Recenzija knjige Besparačke priče: Čuvajmo se poznatih linkova, besplatnih mudrosti i predvidivih događaja!

PIŠE: Simona KANJEVAC/URBAN BUG 

Besparačke priče autora Nenada Barakovića odigravaju se u i oko glavnog protagoniste ‒ Džonija iz Luzergrada.

„Matori, ovo je do jaja! Kad će zbirka?“ – pitanje je koje je među sličnima ostalo u prošlosti! U istoriji pretraživača, postoji ipak, da svedoči o tome da je bilo „gurke“, „podgrevanja“ i interesovanja čitalaca nove knjige koja je 2020. godine ugledala svetlo dana.

Svako ko je pomislio da će se Nenad Baraković Bara zadržati na muzici, novinarstvu i on-line esejistici – nije predvideo logičan sled. Nakon mnogobrojnih kratkih priča koje je objavljivao onlajn, konačno je svoje tekstove pretočio u publikaciju.

Delo Besparačke priče našlo se u ediciji „nePROZAično“ izdavačke kuće „No Rules“ iz Beograda, koja se potrudila da je upakuje u format koji staje u široke džepove teških kaputa i rokerskih jakni ili u moderne rančiće manjih dimenzija, koje sve više i više „šetaju“ devojke na ulicama. Jer masivni rečnici i „stari“ tzv. džepni format, kao suprotnosti koje se najčešće nalaze u svakodnevnom vlasništvu mladih, ipak izuskuju naslednike. Lako prenosiva, ova knjiga sadrži 24 poglavlja na 102 strane, a naslovi su svedeni na 1 reč.

Ukoliko ima onih koji bi po koricama sudili o delu, dominantni zemljani tonovi i dečak sa povredama zadržavaju pažnju. Font samog naslova upućuje na urbane, mada ne tako i imenovane priče. Igra sa senkom iza mladog čoveka koja izaziva misterioznost, bilo bi dobro da je pažljivije montirana u samu pozadinu, jer ona je samo još jedan vizuelni element koji provocira da se stranice „zalistaju“.

Besparačke priče se mogu čitati uvezano tj. „u jednom dahu“, ali takođe i periodično što je najčešće tokom vožnje autobusom, u pauzi između predavanja i na poslu. Svako poglavlje za sebe dovoljno je dinamično i tematski nezavisno. S druge strane, kod probuđenog apetita čita se uvezano, jer vidljivi su i zajednički tokovi, teme, likovi, te se mogu shvatiti jedne kao nastavci ili ogranci drugih.

Bez obzira kome je od aktera namenjeno da bude u fokusu literarnih događaja, autor nam ne nudi samo njihove poglede na svet, već se čini da je podjednaka vrednost ovog dela, u tom pogledu, što se postavlja gomila pitanja nad kojima čitalac i te kako ima da se zamisli. Kada je reč o porukama odštampanim na papirima uvezanih u korice ovog dela, reklo bi se da one jesu svojevrsni poziv na proveru da li ćemo ih prihvatiti ili ne. Odnosno, „dokle smo stigli“ sa preispitivanjem i odgovorima, evlouirali

ALERT! Treba imati u vidu i da autorov stil u Besparačkim pričama obuhvata manje ili više prikriven sarkazam, provokativnost i eksplicitan humor (ili onaj koji se prepoznaje nakon ponovnog vraćanja na ispisane redove dela)…

Svi koji bi okrenuli poslednju stranicu knjige, primetili bi da su Besparačke priče preporučili Marko Vidojković, Dule Nedeljković, Dušan Vesić i Miki Radojević. Ukoliko znaš ko su ova lica, knjiga Nenada Barakovića je za tebe! Ukoliko te zanima ‒ na dobrom si putu!

Knjiga Nenada Barakovića pisana je savremenim jezikom, a bogata je intertekstualnim i intermedijalnim postupcima, te su prisutne reference na lektiru, muziku, film, medije itd. Koriste se reči, izrazi i teme bliske savremenom čitaocu. Izazivanjem asocijacija kod publike postiže se iluzija predvidivosti. Time se utiče na obrte suprotne od očekivanog toka, što dovodi do iznenađenja, humora i šoka. Nailazimo i na mesta gde pronalazimo obeležja savremene kulture, popularnih sistema vrednosti, svakodnevnih situacija i aktuelnih događaja.

Besparačke priče je delo koje obiluje i najrazličitijim numerama učlanjenim u tekst da doprinesu atmosferi, stanju ili su tu da jednostavno izazovu upitanost, a pojavljuju se kroz celu knjigu. U par navrata deluje kao da je Springstinu dodeljena uloga da vodi kroz tok nekih događaja i učestvuje u pripovedanju kao metazapisu. Svakako, izgleda da bi logičan sled za svakog posvećenog čitaoca i ljubitelja muzike bio i pravljenje „Besparačke priče“ plejliste. Ali oprezno.

Nenad Baraković ostavlja dovoljno praznog prostora da upišemo i lične sadržaje, potom sugeriše ka nastavcima redova da bi nam pripovedač eksplicitno saopštio da nije siguran da li je to tačno, pa čak navodi i na pogrešne staze u zaključivanju. Sve to deluje kao izazov tokom one svojevrsne provere „dokle smo stigli“, čime snažno komunicira sa publikom.

Da li se osloniti na izrečenu pouku ili pravo pitanje? Da li se upustiti u poigravanje poverenjem ili maštom? Imajući u vidu i manir nekoliko redova iz Besparačkih priča, upozorila bih:

Čuvajmo se poznatih linkova, besplatnih mudrosti i predvidivih događaja. ‒ A to je sve što nećemo naći u ovoj knjizi!