RUČAK

PIŠE: Mila Marčeta 

Kada su se nakon godina skrivanja i sastajanja u tuđim stanovima uselili u prostor koji su nazvali svojim, na zid u kuhinji okačili su mapu sveta.

Čiodama sa glavama u boji davali su ljubavno značenje geografskim tačkama.

Zeleno za mesta kroz koja su samo prošli i koja su im bila toliko ružna da nisu hteli da svoju ljubav prljaju tom okolinom. Na primer, aerodrom O’Hara u Čikagu u kome nisu hteli da ostave čak ni trag svojih isprepletanih prstiju.

Žute čiode su označavale mesta gde su, iz razloga samo njima znanih, isijavali sreću, potpuno blesavo i neobuzdano deleći svetlost sa svima u okolini. Tako je Kristijanija, opuštena hipi kolonija u centru Kopenhagena zaslužno jedne julske večeri dobila nekoliko žutih čioda.

I tako redom, po nekoj njihovoj paleti.

Crvene čiode su odredili za mesta gde su, za vreme njihovog boravka u njima, zabeležene iznenadne i jake seizmičke aktivnosti.

“Šta si nam danas spremila za ručak?”, pitao je nehajno, okačivši kaput na čiviluk pored vrata.

“Mansaf”, odgovorila je. Od kada su davno, još u vreme pre nego što su sebe zvali “mi”, posetili Jordan, obožavao je da jede mansaf. I ona je naučila veoma dobro da ga sprema.

“O, Jordan! Sećaš se našeg ručka na steni?”, osmehnuo se i pogledao u čuperak iznad desnog oka.

“Naravno”, kazala je uz uzdah, koji bi zvučao setno da nije bilo iskričavih očiju i nestašnog grickanja donje usne.

Podstičući nju da se seti, sećao se i on.

Sedeli su na steni sa pogledom na ulaz u Petru. Lokalni vodič, beduin, prostro je crveni ćilim po zemlji. Iz krpenog zavežljaja izvadio je glinenu posudu sa još uvek vrućim mansafom, tradicionalnim jelom jordanskih beduina, dopunjenim sipkavim bulgurom. Sela je pored postavljene trpeze prekrštenih bosih nogu, u crvenoj dugačkoj suknji zlatnih rubova. Vezala je kosu maramom, što nije sprečilo crvene pramenove da se raspu po leđima i neuredne lokne da uokvire lice. Jela je prstima, halapljivo, požudno, raskalašno. Gledao je kako parčići lepljive jagnjetine nestaju u njenim ustima koja će, znao je, već sledećeg trenutka biti slepljene sa njegovima. Mirisni kozji jogurt, džamid, u kome se jagnjetina krčkala satima pre nego što je postala plen njene gladi, curio joj je niz uglove usana i slivao se niz bradu. Mljackala je i oblizivala prste. I gledala u njega i smejala se. Bila je i seljanka i ciganka i dama. Bila je njegova.

“A sećaš li se posle ručka…?”

“Da. Podseća me čioda sa crvenom glavom ubodena u tačku Petra”.

“Hoćeš li da prvo osvežimo sećanje na Petru ili da ručamo?”

“Kako ti hoćeš, pa da ručamo”.

Sat vremena kasnije, beogradski atar je proširen crvenom čiodom. U narednim danima, i nizom naradžastih čioda. Narandžasta je postala njihova boja za ljubav.