RAZGOVOR

PIŠE: Ana BOJANOVIĆ 

„Jesi li tu?“ Iz tuš kabine začuo se alt.

Promolila je glavu iz kupatila. Sa zamršenih bičeva kose cedila joj se voda. Nije ga bilo u sobi. Znala je da nema mnogo vremena za odmor. Uvila je kosu u peškir i bosonoga dotapkala do postelje. Pokušala je da je zategne u nekoliko poteza. Koškala je još tople jastuke, pokušavajući da ih vrati u zaobljeni oblik. Dokle ću prodavati dušu đavolu kao zalog da sam umetnica, upitala se. Dokle ću priznavati svoju nemoć? Nije joj bio potreban uvek, već samo za privođenje priče kraju. Žustro je zategla prekrivač.

Pogledala je u monitor. Rečenica prekinuta na pola cupkala je. Sela je za pisaći sto. Zapljusnuo ju je talas. Prekinuti red se nastavio.

***

„Sedite, gospođice Zdenac. Zbog čega smatrate da bi vašu priču trebalo objaviti?“ upitala ju je proseda gospođa u fotelji.

„Mislim da su likovi uverljivo dočarani. Osim toga, tema susreta pisca i đavola sigurno će delovati privlačno čitaocima. Verujem i da se uklapa u koncepciju vašeg časopisa. Danas je malo glasila koja mladim autorima pružaju priliku da se iskažu.”

Urednica ju je pažljivije pogledala. Rumeno ovalno lice, uokvireno pramenovima boje klasja; bezazlene oči.

„Dobro. Ostavićete mi da pročitam. Ništa ne obećavam. Do sutra po podne dobićete odgovor imejlom.“

„Hvala vam.” Ustala je hitro, spustivši odštampane listove na radni sto.

***

Na užurbanoj ulici razlivalo se smeđežuto rano popodne. Vetar je kovitlao prve opale listove, pretvarajući ranojesenji dan u najavu zime. Rastuća melodija oglasila je sms poruku s nepoznatog broja:

„Pređi ulicu i uđi u kafe ’Izmaglica’. Moramo da razgovaramo“.

Krenula je odmah. Nepoznati broj postao je već pouzdan znak da je to On. Ušla je, privikavajući se nekoliko trenutaka na polutamu žednu svetla. Sedeo je na dvosedu obloženom purpurnim plišem, u dnu prostorije, ozbiljnog izraza lica. Oprezno mu je prišla.

„Izvinite, je li slobodno?“ Osmeh joj se gnezdio u uglovima očiju. Opet želi da se pretvaramo da se prvi put vidimo, pomislila je.

„Naravno. Izvolite.“ Pokazao je na slobodno mesto kraj sebe. Vunena golubijeplava rolka slagala mu se s bojom očiju. Sako od tvida bio je nehajno odložen na naslon. Oduvek je imao stila, pomislila je. Lice mu je bilo bledunjavo, osenčeno bradicom od nekoliko dana. Sela je snebivljivo na ivicu dvoseda, pitajući se kuda da dene ruke.

„Kako je prošlo?“ Lice mu se najzad ozarilo osmehom koji je iščekivala.

„Prilično dobro… Nisam izmamila obećanje, ali uspela sam da je zainteresujem za priču. Malo sam pribegla laskanju. Hvala ti za savet.”

„Nema na čemu“, odgovorio je. „Takav je bio dogovor…“

„Hm, da… Samo treba da budem na raspolaganju kad god me poželiš… u zamenu za stranicu ispunjenu slovima koja nešto znače…“

„Ako su ta slova ono što želiš. Ima, doduše, i prijatnijih načina od pisanja da se otkloni dosada…“

„Ali ja želim ta slova“, nasmešila se.

Pomislila je kako već dugo nije bila ni sa jednim drugim muškarcem i to joj u stvari nije ni smetalo. Poslednji je otišao ne udostojivši je ni objašnjenja. Otada ju je napustila moć govora.

***

Sedela je u ordinaciji koja je više podsećala na otmeni stan. Plišani zastori boje slonovače, navučeni preko zavese, tvorili su siguran branik od spoljnog sveta. Posmatrala je gospodina u fotelji naspram sebe. Visoka tavanica ostavljala je dovoljno vazduha za oboje. Nije uspevala da mu odredi godine. Osmehnute oči brisale su mu tragove vremena sa lica. U sakou od tvida, odmerenih pokreta i uredno začešljane kose, pomno ju je posmatrao.

„Koliko sam mogao da zaključim iz vašeg imejla, gospođice, potrebna vam je pomoć. Jasno je da imate problem sa verbalizacijom i uopšte komunikacijom… Afazija zahteva psihoterapiju, znate…“ Zastao je, pogledom tražeći utisak na njenom licu.

„Imam predlog“, nastavio je posle nekoliko trenutaka. „Mogli biste da napišete priču o tome zbog čega ste prestali da govorite… Ukoliko ne uspete da je završite, ne brinite. Bitno je da je počnete, potom ćemo zajedno.“

Prišao je prozoru, razmakavši zastor načas. Tračak dnevne svetlosti dotakao joj je kosu. Uzdahnula je i nagnula glavu u stranu.

„Mislite li da vam ćutanje pruža nadmoć nad sagovornikom?“ Tišina je poslužila kao odgovor. „Hm, ako ćutanje pruža nadmoć, priča je najnepouzdaniji glas…“ prošaputao je više za sebe.

„Još nešto!“ Okrenuo se ka njoj. „Usluge ne naplaćujem u novcu. Novac je, zaboga, đavolska rabota!“ Zastao je, nasmejavši se neprimereno glasno. ,,Od vas zauzvrat očekujem nešto mnogo vrednije… Vaše vreme.“

***

,,Moram nešto da te pitam“, prenuo ju je umirujući glas. „Svesna si da se susret sa glavnom urednicom od maločas u stvari nije dogodio?“ Pod prigušenom svetlošću zidne svetiljke lice mu je dobilo razliveni izraz. „Svesna si da je sve bila samo lepa zamisao?“

„Kako možeš to da kažeš? Bilo je uverljivo kao i ovaj susret…“

„Uz dužno poštovanje, ti baš ne možeš najbolje da sudiš o uverljivosti.“ Pogledao ju je pomalo sažaljivo.

„Hoćeš da kažeš da ne razlikujem stvarnost od mašte?“ Krajevi usana su joj se spustili.

„Tvoj mozak poigrava se tobom, gurajući te prečicom u budućnost.“

„Koja je šteta od malo putovanja kroz vreme? Granica između sadašnjosti i budućnosti ionako se svakog trenutka pomera…“

„Dopuštaš glasovima u svojoj glavi da budu jači od razuma. Iz toga ne može ništa dobro da proizađe…“

„Je li to stručno mišljenje?“

„Zar sumnjaš u mene? Znaš da je uslov uspešne terapije neograničeno poverenje pacijenta u terapeuta“.

„Drugi uslov jeste izbegavanje prekomerne bliskosti terapeuta i pacijenta.“ Nalaktila se i upiljila u njegove oči. „To smo, izgleda, davno prekršili.“

„Nekad je nemoguće izbeći očiglednu grešku… Ali isplatilo se. Nisi prva koju je umetnost spasila… Uz mene si progovorila.“

Iz unutrašnje pregrade njene torbice izvukao je srebrnu tabakeru. Uskoro ih je obavio topli oblak dima.

„Hvala ti, ali… Ponekad mi se čini da je sigurnije ćutati“, dodala je. Spustila je pogled na njegovu ruku. Podrhtavala je, poput igle seizmografa.

„Sigurnije je, da… Ali sigurnost sputava samozaborav, neophodan za stvaranje umetnosti.“ Ozbiljno ju je gledao.

„Zašto ti je toliko važno da završimo ovu priču?“ upitala ga je.

„Vreme se prodaje po veoma skupoj ceni tamo odakle dolazim! Ukradeno vreme naročito visoko vredi. Najskuplje je ukradeno vreme začinjeno patnjom.“

„A jesi li ti svestan da se ni ovo ne događa zapravo?“ Posmatrala je njegovo lice koje nije menjalo boju.

„Nemoj biti nezahvalna, Julija. Da je tako, tvoja priča ne bi imala kraj.”

***

Sitna kiša natapala je oktobarsko veče. Usnulu ulicu budili su laki ženski koraci. Odjednom, vidik joj je ispunila visoka muška prilika. Išao joj je u susret, pognut pod crnim kišobranom.

„Dobro veče“, rekao je tiho.

Pretvarala se da ga nije čula. Pokušala je da ga mimoiđe ne znajući da li je prati pogledom, ali odjednom ju je natkrilio njegov kišobran.

„Otkud ti?“ Pogledala ga je iznenađeno.

„Bio sam u ’Izmaglici’, čekao sam te… Nisi primila moju poruku?“

„Nisam.“

„Ipak smo se sreli. Naizgled slučajno. Izgleda da nas još vezuju nevidljive niti.“

Izmamio joj je osmeh. „Znaš da terapeuti ne bi trebalo da se suviše vezuju za pacijente. Rizikuješ da upiješ previše patnje.“

„To pravilo je precenjeno. Bez vas ne bi bilo ni nas. Uostalom“, dodao je tiše, ,,patnje nikad ne može biti previše!“

„Nikad previše, za dobru priču“, dodala je tiho.

„Kad smo kod toga… Jesi li dobila odgovor od urednice?“

„Jesam. Priča nije baš ono što je zamišljala…“ Pogledala ga je pomalo prekorno.

„Žao mi je…“

„Ne, nije ti žao. Nadaš se da ćeš mi biti potreban…“

„Zar nisam? Ne nameravaš valjda da odustaneš?“

„Ne nameravam. Ali nisi mi potreban“, odsečno je odgovorila i ubrzala korak.

„Kuda žuriš, Julija?“

„Kući. Počinjem novu priču.“

„O čemu?“

„O tebi, zamisli!“

„Polaskan sam, najzad ću se naći na stranicama tvoje priče. Ne mogu reći da se nisam tome nadao…“

„Sem mene, malo ko će znati da si to ti. Dobićeš ime i zanimanje.“

„Smem li da znam šta ću biti?“

„Zapravo, smeš. Pored ostalog, psihoterapeut.“

„Mislim da mi ta uloga baš leži. Već pretpostavljam ko će biti pacijent…“

Nasmejali su se uglas.

„Mogli bismo da nazdravimo u to ime?“

Pogledala ga je pažljivije. Ispod njegovog kišobrana osetila se sigurno.

„Hajde, samo još ovog puta.“

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *