POSLEDNJI ČAS

PIŠE: Bojan BRUKNER

Poslednji čas pred zimski raspust prolazio je nepovratno. Veče kao da je posebno poranilo i jedva čekalo da otkrije vedro i zvezdano nebo. Nova škola, koju je sneg pokušao da prekrije, ipak se i dalje žutela u razuđenom predgrađu. Bili smo prva generacija koja će svih osam razreda završiti u njoj. Polugodište, prvo od mnogih koja su nas čekala, bilo je gotovo gotovo.

Do tada smo se već bili navikli na klupe, hladne i glatke kao led, na koje smo naslanjali usijane glave, na sitne i neudobne stolice koje su neumorno škripale pod nemirnim telima, kao i na činjenicu da sada pripadamo nečem većem od nas samih. Prvom četiri.

Dva broja koja su se kao barjak uvek vijorila iznad nas na izletima i školskim priredbama i izdvajala nas od sve ostale dece. Isprva nije bilo lako upamiti sva ta nepoznata, čudna imena i prezimena, navići se na toliko različitih lica i glasova, na njihove mokre dlanove i tople zadahe, na one neuredne i na one preuredne, na sebe među svima njima. Bio sam stidljiv, a glasan; uplašen i radostan; bistar, ali večito zbunjen. Ukratko, bio sam vrlo dobar. I to samo ako se moglo verovati ocenama; a mi smo još uvek bili dovoljno mali da im verujemo i najzad dovoljno veliki da ih zaslužimo.

Ocenjeni smo po prvi put u životu i u grlu nam se i dalje mešao sladak ukus uspeha sa početnom, i još uvek blagom, gorčinom neuspeha.

Protekle nedelje, naši mali strahovi i veliki pritisci nestali su kao rukom odnešeni, jer su istom tom rukom upisani u veliku crvenu knjigu na katedri. Od tada, naši đački dani pretvorili su se u jedan beskrajni čas likovnog. Drvene i vodene bojice šarale su sive zimske dane, a ukrasni papiri postajali pahulje i jelke i oblici bez ikakvog smisla koje je bilo najlakše i najlepše praviti.

Svi ti ukrasi što su nečujno lebdeli oko nas, bili su delo naših išaranih i lepljivih ruku koje nikako nismo prestajali da guramo u oči i usta. Ipak, trud nije bio uzaludan.

Učionica je poslednjeg dana delovala kao velika dečija soba, a ne kao prostorija u kojoj si učio brojna i stroga pravila sveta. Čak i stari olinjali Vuk i zamišljeni Dositej dobili su nešto mekši izraz, dok su nas posmatrali sa šarenih zidova. Bela kutija u koju su nas uredno poslagali dok ne proklijamo, postala je unutrašnjost velikog novogodišnjeg poklona iz kog smo jedva čekali da izletimo.

Učiteljica je ugasila svetlo.

Sa hodnika je i dalje dopirala hladna neonska svetlost. Učionica nikad nije izgledala lepše i nikad nam više nije izgledala tako.

„Zatvorite oči“, rekla je učiteljica tihim, promuklim glasom, koji je i sam poprimio neku svečanu nežnost.

Poslušali smo je. Svi kao jedan.

Pod tom neonskom mesečinom, verujući toj majčinskoj figuri u polu mraku, koja nas je možda volela manje od majke, ali barem sve podjednako, stiskali smo kapke u tišini, pitajući se šta će se sledeće desiti. Prvaci su to, inače, veoma retko znali.

„Uhvatite svog para iz klupe za ruku“, rekla je i sačekala da to i učinimo. „A sada… svi zajedno… u isto vreme… zamislite želju.“

Zamislio sam je.

Te večeri iz škole sam se vraćao sam. Poput mesečara, odsutan i tih, koračao sam nesigurno u nepoznatom pravcu. Svaka prečica kojom bih krenuo ispostavljala se kao pogrešna, a svaki zaobilazni put nenadano me je vraćao bliže kući. Sklanjao sam se od kola, uličnih svetiljki i ljudi, skretao namerno sa utabanih pešačkih staza, jedva hodao po dubokom snegu i kotrljao se niz padine kao grudva bez cilja.

Bio sam srećan i beo i mokar.

Sneg je svetlucao, krckao i topio se tiho poda mnom, dok sam sedeo na brdašcetu i čekao da se desi čudo. Donekle sam razmišljao, a odnekle maštao.

Ko zna? Možda su želje ipak mogle da se ispune. Možda je stvarnost bila nešto što si mogao da promeniš srcem. Jer tamo, u polu mraku učionice, na kratko, ma samo na trenutak, ušli smo i izašli iz sebe sa svetim zahtevom. Naše male naivne duše zapevale su u horu i neko je morao da nas čuje. Možda taj Bog koga su pominjali odrasli. Možda Vaske, brkati dobroćudni domar što je glumio Deda Mraza. Možda samo veliki žuti Mesec.

Sedeo sam na brdašcetu i čekao da se moja želja ispuni. Znao sam da je to nemoguće, ali sam isto tako znao da je večeras moguće sve.

Sneg je ponovo počeo da pada. Legao sam na zemlju i posmatrao kako se pahulje pojavljuju iz mraka i prolaze kraj mene kao zvezde padalice. Delovalo je kao da već letim tim nepreglednim svemirom koji me je oduvek ispunjavao mirom. I tek što sam krenuo da lebdim, pospano u dubokom snegu, kao munja sinulo mi je pred očima i kao grom protreslo mi je celo telo.

Počinio sam veliku grešku.

Ponela me je mašta od koje nisam čuo sopstveno srce.

Trebalo je da poželim da se Jelena zaljubi u mene.

Zažmurio sam, stisnuo sam sopstvene šake i šaputao njeno ime sebi u bradu, pokušavajući bespomoćno da izmenim svoju novogodišnju želju.

Bio je to poslednji put kada sam poverovao da mogu da poletim.