PSOVKA

PIŠE: Mila MARČETA 

U domu njenog detinjstva, negovala se lepota. Od prvog sećanja prati je izrazito jak osećaj lepote svuda oko nje. Prostor u kome su živeli tata, mama, braća, deda, baka i ona je bio uobičajen za to vreme, i lep.

Slušala se muzika, lepa po kriterijumima i muzičkim ukusima ukućana. Slike po zidovima su bile dovoljno avangardne da pobegnu banalnosti i kiču, ali lepe. I knjige. Svuda po kući. U nemogućnosti da se smeste u predviđene police, knjige su se smeštale i po podu i u fioke ispod kreveta i u kutije predviđene za nešto drugo, koje je samo originalnost njenih roditelja mogla videti kao sklonište za knjige.

Nisu samo predmeti oko nje bili lepi. Takvi su bili i ljudi koji su je okruživali, a takve su bile i reči koje je mogla čuti. U njenoj porodici se mnogo govorilo. Razgovori su bili dugački, ponekad i vrlo žustre rasprave, ali su se reči uvek pažljivo birale i pametno trošile. Nikada nije čula ružnu reč, onu za koju će kasnije čuti da se zove psovka.

Volela je kad bi deda došao po nju u vrtić. Na putu do kuće, prošli bi pored pekare u kojoj je buckasta pekarka baš u vreme njihovog prolaska vadila iz peći rumene kiflice sa orasima. Deda bi kupio dve i onda bi njih dvoje kao zaverenici stali uz izlog pekare i halapljivo progutali kiflice u tri zalogaja, kako ne bi zadocnili i izazvali pažnju ukućana koji su ih čekali.

Tog dana, deda nije hteo da kupi kiflice, pravdajući to neočekivano odstupanje ručkom koji ih je čekao kod kuće. Ana je bila nemalo iznenađena izostankom uobičajenog slatkog zadovoljstva, a možda još i više povređena dedinom izdajom. Pozivanje na razum i racionalno objašnjenje, upozoravanje na maminu ljutnju ako umanje apetit za ručak, ništa nije moglo da ublaži udarac u stomak koji je zaboleo i nije prolazio sve do ulaska u stan.

Mama je postavljala sto za ručak i dozivala baku i ostale članove porodice, raštrkane po budžacima stana. Nemogavši da kontroliše bes, Ana je zafrljačila mali ranac sa leđa i on je u hiperboličnom letu završio na trpezarijskom stolu, preturivši tatinu čašu za pivo i katapultiravši kutlaču pravo u šerpu sa supom. Kakofonija zvukova je utišala sve ostalo, čak i otkucaje Aninog srca. Strah, iznenađenje, bes, nije znala tačno šta, ali taj konglomerat osećanja i  čulnih nadražaja je izazvao erupciju u njoj i jedini odgovor koji je njen um uspeo da kreira u tom trenutku je bilo glasno, grleno „E, jebi ga“, koje se iščupalo iz njenog grla. Čula je da tako deca u obdaništu reaguju kad su jako ljuta, pa joj se učinilo da je taj uzvik u ovom trenutku potpuno prikladan.

Psovka je bila toliko nepripadajuća prostoru njihovog stana da je ostala da lebdi u vazduhu, visoko uz plafon, nesposobna da se spusti bilo gde i na bilo koga. Ispod lebdeće psovke, bila je tišina njene porodice, nemo iznenađenje i zbunjenost sakrivena iza zgeldanja ispod oka u napetom iščekivanju ko će prvi da reaguje i kako.

„Ana, ne razumem šta si htela da nam kažeš“, prva je progovorila mama.

Na Anino iznenađenje, glas joj je bio potpuno smiren i dubok, mekši od uobičajene intonacije koju je koristila kad ju je prekorevala.

„Znaš, to što si rekla ne znači ništa. Možda si umorna? Ili te nešto boli? Ili ti nešto treba? A možda si zbog nečega ljuta? Sve to može da se krije iza onoga što si rekla, a mi ne znamo šta. A kada bismo znali o čemu se radi, mogli bismo da to, šta god da jeste, pokušamo da rešimo.“

Potpuno razoružana maminom blagošću, Ana nije umela ništa drugo da uradi već da je zagrli i jecanjem pokuša da izbaci iz sebe užasan osećaj stida.

„Htela …. sam…. kiflice….a deda…..“, grcala je Ana, gurajući lice uz mamin vrat.

„Milo moje, deda ti nije kupio kiflice zato što smo kupili puno tih istiH kiflica sa orasima da ih zajedno pojedemo posle ručka. Samo zato! Hajde sada da ručamo. Što pre završimo ručak, pre ćeš jesti kiflice.“

Bio je dovoljan samo jedan trenutak da Ana razume da je psovanje nepotrebno gubljenje vremena koje odlaže da dobije ono što želi i da za sve postoje odgovarajuće reči.

„Ubi me ova vrućina. Sve se rastopilo od žege. Sigurna sam da su ljudi na ulici nasmejani, ali im je vrućina osmehe razvukla u obešenu grimasu. Da, sva ta otužna obamrlost koja lebdi nad ulicama, smrad koji osećam u vazduhu, ljudska pogan koja se prostrla po pločnicima, sve je to od vrućine,“ razmišljala je dok je ulazila u stan, znojava i izmrcvarena. Upalila je televizor i pojavio se prvi kanal sa nekim vestima. Sručila se u fotelju nesposobna za pokret, otupela i lenja.

Ceo ekran televizora je bio ispunjen slikom jednog čoveka. Nije taj čovek fizički bio toliko velik koliko je oblak nadmenosti popunjavao svaki piksel ekrana. Čovek je sedeo, u očigledno brižljivo izabranoj i uvežbanoj pozi koja treba da ostavlja utisak opuštenog samopouzdanja i snage koja odgovara ozbiljnosti teksta koji je izgovarao. Šake je držao u pozi koju manipulatori ljudskim masama opisuju kao „I keep my shit together“ i smatraju da je to poruka dominacije i arogancije kojom se krije nesigurnost, neznanje i laž. Svaki detalj u njegovoj pojavi i držanju je bio toliko precizno osmišljen i uvežban da je čovek izgledao groteskno, kao marioneta.

Ana nije mogla da odvoji pogled od njegovih usana iz kojih su izlazile reči, bujica reči, koje su se zabijale u mozak i pržile neuronske veze u njemu. Bes se smenjivao sa zgoženošću i ekran je pozeleneo od smrdljive povraćke.

„Jebem ti zemlju“, glasno je opsovala, nemoćna da pronađe odgovarajuće reči.