došao kao poznata tema u pozadini, oko koje propitujem sebe i uverenja koja imam.

Da li nas sam kraj romana upućuje da postoji mogućnost nastavka sage započete u Zelenom oktobru?
– Nisam siguran u tu mogućnost. Otvorena karta na kraju me je samo uputila na ideju da čitaocu kažem da uvek ima dalje i da je naša mašta granica oko koje možemo zajedno da razmišljamo.

Šta sledi nakon Zelenog oktobra? Naravno, osim promocija, davanja intervjua, potpisivanja primeraka? Uistinu, znam da ti tek sledi promovisanje onoga što je napisano, ali, da li se u tvojoj glavi razvija neka nova priča?
– Radim na novom rukopisu poslednjih šest meseci i verujem da će to biti ličnija priča u kojoj istražujem ljubav i požudu ali i politiku i odnos prema prošlosti. Danas je ceo svet pomeren sa svog mesta i više niko od nas nema onaj život koji smo imali do pre tri meseca. Svako je ostao bez nečega bitnog. Zbog toga to radim polako, na način koji mi prija.

Razmišljaš li o nekom drugom mediju (filmu, pozorištu na primer) kao alatu za kreativno izražavanje?
– Pisanje je prostor u kojem tek imam šta da istražim i tako bolje upoznam sebe. Prelasci na druge kanale izražavanja nisu u igri. U ovome sam pronašao nepregledan prostor koji mi je dovoljan za naredna dva života.