POEZIJA PAVICE VELJOVIĆ – POEZIJA KOJA KUPUJE SVAČIJU DUŠU

PIŠE: Aleksandar BEĆIĆ 

Pavicu Veljović znam godinama. Znam je kao vrsnu aforističarku, čija reč seče jače nego samurajska katana. Pavicu znam i kao pisca kraćih proznih formi, koje su jake, koncizne, iskrene. Znam je i kao pisca (nažalost) samo jednog romana. Iskreno, Pavicu Veljović nisam znao kao pesnikinju. 

I to kakvu!

Kada sam pred sam početak karantina dobio njenu zbirku pesama “Ciganka, to sam ti”, pomislio sam – šta joj treba da se bavi poezijom nakon onakvih aforizama.

A onda sam počeo da se družim sa njenim stihovima.

Iako se pisanjem stihova bavim, ne mogu da ih kritikujem adekvatno. Mogu da kažem šta osećam kada čitam njene stihove. Osećam strast u svakoj reči koju je napisala. Ljubav i toplinu. Vrelinu, tačnije. Iskrenost i nesputanost. 

Miodrag Stošić, umetnik i književnik, napisao je recenziju za ovu zbirku. I biću dovoljno pametan da, umesto da sâm dajem analizu dela koje sam pročitao, prepustim tu ulogu njemu, navodeći delove iz njegove recenzije:

“Pavičina najnovija knjiga „Ciganka, to sam ti“, logičan je nastavak oslobađanja njene umetničke zveri koja je dugo bila zatočena, ali na sreću, ne predugo.

…Pavičina „Ciganka“ nije statistički podatak naše crne hronike. Akter socijalne katastrofe našeg vremena. Ona je Mikina (Antićeva) Ciganka. Ciganka Janike Balaža. Žena boem. Poezija na dve noge. Samo sa različitim čarapama.

Pavičina Ciganka nije samo čovek. Ona je simbol ljubavi, večnog lutanja i potrage. Ona je sestra po krvi Mesecu, uvek budnom noću, kakva je i ona. Zato je Mesec njen redovni sagovornik u brojnim pesama ove zbirke.

…Stil kojim autorka piše je neujednačen. Na nekim mestima postoji klasična rima i insistiranje na uobičajenom odnosu stihova i strofa. Drugde je primenjen slobodni stil a srećemo i primere eksperimentisanja u vidu pesama u vidu dijaloga ili prostijih refleksivnih crtica. Ipak, svo to vrludanje stila i jezika uhvaćeno je za ramena snažnim duhom pripovedanja kroz koji provejava sama autorka. Bukvalno je moguće uzeti bilo koji deo ove knjige i znaće se čiji je deo. Ova zbirka deluje kao da pisana u jednom dahu, iako znamo da je za ovakvo pisanije neretko malo i celoživotno iskustvo. Ona je jedan jedinstveni pulsirajući organizam, što omogućava autorki poigravanje i olako prelaženje sa rakićevskog stila na Lorku i tako dalje, ali nikad predaleko od sebe.

Jedan sarkastični recenzent je primetio da dosadašnja Pavičina dela imaju u sebi po neki organ. Jedna ima u naslovu ruku a druga glavu. Ako se neko pitao kada će na red doći srce, ne mora više da se pita. Došlo je. Knjiga „Ciganka, to sam ti“ je otisak srca Pavice Veljović. Ova knjiga je pismo svima nama koje je pečatirano onim starinskim istopljenim crvenim žigom, koji , na posletku ima samo jednu poruku:

„Ne umem ja da umrem.

Ja ću crći!“

Živite glasno, smelo, lutalački, XXXXXL, megalomanski, ciganski, svim srcem. Živite život koji neće moći da se završi nekim tamo maleckim, umiranjcem već jednim „bumom“ koji će da zatrese planetu. Ova knjiga je vaš lični priručnik za to.”

Da sam ovako vešt u pisanju recenzija, potpisao bih svako slovo. Zato vam kažem: Pronađite ovu knjigu. Poručite je. Pročitajte je. Onda poručite još jednu. I poklonite je. I još jednu. I još jednu…