REMEK DELO

PIŠE: Bojan BRUKNER

Galerija Ufici u Firenci. Antonina, četrdesetogodišnja direktorka prodaje iz Krakova, stoji nasred jedne od izložbenih soba i oseća kako počinje da se guši. Osećaj je krenuo iz stomaka i sada joj se polako penje uz grlo.

Videla ju je hiljadu puta pre toga. Na internetu i knjigama, na majicama i rokovnicima, novčanicima i reklamama, čak i na vodokotliću jednog noćnog kluba u Pragu. Ali nikad uživo. Nikad ovako.

Venera se rađala pred njom. Ranije nije primetila tugu u njenim očima. Naravno, tuga koju je Antonina videla u Venerinim očima bila je njena sopstvena. Čak i ako je Botičeli smestio nijansu sete tamo, tuga koju je Antonina videla bila je isključivo njena. Suze su krenule same. Nije se trudila da ih zaustavi. Neke stvari čovek ne sme da zaustavlja. Mora da ih pusti. I da im se prepusti. Plakala je verujući da gleda jednu od najlepših stvari na ovom svetu.

Remek delo.

 

Galerija Ufici u Firenci. Antonio, pedesetdvogodišnji čuvar iz Grasine, predgrađa Firence, sedeo je ispod remek dela i vodio računa da mu niko ne priđe više nego što je to dozvoljeno.

Njemu nije bilo dozvoljeno da posmatra slike koje čuva. Niti se on previše razumeo u umetnost da bi mu to smetalo. Ipak, neke slike je voleo da čuva više od drugih. Ispred nekih slika ljudi su znali da se ponašaju drugačije i posebno.

Antonio je voleo da posmatra ljude u tim neobičnim momentima. Sada je posmatrao lepu ženu koja stoji nedaleko od njega i plače. Šminka je krenula pomalo da joj se razmazuje oko očiju, ali ona se nije trudila da je popravi ili sakrije. Antonio je bio srećan zbog toga. Imala je predivne oči. Pomalo tužne, ali predivne. Osmehivao se zamišljeno dok je posmatrao jednu od najlepših stvari na ovom svetu. Ljudsku dušu koja spoznaje sopstvenu lepotu.

One thought on “REMEK DELO

Comments are closed.