PRIČA O MALJČIKU JANU KOJI ĆE UMRETI SUTRA

PIŠE: Mladen STEVANOVIĆ 

– Jane!
San nije prestajao, samo se vrteo u krug. Poznatim glasom uzviknuto, prošaptano, očajno „Jane“, poziv koji se povremeno ponavljao, postalo je mesto sa kojeg je san ponovo počinjao ili se nastavljao iz sredine.
Sve pod njim bilo je mokro. Baš sve. Neka jeza se slivala na pod, kroz dušek, niz ledenu metalnu konstrukciju kreveta.
– Jane!
Šuma na istočnom kraju grada, možda malo ka severu, gorela je. Više je voleo šumarke svog zavičaja. Ta mu se dvoimena šuma uvek činila strašnom, nekako hladnom. To Klanovice-Čihadla delovalo mu je strano. Plašla ga je poplava lave jutra koja se probijala kroz sav taj listopad. Svako je jutro gorelo, prostački, iz sve snage. Svako. Ujesen i zimom, još i strašnije nego kada grane olistaju. Kao da je dolazilo preko ugaraka jučerašnjeg svitanja.
– Jane! Čuješ li?
Iz prigradskih udžerica odzvanjala je muzika od ranog jutra. Luksemburg je treštao koliko je Moskva gavarila i pakazivala. Kako to da nikoga od njih ne muče migrene? Otkud toliko radosti i veselja? Od iluzije da su nikadništanepitani konačno dobili pravo da izgovore ponešto nakon podignute ruke? Da pitaju? Pre nego žrec saopšti da vremena više nema i da su sada druge obaveze na redu? Biće da se neko gorko šali. Baš gorko. I bez srca.
Ponekad je imao prilike da sretne tu lavinu koja hrli novim rekordima i starim ličnim dohocima. Nekad na javi, nekad u polusnu. Eva, ta divna, večno nasmejana, plavokosa damica, sedela bi na šipci njegovog favorita sa uredno postavljenim drvenim štipaljkama na krajevima nogavica zato što lanac bicikla nije imao branik. U susret bi im išla armija zelenih favorita uredno postavljenih štipaljki okrenutih prema nebu, dok bi je on vraćao kući, u cik. Iz svoje studentske sobe u kojoj se tako tiho i slatko škrgutalo.
– Jane, ustani!
Njene su kose bile bogati snopovi žita i dok su ležali zagrljeni u travi, i dok su jezdili favorit brodićem praškim ulicama, dok su slušali tihu slobodu kako se( ko kišnica razliva iz tajnih holova fakulteta na ulicu i odlazi dalje, sve dalje, kroz rupe u betonu natrag u zemlju.
Niko nije lepše govorio o slobodi, o suncu, o vetru, o orošenim poljima kojima su u priči i ruke izrastale kako bi mogla da zagrle ljude, prave, poštene, bistre. Niotkuda istina nije stizala tako direktno i brzo, sirovo a lepršavo, kao iz Evinih usta, punih uvozne, jeftine poljske votke, iz više srednje klase.
– Jane!
Sa uličnog razglasa u bolničku sobu u Legerovoj ulici dopirali su zvuci nekog armijskog orkestra koji je neumesno istresao sve od nota što se pod rukom našlo, ispresecani izveštajima o elektranama, rudnicima, topionicama, metalurgiji i ostalim januarskim uspesima.
– Jane!
U njemu je gorelo sve, u njemu je ključao bes pravednika. Na usnama je ostao poziv na pobunu, dokumentovan na magnetofonskoj traci.
Zalud je od juče dozivala majka, više nije dolazio svesti. Sutra će umreti, uveren da je sve razumeo i shvatio.

(Priča Mladena Stevanovića biće objavljena u sklopu regionalne zbirke kratkih priča PAKET ARANŽMAN PRINTED EDITION na osnovu rezultata konkursa portala Kultura 381 i Liberland Arta)