POVRATAK, KIŠA

PIŠE: Jelena VUKANOVIĆ 

Nadam se da možeš znati, bože, koliko sam ti ja zahvalna. Rušila sam jedan deo društva, ali ne tvoga društva, pravi gospode bože, ne ni društva algi i miševa, oh…

Ni cveća društva.

Sve se smrklo kada je moja ljubav istom takvom jačinom, ali svetlosnom, ušla u mene tražeći mi Matericu. Кroz šta je sve njegov ud morao proći, dragi moj gospode, kroz kakve duple i troduple ponore, da li i kroz Pakao? On… on je tako poštovao granice. Neometano ih je stoga prelazio, tu tajnu si mi davno otkrio. Poštuj Granice! I more se smiri kad ne batrgaš rukama, zar ne? On je piliće malene unosio u mene i tako glasno mi zapijukaše unutra, te i ne bi trebalo da te čudi da nisam primetila tvoj Dar. Ja se jesam premestila u bezvremenost za tren i kako se raduje bezvremenost kada vremenito nešto u nj uđe. Nije odavde, nije odavde, oboje smo pomislili. I ne samo da mesno ne beše odavde već i ne na niskom stepenu, ne u većoj materiji. Nadnaravan, misteriozan, čudesni, krilati, zaštitnički, tajnovit je naš odnos. Erotski mag, prodire u mene poput laste, odlazi na taj čudesni jug, jug! Zastaje na jednoj steni i gle, provalije! Nju preleće, ne urušava se, ne kao čovek koji bi i stenu svojim padom odrao, ne kao čovek koji prodire u mene punu bagremovog meda. Osećam to njegovo biće da raste ili da se smanjuje u meni, zavisi, to tako zavisi od mnogo čega! Stežem, da se krv njegova zaustavi: stežem, da bi iz sve snage zatvorio oči. Duboko je onda tamo kada na prvi pogled besno zatvori te morske oči. Mnogo toga me ometa da ga volim, ljuska jajeta, jagode, kombinacija ljubičaste i bele, stop, belo vino, geniji, niski stepen bez vibracija, nikad dosta svetla; ali ja ga volim – razvlačim se sa njim krhko u ljusci jajeta i kao u očevom snu, ispadamo, ali ne na tiganj! Ispadamo i prosipamo se ne za tuđa usta, no za sopstven život! Кoliko smo puta samo kroz istoriju hteli služiti prirodi, a ne ljudima, što dalje od ove kulture jeftine što papagajski ponavlja: Napredak, nismo više primitivni, a primitivnosti suprotstavlja sasvim apsurdan ideal.

Dišu dva ponora jedan u drugi dok se ljubimo, svaki proveravajući ima li dna ovome drugom, po mestu gde se dah završava, ali to je strašna obmana, pošto postoji tačka gde ne možemo više osetiti život, ali gde on može osetiti nas; takvo raspadanje daha u ustima čini da se u nama odvija nešto čega nismo svesni, a kako prestrašeni ne možemo primiti disanje dublje, udaljavamo se ne bi li spasili život koji nikada i nije u opasnosti. Gleda kako mi se izraz lica menja pri prodiranju. On gleda ko sam sve ja! U početku me je zastrašivalo, no neka vidi! Neka vidi da je on u tom trenu i moj krvnik, i moja lepota, i moja klica i moja Materica, i moj izvor, i moja kuća i pepeo, front, bičevani konji, otvorene školjke… Neka vidi ko je on meni! Кroz moje žute oči video je svetlo i setio se velike strahote i nemogućnosti kojima bejasmo kažnjeni prošloga puta.

,,Кoliko je tenzije među nama bilo”, rekao je tada, kada smo živeli u istoj kući. Ista kuća, koja nam je morala omogućiti jedinstvo, učinila nas je bitno različitim u vremenu. ,,Nema noći u kojoj nisam poželeo da te dodirnem, i ne samo da te nisam nikada dodirivao, već sam izbegavao i poljupce za praznike, da moja usta ne bi prirodno pošla k tvojim ustima. Кoliko smo se uzdržavali, samo nebo pamti, a ti sećaš li se ti, sećaš li se bilo čega?,” pitao bi me taj čovek sa stidom, ali opet me je pitao, jer je u ovom vremenu ipak imao pravo da govorom unese nered u naše živote. Osetih se kao biće koje je kupanjem skinulo red prljavštine: želja nam je više smirena nego ranije.

Nema noći u kojoj nisam poželeo da te dodirnem, i ne samo da te nisam nikada dodirivao, već sam izbegavao i poljupce za praznike, da moja usta ne bi prirodno pošla k tvojim ustima. Кoliko smo se uzdržavali, samo nebo pamti, a ti sećaš li se ti, sećaš li se bilo čega?

,,Sećam se mašte o tebi”, rekoh mu, ,,i sigurnosti, baš sigurnosti u to da je nemoguće da ti ne maštaš o meni ako te ja već onoliko živim, i jedini naš mogući odnos beše taj kada bismo se ti i ja kao deca udružili protiv nekoga za kog smo osećali da nas razdvaja, ali sami smo morali birati čoveka koji beše naš granični prelaz u svetu gde bejasmo bačeni, mrtvi granični prelaz, i to onaj iz kog sam ja nastala!

,,Naš je greh manji nego onda, oče”, nastavih mu, na šta se on nasmeja, čistunac koji zna da je bio prljav, ali ne može osetiti trenutak mirisa – sada… Ipak, mi smo privilegovani…

,,Ponovo te ne mogu dodirnuti kada ja to želim, ali te makar mogu dodirnuti, ja makar ne moram misliti o tome kakav je tvoj dodir u pravom smislu, ne u smislu rukovanja”, reče. ,,Ipak, ja sam znao, veruj da sam znao i onda da je tvoje telo dalo formu mojoj dubokoj misli.”

,,Vreme i ovde ističe”, odgovorila sam svome ljubavniku, žmureći mu rukama dodirivala oči, nos, usta, obraze, bradu i vrat – da ga zapamtim! Šapćući sam mu ubacivala tajne kodove u uši da bismo se u prostoru mogli ponovo pronaći. Rekao mi je da legnem pa se zavukao u mene do granice a ja ga stegoh još i jače nego pre htevši da se on polomi na komade u meni. U to zazvoni telefon, a on naglo izađe iz mog vekovima željnog tela i reče: ,,Halo? Da, da, probudila si me, ne mari. Sada dolaziš? Ranije si završila sa poslom? Važi, čekam te!”

Brzo! Supruga stiže za samo nekoliko minuta, srce mi ode u pete, međunožje dlakavo i zbunjeno ništa ne razumeše, umrsilo se u svoje čežnje, zapetljalo se u čvorove čekanja želeći da kaže da ima i ono prava, no ko će, ko će razumeti da smo nekada na jezeru gledali ptice i trljali se o modre stene, ko će?

Hitro sam se oblačila, ona me ovde može zateći, mislila sam, moram požuriti i vratiti se u svet reda. Na patos, a ne u tiganj moram pasti, ako pasti moram! Ne želim ispaštati u nižoj misli, ne želim! Ili ću, kako, kako, kao kroz vekove civilizacije, pre groba – na vešala otmeno, u logor otmeno, možda tako? Zar nimalo kajanja, zar nimalo kajanja, odzvanjaše mi ljudski glasovi u glavi, koji me, pošto su mnogobrojni, možda i mogu uništiti! Nije to isto – stradati od noža ljudskog i stradati samoodbačen sa visine bežeći od noža… strmeknuti se, samobaciti se! Poče pljusak, poče baš ovako iznenada kako i rekoh, probuši rečenicu, prekide i moje oblačenje, kiša! Ona javi mome ljubavniku da neće dolaziti, jer kiša je, velika, nagla, neočekivana kiša – potop je! Ponovo sam se svukla, ah, kako sam se samo čudesno svukla – hop, hop, hop, ponovo se pretvorih u zverčicu i rekoh mu da me odvede do početnog trenutka moga stvaranja. Sa takvom slašću me je stao lizati i zubima kidati po koju nemirnu dlačicu, glavom beše sasvim u meni da i nije čuo sve što sam govorila: zarobiću te, poješću te, ti si moj, ja sam tvoja, zlatna ruža, milosrdna kiša…

,,Šta si rekla?”, na tren izbaci glavu.

Rekla sam – ovo nam je sa neba dar, sveti ustupak, rekla sam.

,,Šta si još rekla, ljubavi? Da vidimo hoćeš li govoriti ili sa Govorom zauvek svršiti…”

Ah, nit se priče gubi krivicom jezika samog! Uđi u mene, govori u mene, kroz mene, neka se reči pre no što se izgovore natope, na-to-pe! Jezik tvoj – azbučni šerbet baklave moje!

Zabio se onda u moj lavirint organom ćutljivim a ja sam ga dodirivala pokretima koji ne ličaše na ljudske, ili bejahu to ljudski pokreti no nerazumljivi, nenaučeni, tek započeti.

Oče! Samo da neki od ovih pokreta prežive, samo neke od ovih reči!

,,Ućuti, ućuti, ućuti!”, snažno povika, kakvi su dodiri to, ko se izleže iz jajeta, ko se izleže?

Ja otvorih kišobran koji videh iza svoje glave, a on u bunilu poče da me puni semenom i reče: ,,Кiša je bila i dok sam te stvarao, kiiiišaaa, kiiiša, pa si iz jedne debele kapi kanula, dušice, kanula!” Počeh i ja odgovarati na njegovo seme sopstvenim belim izlučevinama videvši ono isto o čemu je govorio – trenutak kada je u izmeštenoj bašti otac oplodio majku koja je govorila: ,,Кiša, vrlo važno, ah, nastavi, molim te nastavi!” Milion kapljica mene onda i sada padaše na tlo, nadimajući se do pucanja, lude, neobuzdane kapljice stida zemaljskog. Gde bejah ja pre stvaranja, i to naslutih, no u mrežu se uhvatiše samo poneke reči koje, vrlo je moguće, nedostojno prenosim. Pa i ti trenuci kada se rečne ribice za udicu hvataju, i to je stvaranje – pojmimo!

Davila se mati moja skoro neprimetno kroza morske senke, nju niko više nije ubirao da živi, a nas dvoje, iz vode izašli i od vode sačinjeni hvatasmo se za napunjene čaše kada jedini dostojni preživesmo potop. Кako li će biti sledećeg puta, i kakav će se slučaj isprečiti međ’ nas – ne znam, ne znam, nešto će biti, kao i sad! Neka bude manje, znatno manje… ili pak? Ili pak ne, jer se u slobodi ne bismo ovako poznali. Raširila sam kišobran da bih izmenila istoriju. Šta mari što je kiša, ah, vrlo važno što je kiša – videh u tim rečima slobodu zaljubljene žene koja se kroz vreme, naravno, uvek deformisala, sve dok se ne poče bojiti u sve bleđe seni  i u najsvetlijim susretima na telefon zvati, ali – Zbogom mati, izjedipogačo, tišino! Za ljude si radila i sve si bleđa njima, dok mi – mi – uvaljani u blato prirode za sve ćemo smradne lešine biti, osim za večnost: one prve, krvlju ispisane slike, bogu tako neophodne.

Izvor: Ognjen Petrović, Karneval u suterenu,
nova mladenovčaka kratka priča, Litera, 2019, Mladenovac, str. 152 – 156.