PORTRET PESNIKA: Zoran Antonijević

Zoran Antonijević, pesnik iz Mladenovca, stvara već dugi niz godina i poznat je na poetskoj sceni Srbije, ne samo po svojim haiku pesmama, za koje je osvojio i međunarodna priznanja, već i po poslednjim zbirkama svojih pesama, Crna kuća i Bela kuća. 

Do danas je, osim svoje poezije, kroz svoje ruke propustio i bezbroj stihova drugih autora, objedinjujući ih u zbornike pesama sa raznim određenjima. Zoran se bavi i fotografijom, a uskoro bi trebalo da ima i prvu samostalnu izložbu svojih autorskih radova.

TESKOBA

Izlazi iz laveža
psa lutalice.
Praćen režanjem reke
prelazi puste mostove.
Ne daju mu
da uđe u kafanu,
na recku da ispere
odraz u šanku.

U parku, na klupi,
šamara ga
smeh prolaznika.
Mokraća maturanata
curi niz obraze.
Sluzavim tragom, po čelu,
puževi golaći
ispisuju epitaf
ugušenom vrisku.

Žabe besede.
Kreketom bude
uspavanu kišu,
teskobu beskućnika.

 

NA IVICI

Iz tunela bez izlaza
pred svaki sumrak
urlik senke oboji ulice.

Među neonskim
zidovima
cvile žrtve ljubavi,
dave se u staklenim
utrobama.

Mahniti spasitelj
baca mamce utehe,
kuke za srca.

Slatka reč anđela
gorak je prkos
blaženoj samoći.

Umesto tvoga
ili lica Boga,
grlim strmine bezdana.

NAJTEŽA STVAR

Padovi se hrane
bliskošću sa ljušturom.

Sve manje me ima.
Otima me dubina.

Svaki trenutak
proveden sa tobom
vraća mi se u grudi
kao zalutali torpedo.

Na senovito dno tone
olupina.

Kada se probudim
iz mutnog sna ljubavi
prema leptirima,
umiću se suzama kamena.

Usidriću tugu
na trgu prestonice
tvojih klonova.

U svetu uplašenom od srca
najteže je voleti smrtnika.

NAPOMENA: Foto-portret Zorana Antonijevića je snimio Hadži Marko Vujičić