POLJUBAC ZA KRAJ (EL BESO DEL FINAL)

PIŠE: Mila MARČETA
FOTO: Aryl DAVIDOV/Unsplash

Noć u Havani je bila uobičajeno topla i meka. Otvorila sam izlazna vrata i dozvolila žamoru ulice da me zapljusne. Prigušeni huk je napravio treperenje u vazduhu i blago mi naježio kožu. Bila sam zahvalna za svileni šal krupnih cvetnih šara koji je prekrivao moja gola ramena i sakrivao bradavice. Dugačke minđuše su odgovarale na talase zvuka i lagano me udarale u vrat.

Krenula sam negde, bez plana, bez cilja. Želela sam da hodam, da udišem Havanu i da se uvaljam u metež grada koji se u ovaj kasni sat tek pripremao da živi.

Dva prsta ispod pupka nalazi se čvorište ženske energije. Tu sam ne samo ja, već i moja majka i njena majka i sve žene pre mene dokle god seže sećanje univerzuma.

U spletu vidljivih i nevidljivih niti zapletene su i zarobljene stoletne suze, one najteže što nikada ne mogu ispariti ni ishlapiti, već u tom čvorištu ostaju prividno zakopane, sakrivene da ih niko ne vidi. Noćas je sve u meni pulsiralo. Niti su pucale i vapile da oslobode okamenjene suze.

Ušla sam u bar „La Rosa Negro“ vođena suludim ritmom muzike koji je dopirao iz neuglednog bara. Nikada ranije nisam ovde bila.

Prostorija je bila velika, sa gusto pakovanim ljudima i još gušćim dimom. Nekoliko separea je bilo osvetljeno čkiljavim svetlom, ostali stolovi po nekom svećom, a na bini reflektori su neštedimice osvetljavali neveliki orkestar. I nju – pevačicu crne kovrdžave kose i gipkog tela koje se uvijalo oko stalka mikrofona. Promuklim glasom jecala je „El estar sin ti, sé que me hará sufrir“* i bestidno vodila ljubav sa zamišljenim ljubavnikom šapćući mu da će bez njega umreti.

Gledala sam je omađijana.

Njena tuga je deo mog vrelog čvorišta koje traži zadovoljenje i pravdu za sve nas koje smo bezuslovno volele, bez razuma, bez primisli, bez ograde. Došao je trenutak da se oslobodimo očaja koji nosi bezumna ljubav.

Nema mnogo žena koje umeju da vole tako da ljubavlju rasparaju sopstvenu utrobu. A još manje ima muškaraca koji umeju da se nose sa erupcijom nefiltriranih emocija. Ne razumeju da životinjski poriv njihove ljubavnice nije opterećenje za njih. One vole svog muškarca zato što on jeste, zato što postoji, ne traže od njega ništa osim da bude čovek. „Volim te. Ne treba mi ništa od tebe. Samo se opusti i dopusti mi da te volim“, šapuću u pustim noćima očajno grabeći jastuk sa prazne polovine kreveta.

Ritam pesme je postajao omamljujući. Zaogrnuo me je i naterao kukove da se zanjišu. Šal je skliznuo sa ramena i ostavio me u crvenoj satenskoj haljini tankih bretela i otkrivenih leđa. Osetila sam da mi se kosa rasula preko grudi.

Ne znam da li me je iko primetio ili gledao. Nije mi bilo važno. Ništa nije bilo važno osim muzike i pokreta tela.

Bila sam sama u epicentru vrtložne strasti noseći u sebi čvorište bola. Kukovi su uskovitlali tu tačku i raspalilil vatru od miliona žeravica ,koje su usplamtele počele da gmižu ka grudima, ramenima i vratu. Svaki deo tela je imao svoj pokret i svaki je nosio deo stoletne tuge koji je vrištao tražeći svoj izraz. Bilo mi je vruće. Kapljice znoja su se slivale niz čelo i vrat kvaseći pramenove kose koja se izdajnički lepila za lice, usne, dekolte, grudi. Bila sam okovana haljinom i kosom.

Crvena kosa na crvenoj haljini i podivljalo telo koje je pratilo ritam muzike i ridalo uz reči koje je pevačica šaputala mikrofonu. Crna pevačica je plakala suzama, bela igračica svojim telom. Svaki deo moje kože je znojem izbacivao po jedan vek ženskih sakrivenih užasa, neuzvraćene poljupce, nedoživljene zagrljaje, milosti zgažene okrutnošću, preživljene neopisive a bespotrebne surovosti.

Reski zvuk trube otkrio je vrisak nerođene dece, zakopane ženskim pomirljivim „Bog je tako hteo“. Konga salidor je otvorio vrata tamnog vilajeta svih rasparanih materica koje su stvorene da daju najuzvišeniju ljubav, a sasušile su se u užasu nasilja, ostavši željne nežnosti i božanskog spajanja.

Plesala sam za sve njih, grlila se onako kako sam želela a nikada grljena nisam bila. Volela sebe i svoje telo onako kako niko nije umeo da me voli. Sa svakim tonom, osećala sam damare uspavane čežnje i uživala u njenom buđenju. Znoj mi se slivao niz kičmu, i pravio dva ravnomerna mokra traga niz obe butine preko listova i članaka do stopala u srebrnim cipelama za ples.

Crna pevačica je naricala nad okovima ljubavi, ja sam plesala za oslobođenje,  za pravo žena da vole onako kako osećaju da je njihovo. Nesputano. Po cenu toga da je to svima smešno, neshvatljivo, budalasto. Po cenu toga da dobiju najposprdnija imena „ludača“, „očajnica“, „paćenica“. Moji kukovi su se uvijali da bi se sledećeg trenutka otvorili za nezamislivu ljubav. Moja ramena su se širila da bi napravila prostor u grudima gde svoje mesto imaju sve ljubavi koje želim da volim.

Grč u stomaku se odmotao u beskrajnu dobrotu kojom ne trgujem, već je neštedimice dajem. Žudnji sam načinila krila i odaslala je u svet gde će je pronaći upravo onaj koji je takvu želi, koji mene ovakvu želi.

Iscrpljena od tuge, crna pevačica se slomljeno sklupčala na pozornici. Reflektori su se ugasili. Ja sam zatvorila vrata bara za sobom i lakog koraka izašla na ulicu. Havana je još živela.

______________
*Kako sam bez tebe, znam da ću od toga patiti