POD TOČKOM

PIŠE: Nenad MILENKOVIĆ – PANIĆ

Bulevar Despota Stefana, u pravcu B (od ”Bloka” ka Mirijevu). Odatle do čudne i nebezbedne raskrsnice gde ću se prestrojiti desno, ima nekih stotinak metara i traka se na pola tog rastojanja pretvara u odlivnu, ka novoj takođe veoma nezgodnoj “T” raskrsnici koja razdvaja četrdesetosmicu i tridesettrojku desno ka Zdravka Čelara.

Ono što je nezgodno u vezi sa njima je to što ih ima dve na jako kratkom rastojanju i regulisane su nelogičnim, aritmičnim propisima.

Uz tih stotinak metara bulevara koji joj prethodi, pruža se pešačka staza širine oko 2 metara, oivičena kamarom načičkanih automobila sa leve i četvrtastog spontanog parking prostora sa desne strane ispred jednog salona nameštaja.

Sam pešački je relativno loše osvetljen i prelazi preko tri trake, dve iz pravca Kulturnog centra Vlada Divljan i odlivne udesno, ali ono što ga čini nebezbednim je to što mu prethodi mnogo tačaka sukoba usled prestrojavanja iz jedne velike saobraćajnice(bulevara) i dve tek nešto manje, ali sa neviđenim intezitetom, jer sleva se sliva dnevna migracija iz pravca ‘Pančevca’ i Bogoslovije, dok zdesna čitava Palilula, nizbrdo, čak od Slavije, sa sve Pionirom i evropskim gostovanjima. Duplo čvorište nepredviđenih situacija.

Dok prilazim raskrsnici, sve vreme pratim kretanje pešaka duž staze i gledam da usaglasim uslovno zeleno sa zelenim za pešake.

Večeras nije bilo nikoga. Čak je i saobraćaj za to doba večeri bio sasvim podnošljiv. Upustio sam se vozilom do zadnjeg desnog točka prateći ivičnjacima zaobljen ćošak raskrsnice, nešto pre toga “ujeo” razdelnu liniju levim, upravljačkim, kako bih povećao lepezu manevra i skratio mrtav ugao desnog ogledala koje gleda na pešački.

Malo sam ustao sa sedišta kako bih se preko svih tih putnika još jednom direktno uverio da nema pešaka u grlu pešačkog, nije ga bilo, pa sam lagano uplivao desno.

Pogledao sam na milisekund levo ogledalo. To je ona radnja koje se ne sećamo ali nas instikt samodržanja u prostoru (kada gledaš na jednu, strah raste na drugoj strani, iza spektra) nepogrešivo opominje da je činimo, i činimo je u savršenoj nesvesti ali namireni nakon toga.

Vratio sam pogled na ugao skretanja, i na pešačkom, ispod autobusa, između prednjeg i pogonskog desnog točka ugledao trup odrasle osobe. Zaustavio sam mekano autobus bez da se trup pomerio.

Nisam zgazio.

Ne znam kako nisam, ali sam u tom mikromehanizmu sleda događaja znao da nisam. Znao sam i kako da stanem, ne prenaglo zbog klizanja, nikako presporo zbog gaženja.

Nisam jebeno zgazio.

Boje su nestale, videla se samo cakleća para auspuha na tek zaleđenom asfaltu na negaženom delu kolovoza, neviđena belina zebre i silueta, sada je jasno, žene od 30, 40 godina. Perjani dugi kaput do gotovo kolena, ogromna crna kapa preko ušiju, verovatno vezana ispod obraza jer prati glavu i šal preko nosa iz kog izbija život u vidu pare mahnitog disanja.

Nisam zgazio. Ne znam kako nisam,
ali sam u tom mikromehanizmu
sleda događaja znao da nisam.
Znao sam i kako da stanem, ne prenaglo zbog klizanja,
nikako presporo zbog gaženja.

Nisam jebeno zgazio.

Slušao sam dugo zvuk udarca adrenalinskog čekića u glavi, ili je to trajalo milisekund, ne znam zaista, i sa ključalim očima punim trnaca gledao kao dogledom u desno ogledalo.

Ustala je, izvukla noge ispod dela gde je recimo rezervoar, uspravila se, popravila kapu, napravila koreografski tačne pokrete brisanja kaputa redom, koliko su šake duge, a onda ono malo kose što joj viri sa čela, poterala kao negde u stranu, i upadljivo sporo, rukama poput starice bez osećaja za vreme u uvreženoj radnji.

To je to. Desilo se ono nešto čega sam se u svim perspektivama najviše plašio. Sam ideal paranoje.

Bolje nego što mi je ikada palo na pamet u spontanim fantazijama “Ned’oBog” situacija.

Spram ovoga, tuča sa taksistom na šinama kod stolarske prosto je deo odrastanja, baš kao i zatvorenički brzo, munjevio “ujedanje” britvicama dvojice deliričnih pijanaca na zadnjem sedištu četiristopetice.

Potegao sam parkirnu, i uz izvinjavanje papagaja počeo da razgrćem putnike koji su stajali u prednjem delu, između vozačevog prostora i prvih vrata. Izašao sam. Nije je bilo.

Nisam bio siguran u kom pravcu je otišla. Nisam u jednom momentu bio siguran ni da li se zaista dogodilo pa sam se spustio duž autobusa ne bih li je ugledao prekoputa.

Na pola dužine vozila sam pogledao ka parkingu i prepoznao kako zagleda kaput i farmerke.

Ugledala me je, mislim istovremeno i počela da mantra “kako je dobro, je dobro je dobro je dobro, nenene… Dobro je! Sve je u redu, nenene, sve je ok, samo se, ne zna ni sama kako, okliznula i eto, sad će da nastavi, samo da se sabere malo…Mogu i ja da idem, sve je u redu i nisam ništa kriv ali ni ona nije nego se okliznula, led je ovde, vidite, i nema ovde ,baš na ovom mestu ivičnjaka i eto, prosto se eto tako, desilo…”

Nisam imao grla pa sam ćutao. Slušao sam gustu i uskovitlanu krv u mozgu i njene reči video jasno kao svoje misli.

Vratio sam se u vozilo bez pitanja. Po životinjskom instiktu upregnutog sam nastavio vožnju.

Pažnja mi je bila oštra i to sam osetio iznad obrva, po dužini čela, u liniji koju bih mogao da nacrtam.

Nakon pedesetak metara od mesta događaja pretekao me je na punoj liniji beli obli Megan i stao oštro uz ‘sva4’. Znao sam da će vozač doći kod mene na staklo pa sam čekao.

Predebeo, rutav i simpatičan u tom glomaznom hodu i sa istegljenom trenerkom u predelu butina od velike zapremine nogu. Mlatara rukama brže nego što hoda, ravnoteže radi, dok jedva od zemlje odvaja te noge koje, u delu prepona gutaju jeftin pamuk trenerke.

“Pa dobro jebote, koji ti je kurac da ti žena podleti pod točak i ti ništa?! Kakvi ste vi to ljudi? Što nisi pitao kako je, jel joj treba pomoć, jel sve u redu?!”

Hteo sam da mu kažem sve. Da ništa nije u redu. Da ona fizički jeste, da sam izašao i uverio se u to. Da je sada verovatno luda od straha i da odjednom za oktavu više voli život. Da će vući posttraumu kusur dana i da će možda plakati, odjednom, za ručkom, ili bilo kada. Nisam mogao. Ne bih ni mogao jer je ovaj već neobično i nelogično hitro napravio okret za 180, mlatarajući u ljutitom odlaženju usled uskraćene više pravde.

Nastavio sam da vozim kao da nisam ni stao.

Hteo sam da mu kažem sve. Da ništa nije u redu.
Da ona fizički jeste, da sam izašao i uverio se u to.
Da je sada verovatno luda od straha i da odjednom
za oktavu više voli život. Da će vući posttraumu
kusur dana i da će možda plakati, odjednom,
za ručkom, ili bilo kada.

Sa moje desne se nalazio putnik u crnom debelom šinjelu kakvi su se nosili u staroj državi, uz sećanje na pobedu nekoliko decenija pre toga. Koščato lice, prohromske slizane kose na stranu, uredne dužine, ustiju savijenih blago nadole, kao u nekakvom krtom cinizmu. Neobično visoko drži šipku, negde u liniji ramena i hladnog postojanog, kamenog izraza lica. Nije se pomerio sve vreme, poput večitog statiste. Sve je video.

“Jel znaš kad bi smeo da ovako nešto uradi u Cirihu!? Da izađe i da dâ svoje mišljenje. Koga zabole za njegovo mišljenje? Pa šta, podletela je pod točak, to nije njegov problem. Nije ni tvoj. Tvoje je da teraš, gledaš napred, ti si već prošao i imaš da misliš o nama ovde kod tebe. Sistem, razumeš, a propisi će za tebe da govore kad treba. Ljudi umiru, ginu, to je tako. Pravda je večna. Svako je za sebe na kraju krajeva. Tamo idemo sami kada dođe vreme. Red se mora znati u međuvremenu. U Cirihu je tako. Red! Svako ide gde je naumio a drugi koji treba da misle o posledicama, treba da misle jer su plaćeni da bi red postojao”: zaokružio je svoju sajdžijski preciznu misao i ućutao, vratio se u svoje nepostojanje u skladu sa redom o kojem je govorio.

Vezao je moje sabiranje straha u asocijativni novi splet misli. U čitavu mapu spasenja kroz promišljanje o redu kao jedinoj logičnoj posledici, ponudio mi je instant stoicizam. Mislio sam, dok sam se kapcima hvatao za ritam promena, iščezavanja i ponovnog pojavljivanja svetiljki uz obod Zvezdarske šume, o grčkom Apolonskom kultu- kultu reda, lepote, simetričnosti i umerenosti i svega što je vrlo i što je opstalo kao takvo uprkos civilizaciji. Uprkos svim podlostima olakšica života.

Onda mi je pala na pamet neka mala kineskinja iz nekog davnog TV priloga koju je pregazio dostavni kombi unutar gigantskog tržnog centra naočigled kupaca od kojih niko, niti ko, nije pomerio prst.

Snimak je bio dokumentaristički jeziv. Bez prostora za smišljanje kakve utehe. Sve se videlo, a najjezivije je bilo to nereagovanje ikoga nakon prelaska zadnje osovine kombija preko tela deteta. Mislim da je u ruci imala lutku. Možda i nije. Možda me je moja apsorpcija stresa povela na stranu iživljavanja kroz fantaziju. Možda otuda lutka?

Uglavnom, boli jako kada se misli o lutki.

Boli i glava. Boli me glava. Kao ujed sekire između lopatica. Kao da se težina umalo zgaženog tela sručila na tanka mišićna vlakna u spinalnom delu. Ipak, jedva čekam da se vratim na mesto. Kao kada uživo gledaš utakmicu i propustiš gol. Tada bi se pojeo i u besu gledaš nastavak, življe i budnije, kao da se tako može vratiti neviđeni pogodak. Tako će i ovo. Odvešću se do Mirijeva, prelomiti za nazad u želji da se na mestu događaja u simularkumu kazne oslobodim. Ništa neće biti isto. Smer će biti suprotan, grad prazniji. Izgledaće kao da ništa tu nije moglo da se desi, niti se desilo, niti će .

To će me smiriti i već ću kod Skadarske više voleti svetla na kaldrmi. To će mi biti potrebno.

Ne sećam se puta nakon smene, pamtim vedrinu meseca
na asfaltu oslobođenom od ulične rasvete u delu
iznad “plantaža”. Pamtim kako šišti vazduh kroz
gumeni keder vetrobrana vozila poslednjeg polaska
sa Ustaničke. Mislim da je opet vozio Nikola.
Čim se ne sećam, mora da je on.

Onda će me širina vode preko Brankovog još više odvući. Verovatno ću pišati u toi toi u na okretnici.

Tako je i bilo. Takvim redosledom

Rani mraz je pojačavao kako je odmicala noć i dole, kod mene , naročito u centru, mora da je hladnije. Tu ,uz rečicu sam ostavio kola u jurnjavi za busem ka gradu.

Ne sećam se puta nakon smene, pamtim vedrinu meseca na asfaltu oslobođenom od ulične rasvete u delu iznad “plantaža”. Pamtim kako šišti vazduh kroz gumeni keder vetrobrana vozila poslednjeg polaska sa Ustaničke. Mislim da je opet vozio Nikola. Čim se ne sećam, mora da je on. Priča sa njim, kao i ćutanje mi nikada nije predstavljalo napor. Mora da je on vozio. Nema ko.

Sišao sam dakle u centru, odakle sam imao nekih dvestotinak metara do parkinga između letnje bine i doma penzionera. Tada sam prvi put ostao sam i bez zvuka motora oko sebe. Bez točkova, na nogama. Po zemlji.

Prošla me je napetost jer je ostao oštar bol u primicačima između lopatica. Mučilo me je što ću morati da po hladnoći deljem sloj leda sa stakala dok čekam da se zagreje motor. Seo sam, upalio i ostao tako, u mestu. Gledao sam u patinu leda i posmatrao talase izmaglice tankog disanja. To me je odmorilo. To, i zvuk slaganja frekvencije rada na 0,8 obrtaja. Nisam zatvorio vrata u nameri da što pre prionem na čiščenje. Ipak, sedeo sam tako, a kada sam konačno izašao video sam trojicu klinaca na spravama za vežbanje nasuprot parkingu.

Gledao sam ka njima u nejasnoj želji da vidim jesu li na spravama iz uobičajenih razloga za taj obrazac oblačenja i frizura ili su tu i rade vežbe kad su već tu, jer nemaju šta drugo. Nisam mogao da razaznam. Završio sam sa struganjem i vratio se u kola. Staklo se u dnu, blizu usmerivača ugrejalo pa sam kroz taj deo gledao opet ka njima, ovoga puta kroz njih, ka livadi na drugoj strani mostića, verovatno i kroz nju, kroz zemlju.

Ne znam koliko je prošlo pa sam odlučio da krenem. Pogledao sam po navici u retrovizore, a onda otvorio opet vrata da se kroz poduspareni dim iz auspuha na živo uverim da ipak nema ničega ili nikoga iza iako svejedno nema, vratio pogled ka trojici ,pa ponovo u retrovizore. Čuo sam kevtanje. Shvatio sam da sam ga čuo poodavno ali da ga nisam uvažavao.

Taj deo je pun lutalica i nema mnogo prepreka zvuku. Moguće je da nisam zapazio iz prve. Idem.

Vidim da me ova trojica naročito gledaju. Odustajem. Izlazim da ih pitam čuju li odakle ide kevtanje. Kažu “ispod vašeg auta”. Palim lampu na telefonu i iz prve, pod desnim pogonskim točkom vidim za šaku i po dugo štene nalik na igračku Bigla. Tih boja.

Histerično, prestravreljeno kevće. Uzimam ga i ne gledam odmah u njega već tražim ostale zvuke.

Ne čujem ništa, nema porodice, sličnih zvukova braće i sestara, majke. Leva ruka mi je pod prednjim njegovim nogama. Desnom mu pridržavam dupe. Dlaka mu je paperjasta , crna gde treba, lisičje braon gde treba. Bela danga mu se proteže od dijafragme ka grudima , odakle eksplodira čitavom širinom do razmeđe ključnih kostiju i vrata, pa se skuplja duž istog odakle, mešajući se sa žutom na obodu crne obuhvata deo donje i preliva na gornju vilicu, gde iza njuške završava u špic na čeonoj kosti, kao mali tas između jedva vidljivih ušiju.

Psi vole točkove jer su nomadi. Nomadi najbolje poznaju
domete. Više poštuju granice što ih manje imaju.
Više ih poštuju od onih koji uporno žive unutar njih.
Psi pod točkom su čuvari. Sizifovog točka kamena

Podigao sam ga na visinu glave i prepoznali smo se. Tako smo se pogledali. Kevtanje je prešlo u cviljenje. Strah je nestao na čas.

Klinci su to videli i navijački polupodignutih pesnica uzvikivali “To kralju” . Prešli su na “Ti”.

Psi vole točkove jer su nomadi. Nomadi najbolje poznaju domete. Više poštuju granice što ih manje imaju. Više ih poštuju od onih koji uporno žive unutar njih. Psi pod točkom su čuvari. Sizifovog točka kamena. Koji se kotrlja uzbrdo. Čuvari su jer su pod pritiskom koji ne prestaje nikada zaista.

Agilni i budni. Svesni i u miru.

Sve pod točkom je nagrada ako točak stoji. Ili ide uzbrdo. Jer se tada okreće polako. Sasvim polako.

One thought on “POD TOČKOM

  1. Jako zgodno, čitljivo, iskreno te puno dijelova koje kad čitam i osječam isti događaj koji se opisuje, izuzetno lagano i baš ko slučajno, nastavlja se misao na osječaj i obrnuto, osječam misli, bolove i strepnje isto ko i osoba koja ih doživljava. Već neko vrijeme nisam tako ugodno čitala, bez nepotrebnih pridjeva(tonu) a osječaj je tu uz najjednostavnije riječi iskazan , kroz misli predan meni, čitatelju. Možda je i do mene, u zadnje vrijeme i sve oko nas, nisam čitala puno, a ima se šta za pročitati. Za ovaj kratki tekst toliko iskren prema sebi, knjigu ziher uzimam, posuđujem iskrenije reći, u nadi da je i ostatak tako mekan za čitanje.
    Lp.
    Tnx.

Comments are closed.