RUŽA

PIŠE: Mila MARČETA

„Bravo!… Bravo!… Bravo!“ Nije to bila ovacija egzaltirane publike. To je bilo kolektivno orgazmično iskustvo, nikada ranije viđeno u Nacionalnom teatru, nikad ranije viđeno na izvođenju bilo koje Brehtove predstave u bilo kom pozorištu u gradu.

Iskoračila je na proscenijum i poklonila se publici i Taliji. Iscedila je sebe kroz znoj i suze i otvorenih ruku pružila im damare svoga bića. I publika joj je uzvratila iskrenim obožavanjem i divljenjem.

Dok je premorena i ushićena koračala ka svojoj garderobi, presretali su je članovi trupe, neki su joj samo aplaudirali, neki su joj slali poljupce, režiser joj je poljubio ruku uz duboki naklon.

Zatvorila je vrata garderobe za sobom i sručila se na stolicu pred ogledalom. Predstojao joj je dug posao skidanja šminke. Teška scenska šminka, masna, zalepljena za kožu toliko da je postala druga koža. Trljala je lice komadima vate natopljenim uljem jače i žustrije nego što je bilo potrebno.

„Uzalud, Miluška moja, uzalud. Skinućeš šminku i masku ćeš skinuti i opet ćeš ostati Majka Hrabrost.“

Taj glas. Nije ga čula petnaest godina. Baka Ruža.

„Bako, ti si? Gde si?“, uzalud se okretala i gledala oko sebe. U garderobi nije bilo druge osobe osim nje.

„Tu sam, Miluška, naravno da sam tu. Nisi valjda mislila da ću propustiti tvoj zvezdani trenutak u koji sam samo ja verovala, od dana tvog rođenja.“

„Ih, ajde sad, ne preteruj.“

„Ne preterujem, nikako. Ne rađa se svaki dan drekavac Ticijan crvene kose. Sa godinu dana si brbljala kao navijena, trčala po kući i igrala pred ogledalom. Sa pet godina si pravila pozorište lutaka u mom dvorištu i prodavala karte komšijskoj deci. A sećaš se šta si uradila u Vrnjačkoj banji onog leta pred polazak u školu?“

Potpuno nonšalatno si odšetala od našeg stola
gde smo pile – ja vino, a ti sok, do orkestra,
tražila mikrofon od pevačice i zapevala iz sveg glasa.
A muzika te pratila, i cela terasa aplaudirala.
Skoro kao ova publika večeras.

„Ne, sećam se da smo ti ja celo leto bile u banji i da sam stalno jela sladoled i šećernu vunu.“

„A ne sećaš se kako si zabavljala celu hotelsku terasu?“

„O, Bože, šta sam radila?“

„Potpuno nonšalatno si odšetala od našeg stola gde smo pile j- a vino, a ti sok, do orkestra, tražila mikrofon od pevačice i zapevala iz sveg glasa. A muzika te pratila, i cela terasa aplaudirala. Skoro kao ova publika večeras.“

„Nemoguće. Sramota me je.“

„Što te sad sramota kad te onda nije bilo? Tad mi je postalo jasno da će ovaj trenutak doći. Isto kao što sam znala da će to biti baš kada budeš na sceni Majka Hrabrost.“

„Da, čudno je to. Nisam išla na audiciju za ulogu Ane Firling. Poslali su mi tekst i rekli „Ako ste zainteresovani, dođite sutra u devet sati na čitaću probu“. Naravno da sam došla. Ako imaš sreće, jednom u životu dobiješ takvu priliku, i to se ne propušta.“

„Naravno, Miluška. Iskusan je režiser, bard. Znao je da ti nećeš glumiti Majku Hrabrost. Ti ćeš na sceni samo biti. Proživećeš ponovo sebe i mene.“

„Ali Ana je loša, ona je antijunak koja žrtvuje svoju decu.“

„Hajde, molim te. Ne nasedaj površnim tumačenjima. Kako si se ti uopšte spremila da ovako maestralno odigraš taj lik ako nisi shvatila da je Anina sudbina metafora pročišćenja, njenog, tvog, mog.“

„Nisam sigurna da razumem.“

„Ti si sahranila svog prvorođenog sina. I ja sam moga. Bebe, uzeo ih Bog da nam pokaže da možemo stegnuti srce i preživeti. I roditi ponovo. Vidiš?“

„Ne podsećaj me. Zar misliš da prođe dan da ne vidim moju bebu skamenjenu u kolevci. Ćuti, ne slušam te više. Ako si došla samo to da mi kažeš, možeš odmah da ideš. Čuti!“

„Miluška moja, znam dušo, sve znam. Vreme ne leči ništa. Vreme samo čini da naučimo da živimo sa bolom od koga se umire. I kao i Majka Hrabrost, ogrubiš. I ideš dalje. Uvek ideš dalje. Kao što sam i ja išla. Uvek napred. Uvek dalje.

Bilo je oslobođenje, četrdeset peta. Meni dvadeset pet godina, udovica sa petero dece, u selu u Bosni. Muža, tvog dedu, su ubile ustaše, iako je bio Hrvat. Takva su bila vremena. Mene prebili, kosu mi nožem sekli i smejali se kako mi je kosa crvena, pa se krv na njoj ne vidi. Onda su došli partizani.

A deca mi mala.

Ja polupismena rešim da idem u Beograd, da spasim decu od nemaštine i neznanja. Dođemo u Zemun, gde su nam dali neku udžericu iznad Muhara. Voda u dvorištu, poljski ve-ce, ali dobro, bile su čak tri sobe i kuhinja, dovoljno mesta za sve nas. Suvo, nije bilo vlage. Dobro je to bilo. Prve godine sam radila kao kuvarica na Radnoj akciji „Šamac – Sarajevo“. Htela me ta Bosna, pa to ti je. Doselila se moja sestra u Zemun da pazi na decu dok sam ja radila. Dobro je to bilo. Sve je bilo dobro. Posle sam završila školu i zaposlila se u Ikarusu kao telefonistkinja. U naredne dve godine, umrlo mi je troje dece. Troje, Miluška moja. Dvoje od frasa, treće od upale pluća. Sahranila sam ih. I na sahrani sama bila. Nije imao ko da dođe.

Ostali su mi tvoja mama i mlađi sinčić. I, eto vidiš kako si oni dobri ispali. Škole završili, poslove dobre našli, porodice imali, unuke mi dali. Ihaj, sve uvek bude dobro.“

„Zašto mi sada to sve pričaš? Trebalo bi da budem srećna večeras, da uživam u uspehu, da se radujem. Zašto se ti ne raduješ sa mnom?“

„Radujem se, Miluška, kako da se ne radujem. Nikad ovako srećna nisam bila! Čak ni kad si se ti, moja prva unučica, rodila.

Pričam ti sve ovo zato što moram da te molim za oproštaj.“

Volela bih da sam te naučila da budeš slaba.
Da sam ti objasnila ono što sam ja tada znala:
Bog daje najveća iskušenja najjačima,
zato što zna da će ih oni preživeti.
Dala sam ti težak život,
morala sam te naučiti da lako živiš.

„Kakav oproštaj? Bako, šta pričaš? Pa najviše milosti koje sam ikad dobila, dobila sam od tebe. Samo ti si me hrabrila da budem svoja, da ne pristajem na kompromise, da budem jaka, da sve mogu sama.“

„To je sve bila greška! Učila sam te da budeš kao ja! A to je bilo loše, Miluška. Loše. Dala sam ti snagu, a ta snaga ti je donela ista iskušenja i jad koji sam i ja prošla. Oprosti mi, Miluška moja, oprosti mi.

Ja razumem tvoj strah kada si sama povela tvoju decu i majku u stranu zemlju da ih spaseš od rata i bombardovanja. Znam kako si se cepala na komadiće i opet sastavljala dok si malim pospanim glavicama objašnjavala kako je vožnja kombijem po mraku po nekim nepoznatim putevima najsmešnija avantura kroz koju prolazite.

I kako si se samouvereno smejala kad te je uplašena majka pitala „Šta ćemo ako tebe tamo ne čeka posao?“. „Bože, mama, naravno da me čeka, naravno da znam u kom hotelu ćemo noćas spavati, naravno da imam dovoljno novca da nas izdržavam.“ Naravno, da nisi znala, naravno da toliko para nisi imala, i naravno da to niko osim tebe nije znao.

I ti si to preživela. I iz toga izašla još jača.  Isto kao ja onomad.

Volela bih da sam te naučila da budeš slaba. Da sam ti objasnila ono što sam ja tada znala – Bog daje najveća iskušenja najjačima zato što zna da će ih oni preživeti. Dala sam ti težak život, morala sam te naučiti da lako živiš.

Zato si ti Majka Hrabrost, razumeš sad? Ti ne glumiš, ti živiš. Na tim daskama, na toj sceni, ti lečiš svoje rane, pred publikom izvodiš strašni striptiz duše. Dobro je to, dobro, Miluška. Tvoj bol pretvaraš u obožavanje publike. Iz pepela preživljenog jada nastaje tvoja slava.

Hajde, idi sad. Čekaju te ispred pozorišta da im daš autograme, da se slikaju sa tobom. Skini tu masku, raščešljaj kosu, ispravi se onako prkosno, ogrni se pelerinom i uđi među njih kao diva.

Ti to jesi, Miluška.

Ti si diva.“