PREMIJERNO: ODLOMCI IZ JOŠ NEOBJAVLJENOG ROMANA VLADIMIRA JOVANOVIĆA

KAŽIPRST PRELJUBNIK

– Ne, neću da te poljubim i prestani da me balaviš kao tuljan – razdra se Marija.

– Ma daj, ljubavi, šta se duriš kao dete. Ići ću, kad’ sam obećao, i to je to – poče Dovla da se umiljava.

– Nisi uopšte to rekao već:  Jebala te Crna Gora i mafijaški investitori. Zar nije tako bilo, kaži pošteno. Ništa, nema veze… Ići ću ja. Nije mi teško. Zaključaću firmu, torbicu na rame i šta bude. Pa ne stvarno! Ne skidaš se s interneta, pušiš tri kutije dnevno i kurcem ne mrdaš… Evo i sliku bivše žene iz Kanade si stavio na skrinsejver.

– Jebote, stvarno dramiš… Čuli smo se preko skajpa na par minuta. Treba Maši da pošalje neke knjige za faks.

– Da, da, ja se kopčam na leđima i ništa ne kapiram! Par minuta sad, par jutros, pa pre neki dan u četiri ujutro kad’ si mislio da kuntam… Jebeš mi mater ako znam šta ti je na pameti? Što se mene tiče pali slobodno za Toronto, kad si već toliko brižan. Ma pusti me kad’ ti kažem! Stežeš me – reče Marija, ali ga ipak poljubi u neobrijan obraz prepun meliranih, prosedih tonova.

Vlada Denda ustade tromo iz kreveta i uputi se prema kupatilu da opere zube pred spavanje. Izgledao je groteskno u Miki Maus „kroksicama“ i letnjoj barberi pidžamici koju mu je kupila za dvogodišnjicu poznanstva. Sudeći prema poklonima koje su tada razmenili bilo je jasno da veza proklizava po opasnom terenu poricanja zasićenosti koje se odlikuje ponavljanjem floskule: u našem se odnosu APSOLUTNO ništa nije promenilo osim što smo ga podigli na jedan, neuporedivo viši nivo duhovnosti.

– Naravno, konac ne koristiš. – prekori ga buduća supruga. Za tvoju informaciju ono zeleno na veš mašini je vodica za ispiranje usta: šugarfri, maj dir, slobodno se posluži.

Marija skide naočare i odloži ih preko knjige Robina Šarme „Kaluđer koji je prodao svoj ferari“ gotovo sraslom s nahtkasnom pored uzglavlja.

– Vidi, neću uopšte da te pritiskam. Nisi mali – nastavi. – Posao s Crnogorcima je nešto što sam čekala dvadeset godina. Mislila sam da me razumeš i podržavaš me. Pa, ti si i pronašao posrednika i sad se odjednom pišmaniš.

– Marija, slušaj… Nije uopšte jednostavno. Pričao sam s advokatom i njemu to sve smrdi na pranje novca.

– E bre Dovla, zabole te odakle im kinta. Jesu rekli ljudi da radimo projekat. Jesu. Jesu platili? Još kako. Je l’ ‘oće sad da im organizujemo gradnju? ‘Oće. Pa šta više mrsiš. A i papirološki smo pokriveni. Ja sam već sve utanačila s Kurjačkim. To je pravi, nadrkani advokat, a ne taj matorac koji te savetuje. On je već u Crnoj Gori, doći će da te sačeka. Jebote, ne može jednostavnije: nađete se s ljudima, pregledate ugovor, Kurjački klimne glavom a ti lupiš ćagu i uzmeš šušku. Simpl ez det!

Marija se okrete na drugu stranu praveći se da čita ali nastavi:

– Stvarno ne mogu da shvatim da me do te mere ne poštuješ. Kaži lepo: Ja sam čistunac, sin socijalističkog ambasadora bez mrlje u karijeri a ovo je krvav novac. Tako reci. Ili, još bolje, pljuni me. I onda obavezno stani u red da ti država razreši sve probleme. I opet će ti neko drugi bit kriv za sve – zapenuši ponovo i zafrljači zbirku Šarminih mudrolija tik iznad svilenkastog abažura barokne stone lampe. Korice knjige se rastvoriše a stranice s citatima: „Život će vas uvek odvesti do nečeg boljeg“, „Ako ne pokušate, nikad nećete saznati“, ili onog koji je naročito volela: „Na drugoj strani svakih vrata straha nalaze se predivni pokloni“ rasuše se svuda po sobi.

Često su njihove svađe bile pravi afrodizijak
s puno glumatanja ljutnje i spontanog mirenja.
Živeo je za taj usrani trenutak „pseće nagradice“

Dovla je stajao kao skamenjen oblizući gornju usnu i trepćući. Na neki bizaran  način je i uživao u ovakvom poretku, isčekujući sa zebnjom rasplet. Često su njihove svađe bile pravi afrodizijak s puno glumatanja ljutnje i spontanog mirenja. Živeo je za taj usrani trenutak „pseće nagradice“.

U deliću sekunde se oslobodio klovnovske pidžame ali na drugoj strani kreveta, umesto njegove naložene partnerke, ležalo je potpuno nepoznato stvorenje.

– Izvini, nisam raspoložena večeras. Kod nas žena je to malo drugačije. Ne ide baš na „tri, četri, sad“. Ajde ne duri se! Biće, kad se vratiš iz Crne Gore. Ti si moj Teda-meda – reče i pokupi s poda razlistanu knjigu. Mahinalno je okretala stranice i gutala nesažvakane rečenice gurajući ih ponovo, neupotrebljene, pod tepih nekih drugačijih misli. Motivacioni pasusi su se mešali sa slikama iz prošlosti, s mošusom maljavih, muških grudi; životne poruke s proređenom kosom na temenu; pobedničke strategije s šakama ogrubelim od školske krede i piljevine. Čovek s kojim je delila postelju mirno je spavao, a njen hitri kažiprst-preljubnik upravo se potpisivao na rascvetalom pupoljku, orošenom zbog nekog poznatog: nekog ko bi ponovo mogao biti njen.

Samo da pukne prstima.

Možda baš kao sada.

SADAŠNJOST

– Matori, izgleda da si pretekao ovog puta. Nije da su ti rezultati ko s regrutacije, ali nije više opasno. Vidi, sedimentacija odlična, krvna slika, okej… ovo je za jetru, i to je dobro. E, da, da vidim tumor markere: CEA se smanjio, CA 72-4, uuu, fantazija! Je l’ se sećaš koliki je bio? Ponovićemo, u svakom slučaju, za jedno dva meseca… I ovo ti je dobro… Jedino je holesterol povećan. I to visokorizično. Otkud to, bre? Jesi li imao povišen pritisak – upita doktor Gajić i zapali cigaretu ispuštajući dimne kolutove, s velikim guštom.

Sedeli su na klupici ispred Kliničkog centra i pijuckali razređenu, mlaku tekućinu s automata koji je s normalnom kafom imao taman toliko sličnosti koliko i naša prva fudbalska s engleskom Premijer ligom. Bubalo se tobože zamisli tražeći odgovor i jedva izdrža da od iznenadne radosti ne poljubi u obraz starog druga. Ovako lepe vesti potpuno su mu blokirale moždani pretraživač emitujući svako malo, onu staru narodnu: da „zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu, jedinu“.

– Ne, nisam imao povišen pritisak  – odgovori zamuckujući od iznenadnog zadovoljstva.

– A, merio si?

– Pa sad, baš… Slagaću te…

– Možda zato nisi ni primetio. Fino te hrani Mladenovčanka. Krkate k’o nezdravi, a? Priznaj: roštilj, pica, kečap, majonez, koka kola… Čoveče, to ne smeš ni da lizneš!

– E, bre, vi doktori sve znate. Što ti purnjaš ko Turčin, na primer?

– Nisam ja sada na tapetu! Mada si u pravu… Ostaviću.

– Aha, znam, neki dan od nedelje. Nego imam još nešto… Samo malo mi je neprijatno.

– Što, je l’ ti se možda više ne diže kao nekad?

– Pa…

– Čuj, krštenica te zeza. Reci mi kako mokriš? Kol’ko puta, i to?

– Da budem iskren, malo sam gledao po forumima – svi simptomi su tu: desetak puta dnevno, tanak mlaz, kaplje k’o kad rikne gumica na slavini. I stalno imam taj osećaj da mi je puna bešika. Nije valjda prostata?

– E, aj’ se nešto dogovorimo. Batali traženje dijagnoze na internetu i bani mi u četvrtak uveče, tada sam ponovo dežuran. Uradićemo dodatne analize. Je l’ važi?

– Hvala ti burazeru. Znaš li kol’ko si mi uštedeo?

– Ćuti bre, neću da te čujem. Za to se ne zahvaljuje. Nego gledaj da nam rešiš onu salu kod tebe u školi. Počeo sam da se dernjam na ženu i decu i na sestre u ordinaciji, ni krive ni dužne. Spašavaj ti sad mene. Oću lepo da crknem bez fudbala.

– Računaj da je to završeno. Javljam ti. Počinjem da radim ovih dana. U stvari, možda već od sutra.

– Važi, vidimo se. Smanji i kafu, je l’ čuješ? Jednu dnevno. Nemoj da se zezaš s tim stvarima – reče mu doktor Gaja i potapša ga prijateljski po mišici.

Razgaljeni Bubalo natuknu tamno sivi kačket preko čela i pođe do Marijinog stana- kancelarije na Bulevaru, kako je i obećao.

Koračao je sigurno potajno se zaklinjući samom sebi
da će oberučke prihvatiti ovaj kusur od života
i drugu  polušansu, kojoj se niko nije ozbiljno nadao.

Učinilo mu se da do Đerma i nije neka razdaljina, a i iznenada je na talasu opijajuće euforije  poželeo da protegne noge i vrati makar trunčicu tonusa malaksalim, ubeteženim mišićima. Bez nekog naročitog pijeteta prošao je pored mrtvačnice u Deligradskoj, zaobišao u širokom luku Onkološku u Pasterovoj i napravio se da ne vidi Hram Svetog Save – ne povezujući u prvi mah da su upravo ova tri toponima, doduše u nešto izmenjenom redosledu izlaska na scenu, mogla da mu u potpunosti poremete fabulu i pripreme sliku za čitulju na jednoj od poslednjih strana Politike. Koračao je sigurno potajno se zaklinjući samom sebi da će oberučke prihvatiti ovaj kusur od života i drugu  polušansu, kojoj se niko nije ozbiljno nadao. Od ovog momenta, više ni zvanično nema prava na melanholiju, obamrlost, ravnodušnost, mrzovolju, apatiju, letargiju, indolentnost, snuždenost, malodušnost, mrtvilo, pokunjenost, bedačenje, utučenost, čemer, potištenost, otupelost, beznađe, predaju i bežanje u sebe do granice horizonta duševne implozije. Više se neće pravdati prošlošću i zazirati od budućnosti.

I šta mu je onda ostalo?

Samo današnji dan postojan kao ishitreno obećanje, lepljiv i topao kao upotrebljena pampers pelena. Ima i ovu nevoljenu, sumornu ulicu: Bulevar izneverenih očekivanja, u kojoj je već jednom davno ispao gad; platio je slabovidoj bakici-švercerki poveliko džakče mleka u prahu falsifikovanom novčanicom od deset maraka, koju je, istine radi, neki dan pre toga i njemu uvalio zujavi diler s jakim dinarskim akcentom. Pogled mu se lepio za vrhove cipela da bi potpuno slučajno ostao zamrznut na izlogu knjižare Lanterna. U njemu su sve razlike bile poništene i ruku pod ruku meditirale: jedna modna blogerka s bebi-roze raširenim krilima, zaštićeni svedok s leptir mašnom i džepnim satom, obudoveli nobelovac, esejista-polemičar poganog jezika, novinarka neprirodno očvrslih bradavica; i nad njima, poput masonskog oka u piramidi novo izdanje „Tajne“ – motivacione biblije tvrdih korica i mekušnih naravoučenija.

Ali tajne ne stoje svima podjednako i tu barem nema nikakve dileme.

E, zato je profesor nosio kapu natuknutu skoro do samih ušiju, a ne zbog, kako se njemu činilo, kompleksaškog skrivanja ćelavosti, ili  paničnog straha od promaje – tog, najvećeg srpskog arhetipskog neprijatelja. Odlučio je da ne časi časa, kaže sudbonosno „da“ i ostatak života provede uz dosadnjikavu, debeljuškastu nevestu dlakavih nogu i pazuha, zvanu – SADAŠNJOST!

SEDAMNAEST JOJ JE GODINA TEK

– Inspektore, ja sam Bata… Batica…

– Avramoviću lutko, šta se dešava? Je l’ sve u redu?

– Tu sam ispred vaše zgrade. Za kol’ko možete da izađete?

– O čemu se radi, čoveče? Koje je doba, uopšte?

– Pola jedan. Locirali smo Zubara! Tu je, dve ulice od vas. Neće da se preda, drži taoce. Bilo je pucnjave…

– Evo, silazim odmah – reče Šujica i jedva ustade iz fotelje. Izgleda da je zaspao gledajući fudbal, i to američki: zaključi po upaljenom sportskom kanalu na TV-u. Po rasutim praznim konzervama piva bi mu jasno i kakvu je uspavanku koristio. Osećao se na alkohol ali nije bilo vremena za higijenska preterivanja. Samo je skinuo košulju i bacio je na pod u pravcu kupatila. Zatim je prsnuo malo dezodoransa i odabrao jednu od već nošenih lakost majica za koju je procenio da nešto manje vonja na znoj. Opasao je treger s pištoljem i ogrnuo tamno braon kožnu, pilotsku jaknu.

– Baš si brz – iznenadi se mlađani kolega i pređe na „ti“.

– Ma, pusti me u tri pičke materine. Zaspao sam u fotelji, k’o poslednji alkos. Evo, šta murija uradi od čoveka. Beži, brate slatki u neko obezbeđenje dok još možeš, moj ti je savet. Šta se desilo, pričaj?

– Pa, ništa, Zokijevi su pratili neku Zubarevu kurvicu. Onda je subjekt viđen, to jest ta devojka, noćas, da kupuje dva boksa cigareta na kiosku u centru Žarkova. Krenuli su za njom pokušali da je legitimišu, ali im se otrgla i potrčala prema svojoj kući. Znaš to su one udžerice na kraju ulice. Teška socijala. Naši u dvorište, kad tamo, pap… Zubar. Unervozio se, valjda, bez pljuga. Ne znam sve detalje, ali upravo su zvali pojačanje. Izgleda da se zapucalo, a on im je poručio da će pokokati matorce ove klinke ako se naši ne budu sklonili. To je to, ukratko.

– Čekaj, bre, otkud on u kući kod tih ljudi?

– Nemam pojma, šefe. Mala ga je verovatno štekovala, a mi preorasmo ceo grad tražeći ga. Evo, i Zoki je tamo, sad’ mi je poslao poruku.

Avramović divljački zgazi papučicu gasa i za nekoliko minuta uparkira se uz škripu kočnica, ispred razvaljene kapije trošne, prizemne  kućice. Nekoliko službenih automobila:  „marica“, kola „Hitne pomoći“ i vatrogasno vozilo čekalo je na drugoj strani ulice a odred interventnih specijalaca već se rasporedio po dvorištu.

– ‘De ste bre, srpski robokapi – upita Zoki Marli, preživajući i mljackajući.

– Je l’ neko možda za parče pice?

– Skloni mi to, molim te! Povratiću. Kako možeš da jedeš ta govna u jedan sat noću!

– Au, izvini kume… Šta ću kad’ sam na dežurstvu… ne stižem. A, i uvek zaboravim da ste ti i ona tvoja princeza gadljivi na sve što nije biftek, ramstek, ili tako taj fenseraj.

– Moja je, kol’ko i tvoja! Vodi je kući, slobodno.

– Opet ste se podžapali! Klasika. Nego, vas dvojica po običaju, propuštate uvek najbolje zezanje!

– Što, je l’ budala pucala?

– Ne znam koji mu je? Sto posto je gutnuo nešto: urliče, puca nasumice. Na svu sreću pustio je roditelje ove male, al’ je njoj zapretio da će joj prosuti mozak ako se naši ne povuku u narednih petnaest minut. To ti je sudbina. Umesto da petkom karam gospođu kao svi normalni ljudi, mene kara psihopata, a već je i subota. I sagni tu glavudžu! ‘Oćeš da te izroka, a nisi još ni uš’o na poluvremenu – viknu Marli i odgurnu Šujicu u stranu.

Inspektor se spusti i pogleda u pravcu žičane ograde.

– Šta misliš, može li iza one šupe da se preskoči u komšijsko dvorište, i da se zaobiđe s druge strane kuće?

– Trebalo bi da može, samo sačekaj da se kreten malo primiri. Eno ga na prozoru, al’ ne vidim klinku.

– Gledaj skroz desno. U senci je, ne vidi se jasno. Tiše malo, nešto pokušava da kaže.

Dvorištem se prolomi  užasan krik:

– Ljudiiiiii, moooliiiiim vaaaas… pomoozitee, pustite ga da ide… Ubiće me! Nisam kriva… Nater’o me je, kad vam kažem…

Odakle li mu je poznat taj glas, prostruji Šujici kroz glavu. Moraju da budu pažljiviji i ne dozvole da ih ludak isprovocira. Okrenu se ka svojim ljudima i naredi da čekaju na njegov znak. Avramović da ga pokriva s desna, a Zoki drugačije da rasporedi snajperiste.

– IIjaoooo… ubiće mi dete, ne dajte ljudi, kad’ vas molim – zavapi punačka silueta, otimajući se iz ruku policajca. Savo prepozna gojaznu servirku Rosu, koju su isleđivali prethodnih dana.

– Zorane, sklonite ovu ženu. Sve će da nam usere – reče u pola glasa i dodade: – Ja idem okolo, a ti pokušaj da ga zamajavaš. Pričaj mu nešto, probaj da ga pozoveš na predaju. Mala nam je bitna. Nju markiramo, da je ne upuca, a s njim ćemo lako. Vidiš da se klati, ne može da stoji na nogama.

– Lazooo… Lazareee, pusti devojku, dogovorićemo se! Evo, izađi slobodno: sklonićemo snajpere – viknu Marli, koliko ga grlo nosi.

Sve je podsećalo na finale američkog super-bola
koje ga je do malopre uspavljivalo s kanala ESPN;
tu je i kvoterbek koji se zaleće i obara dva
protivnička igrača, frenetična publika, sirene,
blicevi, vatromet; možda čak i Šakira

– Ša je pičke pandurske! Usrali ste se! Baš ste hrabri, nema šta. Sto miševa, na jednog lava! Poslednji put vam kažem da se tornjate, jer ću maloj da vadim zube lovačkim nožem! Jedan, po jedan! A, ti nakazo dugokosa, tebe ću posebno da karam! Ima da te isečem na komade, k’o onu trojicu! Da znaš kako su skičali: ui, uiii, uiiiii – zaurla podivljali diler, i pojavi se na vratima držeći „kragnu“ i uperen pištolj u devojku s kapuljačom preko glave.

Inspektor Savo se spajdermenski hitro prebaci preko komšijske ograde našavši  se priljubljen uz zid kuće, na svega nekoliko metara od njih. Zagledan u obrijani potiljak poludelog dilera, potpuno zaboravi na strah. Mesec je bio nezainteresovan, noć prohladna i što reče rastafarijanac – mogla je mnogo kreativnije da se iskoristi – ali, nije. Sve je podsećalo na finale američkog super-bola koje ga je do malopre uspavljivalo s kanala ESPN; tu je i kvoterbek koji se zaleće i obara dva protivnička igrača, frenetična publika, sirene, blicevi, vatromet; možda čak i Šakira koja je jodlujući otpevala Gad bles Amerika i izvela početni udarac.

E, baš taj udarac prati pucanj: tih, blag, uspavljujući; i ne bi se ni osetio da po licu ne počinje da sipi kiša nečeg toplog, slankastog, pihtijastog. Loš tajming za belu polo majcu. Viši kriminalistički inspektor Savo Šujica, iz takozvanog, „američkog odeljenja“, u ovakvoj situaciji svakako bi prišao devojci, skinuo joj kapuljaču i uzeo je u naručje, ali ova nevidljiva smeša prenaglašenih emocija, loših odluka, najjeftinijih alkoholnih isparenja, to ne čini.

Pomalo se pribojava da umesto pirsovanog cirkona, koji je nekad blistao iznad levog oka zjapi rupa od metka, a da ispod kraljevsko-plavog dresa Njujork Džajantsa s brojem trideset osam na leđima, više ništa ne otkucava.

A, to već sebi ne bi mogao da oprosti: „Sedamnaest joj je godina tek“.