PISMO

PIŠE: Mila MARČETA

„E, muko moja, nisu više moje godine za revoluciju. Sreća da sam sakupila dovoljno demonstrantske kilometraže,  pa znam kako da se na vreme sklonim od suzavca. Mada, ovoliko policije i ovako gusto nije bilo ni onomad u martu“, mislila je i mrmljala sebi u bradu dok je brzim korakom skretala u poprečne uličice. Iskusna demonstrantkinja, osvrtala se da se uveri da je niko ne prati.

Što je više odmicala od centra protesta, usporavala je korak i pokušavala da dođe do daha. Nije se nagutala suzavca, ali su joj oči bile dovoljno iziritirane da su se suze slivale niz bradu i kapale u dekolte. Još nekoliko ćoškova i ući će u ulicu u kojoj stanuje. Konačno.

Brzo tuširanje je bilo odraz samo higijenske navike bez koje nije mogla, večeras bez zadovoljstva. I napokon – krevet. Željna odmora, nije ni za trenutak posumnjala u momentalni duboki san. Koji joj, ipak, cele noći nije dolazio.

U trenutku kad bi naterala sebe da zatvori oči, aveti demonstracija su je pohodili. Nikada joj nije bilo neprijatno u velikoj masi ljudi. Naprotiv. Brbljiva i žustra kakva je bila, odmah bi se upoznavala i stvarala prijateljstva. Iskreno je  volela ljudski rod, kao univerzalnu kategoriju i sve ljude a priori smatrala dobronamernima i vrednima njenog poverenja. I koliko god puta se žestoko opekla, a toga je u njenom životu bilo mnogo, nastavljala je da veruje i voli.

I sinoć je bilo tako. Upoznala je Maju, studentkinju iz Požege, prelepu feministkinju plavih očiju. I Ivana, freelancer dizajnera i anarhistu, spremnog da se za pravi cilj pobije, pa i žrtvuje ako je to potrebno. Pored nje se našao i Dragan, gospodin, profesor i prevodilac u penziji, udovac, koji je nakon tri reči formalnog upoznavanja otvorio novčanik sa slikama unuka koji žive u Kanadi.

„Zbog njih sam ja ovde. Umreću željan nedeljnih ručkova sa svom mojom decom oko stola“, rekao joj je mirno i suviše tužno da bi ona mogla ostati ravnodušna.

Sve neki fini svet koji je ona odmah proglasila svojim plemenom. Bili su tu okupljeni oko nje, sa nekim svojim pričama i razlozima koji su samo na prvi pogled bili različiti isto koliko su i njihovi životi bili različiti. Zapravo, svi su na ovo mesto dovedeni istom rečenicom „Ne mogu više da ćutim i trpim“.

Nada da je baš ovo ta noć koja će sve promeniti, lebdela je negde iznad njihovih glava i kao poplavni talas prelivala se na hiljade ljudi koji su zaposeli glavni gradski trg. Nisu znali da li postoji neki plan, neki scenario, neka akcija koju će neko pokrenuti kako bi se to nešto novo i dogodilo. Stajali su, neki među njima se lagano njihali u ritmu muzike koja je odnekud dopirala, napeto iščekivanje krili su iza neobaveznog ćaskanja i samo bi pobegli pogled usmeren prema udaljenom kordonu policije otkrio da je ležernost i opuštenost nategnuta. Gledali su i jedni u druge, ta grupa slučajnih saboraca, do večeras nepoznatih, a zatim međusobno prepoznatih po nepristajanju na podaništvo.

Ništa neobično nije ni videla ni čula, nikakav okidač za užas koji je nastao i sve ih u trenutku obgrlio i ugušio. Ljudi koji su u nedefinisanom redu stajali ispred nje po nečijoj nemoj komandi su se okrenuli leđima prema policiji i počeli da je potiskuju ka drugom kraju ulice. Isprva nije videla ništa izvan tog ljudskog stampeda, samo je u daljini naslućivala bat čizama i zveckanje teške opreme za razbijanje demonstracija. Nije to bio definisan zvuk, bilo je to podrhtavanje tla pod nogama koje su vođene nekim svojim mozgom trčale podržavajući ritam ostatka gomile. Bio je to huk koji je nosio zastrašujuću poruku da će svi koji se nađu na putu biti zbrisani, pregaženi, usisani u telo monstruozne policijske formacije. Nije osećala strah, samo je bila zarobljena u svom reptilskom mozgu, koji je koristeći zaostali životinjski instinkt za preživljavanjem odlučivao kako da je sačuva živu.

Onda je čula njištanje konja. Reski zvuk prestravljenih životinja nadjačao je sve sjedinjene izdahe straha koji su se kidali iz grudi demonstranata. Kopita su potmulo zvečala po asfaltu dok su spodobe u sedlu naterivale konje na ljude koji su bezuspešno pokušavali da pobegnu. A od konja čovek ne može pobeći. Ivica njenog vidnog polja je zadržala sliku podignutog kopita i okrvavljene glave koja je udarila o trotoar. Zapahnuo ju je težak miris konjskog znoja i lepljivi miris ljudske krvi. Mučnina se podizala iz želuca i punila joj grlo i usta gustom pljuvačkom.

Prilepila je leđa uz prvi ulaz u zgradu na koju je naišla. Ulaz je bio samo malo udubljen, dovoljno da se ona skloni. Prvi put u životu bila je zahvalna što je mršava, pa je njena spoljna linija tela bila u istoj ravni sa zidovima sa desne i leve strane ulaza. Zadržavala je dah i plitko disala da bi zadržala to poravnanje. Ispred nje zaklonjene u senku ulaza, protrčavali su unezvereni ljudi, a za njima i ešaloni policije. Zaostali tragovi razuma su joj govorili da su to ljudi maskirani u uniforme i teškom opremom izmešteni iz dodira sa ljudima koji su sa vriskom bežali od isukanih palica. I isti taj razum nije mogao da joj objasni kako je toliko divljaštvo i besmislena surovost moguća. Utrobom je vrištala „Zašto?“, ali je užas progutao njen glas. Bez glasa je vrištala i bez suza plakala.

Kao što je bez vidljivog povoda naglo počeo, juriš se isto tako naglo i završio. Čula je udaljene jauke i krike i shvatila da se epicentar samo pomerio niže niz ulicu u kojoj se nalazila. Prostor oko nje je bio sablasno pust. Provirila je na ulicu tek da se uveri da je dobar trenutak da se iskrade iz ulaza. Noge su joj drhtale i uplašila se njihove utrnulosti. Ruke su visile niz telo kao dva neprirodno nakalemljena štapa, a ona nije mogla da oseti da li se klate dok hoda.

Oslanjajući se ramenima uz zid, krenula je u pravcu svoje ulice. Krajičkom oka, primetila je na trotoaru Draganov novčanik, otvoren dovoljno da se vide slike unuka. Osvrnula se oko sebe, ali Dragana nigde nije bilo. Malo dalje, ležala je Ivanova patika u polu-sasušenoj barici krvi, bez Ivana. Učinilo joj se da je videla i pramen Majine kose kako se zlokobno vijori na ogradi postavljenoj nekada ranije da zaštiti mladicu drveta. „A ko štiti ljude?“ pomislila je gorko. Nigde nije bilo ljudi iz njenog plemena, samo tužni spomeni ugašenih očekivanja. Ulica je bila tiha, ranjena, skamenjena u uraganu ludila koji je protutnjao.

Sa druge strane ulice, na ivici parka, stajao je konj. Sam. Jahača nije bilo. Sablasno sam konj, osedlan, sa dizginima koje vise sa strane. Pogledali su se – konj i ona. Oči u oči. Oboje prestrašeni, raspolućeni užasom u kome su bez svoje volje učestvovali, oboje slomljeni besmislom divljaštva. I oboje ophrvani „španskim stidom“. Konj – preuzimajući na sebe krivicu svog jahača, ona – skupljajući u sebi sramotu onih koji su se rodili kao ljudi, a pretvorili u zveri. Razumevanje je potrajalo samo trenutak, pre nego što su im se pogledi razdvojili. Konj je ostao stojeći uz ivicu parka, spustio glavu i počeo da brsti travu. Ona je produžila ka svojoj kući.

Pred zoru je shvatila da te noći neće spavati. Zapalila je cigaretu, sipala čašu belog vina, jer je crveno vino, inače njeno omiljeno, ove noći suviše podsećalo na crvene kraste rasute po trotoaru. Otvorila je laptop i pritisla ikonicu koja liči na pismo.

„Sine majkin, znam da znaš da sam bila na protestima. I razumeš me. Morala sam. Nisam bila tamo zbog tebe, sine. Ne, ti imaš svoj život, praviš svoje izbore i vodiš svoje bitke. Ova bitka je moja. Borba za moje dostojanstvo. Ne brini, živa sam. I to je jedino dobro što ti mogu napisati“, započela je dugačko pismo, ređala reči pažljivo ih odmeravajući da budu blaže i lepše od onoga što je htela da opiše.

„Ne vraćaj se, sine. Nikada se ne vraćaj u ovaj Had. I ne brini za mene. Biću ja dobro znajući da si ti daleko odavde. Voli te tvoja mama.“