POVRATAK

PIŠE: Svetlana FUCIĆ 

Sedela je u okrugloj, maloj fotelji, nogu podignutih na obližnji ležaj. U jednoj ruci držala je cigaretu, u drugoj trbušastu čašu sa talogom crnog vina na dnu. Pored nje, na gramofonu, ploča se vrtela u prazno, odajući škriputav zvuk igle koja je parala ivicu. Odložila je čašu, ugasila cigaretu, isključila gramofon; potom je ustala i čitavim telom se proteglila, kao mačka nakon sna.

– Hmmm – pomislila je – ovaj iskorak u imaginarno bio je baš realan… Stopala mi bride od trotoara, i crna su, kao da sam iz rudarskog okna došla-utvrdila je jednim pogledom preko ramena, savijajući nogu u kolenu. Krenuvši ka kuvalici za kafu, primetila je da su otvorena jedna od vrata na visokom, dvokrilnom ormaru. Posle ću, pomisli, prvo da skuvam kafu…

– Ma jesi li videla?

– Naravno da jesam, još sebi ne mogu da dođem od čuđenja!

– Ona na sebi ima… Tu stvar! Vide li ti da nema ništa ispod? I da su joj stopala prljava, fuj, onoliko prljava! A mrdnula iz stana nije!

– O čemu to vas dve ćućorite? Mi, iza ovih vrata, baš ništa ne vidimo!

– Ona stvar… Muška… Sećaš se, ona muška košulja… Eno je na ovoj našoj, šeta u nju odevena po stanu, a reklo bi se, i po gradu!

– Ne preteruj, i nemoj nam davati dezinformacije! Nije makla iz kuće, uopšte! Čula bi se ulazna vrata, znate i same!

– Objasni onda ti meni i ostalima zašto su joj stopala tako crna? A?

– Devojke, ako sam dobro razumela, onaj se vratio? Tj ona? Muška košulja, mislim? Dobro, ali kakve to veze ima sa njenim stopalima? Mislim, nije dobro, ali o tome ćemo posle, sad mi objasnite ta crna stopala, moliću lepo!

– U tome i jeste stvar, nema objašnjenja! Činjenica je da se ona šeta po stanu odevena (pored svih nas, zamislite, pored svih nas!!!) u tu brbljivu, arogantnu mušku košulju, da su joj bosa stopala crna-a tek sto je ustala iz fotelje-i eno je sada, bezbrižno kuva kafu tako polugola! U ovo doba!!

– Dakle, svašta. Mislim da bi me naftalin i najezda moljaca manje zaprepastili! Pomeri se malo, da virnem, šta ste se stisle tu!

– Šta ti imaš da gledaš, ne guraj se, ejjj!! Objasnila sam ti sve što se objasniti moglo! Ne možeš da vidiš odatle, ne guraj se!

– Pa kako da se ne gura, slatka moja, sećaš se da je ona imala otvorene simpatije za tu mušku pametnicu?!

– Ne laži, bestidnice, nikakve simpatije ja nisam imala, on je otišao, spakovala ga je i otišao je, sećaš se da je rekao da se više nećemo videti? Što bih ja simpatisala nekog ko je svojom voljom otišao da leči tamo nečije životno neljubavlje i svoj ego?

– Ne laži ti, znamo sve, nas ne možeš prevariti! Dok je ta muška brbljivica od košulje bila tu, ti si se naslanjala na njega, ti! I ti si ta koja je uzdisala onako tužno dok ga je pakovala u kutiju, ti si ta koja je drhtala od radosti kad mu rukavi nisu hteli biti spakovani, sad se kao ne sećaš da si govorila: On neće da ide, vidite li, opire se? Kako je tvoje pamćenje kratko, pa to je čudo jedno! I prestani više da se guraš!

– Devojke, smirite se, pa šta vam je noćas? Kao da jedva čekate povod za svađu!

– I ti da ćutiš sa tim tvojim večitim pomirljivim stavom, ovde se dešava revolucija a ti nikako da izađeš iz uloge mirotvorca!

– Ali zaista ne razumem čemu toli….

Sa šoljom u jednoj ruci i cigaretama u drugoj, žena odevena samo u preveliku mušku košulju prošla je pored ormara, nogom zatvorila vrata i otišla u drugu prostoriju. Belina njenih golih butina sekla je mrak polegao posvuda, dok se crnilo stopala stapalo sa njim.