RAZGOVORI

PIŠE: Svetlana FUCIĆ 

-I šta kažeš, dobro si?

-Da, kažem, dobro sam.

-I došla si samo da me vidiš?

-Tako je, došla sam samo da te vidim.

-Nije li to malo neobično-nakon svega?

-Nemam pojma o čemu pričaš, stvarno.

-Nemaš pojma? Pa, nakon svega, jbt!

-Budi precizniji, molim te. Nakon čega?

-Zar stvarno treba da te podsećam?

-Treba. Ne znam na šta tačno misliš.

-Ok… Na nekoliko meseci bliskosti, recimo.

-Čije?

-Kako čije? Pa naše, jbt, naše!

-Mi smo bili bliski?

-Kako to misliš-bili?

-Ne mislim, ti si to rekao.

-Šta sad ovo treba da znači, mm?

-Koje?

-Pa to, praviš se luda, šta li?

-Ja? Svašta. Samo nemam pojma o čemu pričaš.

-Ma, daj… Nismo deca. Nema potrebe..

-Za čim?

-Kako za čim? Pa za foliranjem da nismo bili bliski!

-Ne foliram se, nikada. Ali nemam pojma o čemu pričaš.

-Stvarno, sada me već nerviraš, znaš?

-Ne znam zašto. Ali, nije mi prvi put.

-Kako ne znaš zašto? Ne znaš da smo bili bliski, ne znaš o čemu pričam, ne znaš zašto me nerviraš… Šta, jbt, uopšte znaš?

-Znam da sam došla da te vidim.

-Ali zašto, kad negiraš postojanje bliskosti?

-Zato što ti ne postojiš.

-Jel? A sa kim si se delila mesecima, mm, ko ti je slao muziku, misli, ko te budio noću, ko ti ljubio uspavano rame, ko nagovarao da ne odustaneš, da sačekaš… Ko, mm? Ja-koji ne postojim, a?

-A, ti na to misliš… Pa, u suštini, da.

-Šta sad da? Šta da, jbt?

-Pa da, sve to što si rekao. Ali, ti ne postojiš. Izmislila sam te. Od nožnih prstiju do proređene kose na temenu. Od očiju u kojima se smenjuju naprečac donete odluke do vrata kroz koja si prošao da se ne vratiš. U stvari, možda tamo negde i postojiš…U nekoj pesmi. To sam došla da vidim, eto.

-Sad sam još i TO?

-Ne, ti si neko koga sam izmislila. I divim se sebi, onako samosujetno, na kreaciji. Šteta što nisam slikar… Verujem da bi idealizacija tebe bila potpunija.

-Vidi, ovo nema smisla. Da platim ove kafe, pa da se razilazimo… Imam neke obaveze, ne bi valjalo da kasnim…

-Samo idi, plaćeno je. Ionako si zakasnio.

-Šta je plaćeno? Kada? Nisam video da je dolazila…

-Nije ona, on je.

-Koji on? Šta pričaš?

-On je došao. Đavo-po svoje. Platila sam.

-A, jel? Čime, majke ti?

-Tvojom dušom. Onom koju sam izmislila.

***

-Znaš, možda nisi trebala da mu kažeš…

-E, otkud ti? Sve je ok, čisti su nam računi?

-Jesu, naravno, lepo je poslovati sa tobom, samo…

-Pa, šta ne valja? Plaćeno ti je na vreme, u komadu, bez razvlačenja na rate?

-Jeste.

-Onda stvarno ne razumem šta još hoćeš. Dala sam ti ono što sam imala, tj izmislila. Da nećeš možda da se buniš na kvalitet? Čuj, rekla sam ti, nisam ja to preko noći sklepala, neee dečko… Skoro godinu dana sam je iz mašte izvlačila!

-Ma da, znam… Samo… Ima jedan levi ugao, jedno ćoše da tako kažem…

-Molim? Ćoše duše? Kakav termin! Ali dobro, valjda treba da budem zadovoljna sve dok ne počneš da ubacuješ prefiks svud naokolo. Zamisli-preduša. On je preduša, on ima predušu, ili je predušan… Ne, mnogo je, čak i za moju maštu uvrnutu. Dobro, i šta je sa tim ćošetom?

-Vidi, ono je… Mislim, to levo ćoše… Ono je još na nekim mestima čisto. Prozirno, da tako kažem.

-Pa? Šta ću ja sa tim? Prodala sam ti je za onaj susret, sećaš se, celu i neokrnjenu, i jbt, stvarno nisam zagledala baš u svako ’’ćoše’’! Uostalom, ničija duša nije skroz crna, kao što ni đavo nije sasvim… Hmm, preskočićemo tu floskulu. Dalje?

-Pa, ništa. Samo sam hteo da znaš to.

-I zato si se pojavio niotkud, tek da mi saopštiš da mi rad nije besprekoran?

-Mmm.

-Dobro. Aj zdravo. Ne dugujem ti ništa, pa se naš susret ovde završava.

-Da… Ako poželiš ponovnu saradnju, tu sam.

-A, neee… Više se ne bavim pisanjem poezije. Ne izmišljam, za vjeke vjekova.

-Dobro. Ovo je plaćeno, da znaš. Slobodna si, idi…

-Neka, idi ti. Napokon da popijem ovo piće-mirna. I sama. Zdravooo…

***

-Zlatoimena… Svetlić… Pametnice…

-Da? E, samo ste mi vi trebale! Pazi kako su se poređale, pa stvarno… Vera, Ljubav, Nada! Ha! Dakle, šta vama treba? Nemam ništa za prodaju-odrekla sam vas se, znate to. Nemam ništa ni za đoranje. Dakle? Da čujem…

-Znaš, Zlatoimena… Nije baš sve tako kako ti se sada čini.

-Ma nemoj, Vera, a kako se to meni sada čini, mm? U šta hoćeš da verujem, ponovo, u šta?

-Ne možeš se, zaista, odreći mene, ono-suštinski. Ne možeš, to je iluzija.

-Ma idi, šta pričaš…? Ne mogu? Pa, već jesam. Ovoga puta, bila je to tačka na dugačkom romanu čija je tema verovanje. Tačka, razumeš? T a č k a!

-Sačekaj, Svetlić, ne žuri. Ni mene se ne možeš odreći. Nemaš prava na to.

-Jel? Ti, posebno TI da ćutiš! Ti koja si i melem i mač, ti ćeš da mi kažeš na šta imam ili nemam prava?! Ma daj, molim te! Smatraš li me za budalu, šta? Gotovo je, prošao zadnji voz, stanica srušena, nema ni tunela! Ende!

-Khm, khm… Vidi, mi znamo da si ti sada ljuta, razočarana i koješta još, ali… Bez mene definitivno ne možeš. Možeš da me ućutkaš na neko vreme, ali… Ja sam sastavni deo tebe, razumeš, i upravo zato si upala u čitavu tu igranku, pa i u prodavanje te izmišljotine. Zato što me imaš.

-Molim?? Hajde, pakujte se. Sve tri. Tako je, polako… Da vas ne vidim više, jasno? I nemoj da me je neko oslovio drugačije osim punim imenom! Sasvim lepo i tupavo mogu da proživim ostatak života-bez vas. Tako je, da. Jeste, sigurna sam. Zdravo!

***

-Hej…

-Eh, da… Još i sa tobom da proćakulam pa ću valjda biti mirna, mm?

-Ne treba, stvarno. Došao sam samo da ti kažem da sam tu, uvek.

-Pa znam, jbt, ti si anđeo čuvar, moj lični, valjda doveka?! Moraš da budeš tu, to ti je posao, mm, ili grešim? Nešto sam pobrkala, a?

-Grešiš. Ne moram. Ali, jesam.