POSLEDICA SPECIFIČNIH OKOLNOSTI

PIŠE: Nenad BARAKOVIĆ – BARA
FOTO: Tomislav TOMIĆ 

Bojao sam se da će mi upasti u stan, da će me ubiti i to.

Tačnije nisam se bojao, znao sam da će to uraditi samo je bilo pitanja kada, i kako. Za sada nisu. Gledao sam kroz roletne da li dolaze, cimao se na svaki zvuk automobila kao istraumirano pašče. Svakom je svoje dupe najmilije. Tako ti je kada na neke stvari reaguješ srcem, a mozak staviš u frižider da se hladi. Znaš, ubili su Boba Marlija, ubili su Lenona, ubili su i onog novinara čijeg imena ne mogu da se setim, pa što ne bi i mene? Nije da sam baš bio omiljen u tim krugovima.

Probao sam sa alkoholom i drogom, ali džabe. Nije išlo. Zapravo, išlo je odlično pogotovo kada se kombinuje pa sam morao da prestanem, ako me razumeš. A bolje ti je da me ne razumeš. Veruj mi.

Ostalo je da probam varijantu sa crkvom. Ušao sam u crkvu, upalio cigaretu i započeo molitvu.

“Molim te Bože da me ne ubiju i da me ne kidnapju. Molim te Bože da me ni ne pogledaju kada se sretnemo na ulici. Sačuvaj me Bože od frigidnih žena, pokvarenih aviona, udara gromova u zgradu, dosadnih ljudi i studenata koji menjaju svet. Sačuvaj me i od samog sebe, sam sebi sam najveći neprijatelj. Da, sačuvaj me od fer i poštenih izbora, demokratske vlasti i pravične opozicije. Tvoj Džoni. Amin”, završio sam dil sa Bogom, izašao iz crkve i ugasio pljugu. Valjda se to tako radi.

Sad kada sam rešio sve probleme, trebalo je samo da se prepustim. Dan je bio lep, kao stvoren za pobede i to. Trebalo je samo da se nasmeješ i ceo svet bi bio tvoj. Ali ja nisam mogao da se nasmejem. Bio sam u bedaku. Mnogo.

Znaš, umrla mi je strina. Zajebavam se. Nije mi niko umro, još uvek, ali sam bio u bedaku iz privatnih razloga o kojima ne bih sada. Sramota me je da pričam o sebi u javnosti.

“Uozbilji se. Nisi više mali. Bla, bla, bla”, govorila je kada bi se nalazili. Nastavljala je da brblja, a ja nisam mogao da je slušam. Zamišljao kako joj se usta odvajaju od glave i odlaze daleko, daleko a njen užasan glas postaje sve tiši. Kako bi joj usta napustila vidokrug, tako bi i njena moć govora, pardon, laprdanja prestala i ja bih se smirio. Ali to nije bitno. Hoću da kažem da sam bio ozbiljan, čak i preozbiljan, ali su mi histerične reakcije bile odbrambeni mehanizam za sve to što sam osećao.

Ugledao sam klinca kako se približava mojoj malenkostii. Nosio je knjigu Lovac u Žitu.  Osmi decembar, 1980. godina, Menhetn. Čepmen. Lenon. To je to, došli su. Znali su gde će me naći.  Rešili su danas da me roknu. Sačekao sam malog da mi se približi, a onda ga zategao pesnicom u glavu i krenuo da trčim kroz park.

“Provalio sam vas. Nikada me nećete uhvatiti. Džonija niko ne može da zajebe”, smejao sam se i bilo mi je drago što sam ih provalio na keca. Na trenutak me je čak preplavio i talas sreće, a to sam baš retko mogao da osetim poslednjih par godina.  Jedino ako bih bio baš mnogo pijan, tada bi mi se desilo da mi kroz celo telo prođe neki čudan osećaj koji bi za trenutak doneo sreću. Kao struja, neki elektricitet, ne znam kako tačno da ti opišem, pisci bi to bolje odradili od mene. Problem je bio što se i taj osećaj retko dešavao, uprkos tome što sam količine pića povećavao, ali to je već neka druga priča.

Stigao me je umor pa sam seo na klupu, da predahnem malo. Ali oni nisu želeli da predahnem. Na drvetu sam spazio pticu. Njihovu pticu koju su poslali da me osmotri i da mi se pokenja po glavi. Znao sam da je to njihova ptica. Raspoznavao sam ih po bojama.

Kada je ptica okrenula pogled, brzo sam pobegao iz parka do obližnje prodavnice. Vode, trebalo bi mi vode. Mnogo vode. Mnogo jebene i hladne vode. Ali nisam smeo da uđem u prodavnicu. Znao sam da su to njihove prodavačice i da će ih obavestiti gde sam tu. Posle će me sačekati napolju i to, ako me razumeš.

Ali neće. Zato što neću ući u prodavnicu i neću kupiti jebenu vodu, nego ću otići kući da pišem, sviram i biti opušten kao list na vetru, jebote. Hahahaha.

Kada sam ušao u stan proverio sam da li nekoga ima u kupatilu, kuhinji i drugoj sobi. Sve je bilo kul. Osim komšije koji je krenuo da buši jebeni zid, kao nešto je spremao gajbu. Tačnije, hteli su da ja to mislim. Pa nisam ja glup. Naravno da je bušio zid, da bih ja odlepio i otišao u prodavnicu da kupim puno, puno hladne vode a onda bi prodavačica nazvala ove da dođu po mene. Ali džabe. Ne mogu mi ništa.

Zavalio sam se u fotelju i odvrnuo radio. Išla je ona pesma Every breath you take od  benda       “The Police”. Opasan bend, čoveče. Džez, rokenrol, pank, sve živo su svirali. Mnogo bolje nego ono što je Sting posle sam radio. To je za devojčice.

Neko je zakucao na vrata. Ne zato što voli da kuca, nego nisam imao zvono.  Provirio sam kroz ključaonicu. Bila je to neka riba. Dobra riba. Riba u nekoj letnoj haljini, a je djevojke u ljetnim haljinama volim, isto kao Darko Rundek.  Namestio sam to malo frizure što mi je ostalo i otvorio vrata.

“Hej, ti si Džoni onaj lik koji svira… ”

“Da, da to sam ja”, pravio sam se važan.

“Znaš… ja jako volim to što ti radiš i želela sam da se upoznamo uživo pa sam dobila od drugarice koja te poznaje adresu… “, bila je provaljena u cugu.  U trenutku sam se preznojao a u rukama su mi postale voda. Voda, čoveče.

Gledali smo jedno u drugo. Ona se smejala, a ja sam pokušao da napravim poker fejs i da mi ne pročita strah iz očiju. Ne znam da li sam uspeo.  Mislim da je ispod haljine držala pištolj.

“Every breath you take and every move you make
Every bond you break, every step you take, I’ll be watching you”