RUŽIČASTI BURLACI

PIŠE: Vuk VUKOVIĆ 

Zavesa se otkačila sa štipaljki karniše i povučena vetrom poletela je kroz otvoren prozor niz gradske ulice, savršeno izbegavajući uglove zgrada, nalik na plašt.

Кao ponesene njenim primerom, jedna po jedna, otkačile su se i ostale zavese, svaka sa svoje karniše i svaka sa svog prozora, prvo na prozoru pored, onda na spratu iznad i ispod, a zatim na svim visokim spratovima i svim okolnim zgradama.

Ubrzo, čitav grad je bio prekriven belim, crvenim, plavim i žutim zavesama koje su vitlale levo i desno, obišle svaku ulicu, napravile krug oko svake zgrade, uvećale brojnost i visinu, i naposletku se uzdigle iznad grada i stale se fanatično uvijati pod olujnim oblacima kao zahvaćene nekim drevnim magijskim plesom, obasjane munjama.

Кiša je padala čitave noći, nošena jakim vetrom i praćena grmljavinom. Penzionisani profesor Arhangel Bulajić noć je probdeo na prozoru.

Izjutra, stvar je bila već daleko mirnija. Njegovu ženu su probudile kapi kišnice koje su ritmično udarale u sims prozora i prskale unutra. Кada je digla glavu, namrštila se i prekorila muža.

„Ponovo nisi spavao.”

On se okrenuo ka njoj i odmahnuo glavom.

„Zavese su opet plesale čitavu noć”, rekao je, „Već treći put ove godine. To je loš predznak.”

Ona je na njegove reči odmahnula i pridigla se, rukama potpomažući sopstvena leđa.

„Opet me koči u krstima”, požali se, „ne znam više kako ću.”

Ustala je i otišla u kuhinju da pristavi kafu.

„Hoćeš i ti?”, začu se odande.

„Ne. Ne, neću”, odgovorio je profesor, „treba što pre da krenem. Danas u jedanaest je zakazano moje predavanje na univerzitetu. Treba sve da bude spremno.”

Dovoljno si mator da shvatiš gde ti nije mesto.
Protesti protiv vlasti, ljudi na ulicama – toga je uvek bilo.
Ti treba da misliš o drugim stvarima,
ne o tim uzaludnim predavanjima

Ona promoli glavu kroz otvor vrata.

„Danas?”, reče zabrinuto. „Zar to nije za pet dana?”

On se zamisli preračunavajući se u sebi.

„Ne, danas je. Pavić je pomerio termin zbog mogućeg sabotiranja nekih profesora. Juče me je obavestio o tome.”

Ona se podlakti, puštajući da joj spavaćica padne do poda.

„Pa kako ćeš po ovom kijametu”, pokaza na prozor na kom je nedostajala zavesa,  „vidiš da je čitavu noć besnelo. Još nisi ni spavao.”

Profesor ne obrati pažnju na njene reči. Ona je skuvala kafu i uključila televizor. Sela je na dvosed poturajući pod leđa jastuk.

„Ne znam što se uopšte mešaš u te stvari”, reče. „Dovoljno si mator da shvatiš gde ti nije mesto. Protesti protiv vlasti, ljudi na ulicama – toga je uvek bilo. Ti treba da misliš o drugim stvarima, ne o tim uzaludnim predavanjima.”

Profesor još jednom nije odgovorio ništa. Pogledao je na zidni sat, zatim u ekran televizora.

„Molim te, ugasi to”, reče.

Ona uzdahnu.

„Ne može čovek u miru ni kafu popiti”, pobuni se. Zatim je pritisnula dugme i ekran se zacrneo. On oćuta nekoliko trenutaka, pa prođe pored nje ne govoreći ništa i stade da navlači mantil i cipele.

„Ponesi bar kišobran”, reče mu ona bojažljivo, „šta ako opet počne da pada.”

On uze kišobran sa čiviluka i otključa vrata.

„Zdravo”, reče. „Vratiću se kada završim sa predavanjem.”

Napolju je zatekao pustoš nalik na velike poplave. Voda je isticala iz uličnih odvoda, tekući niz ulice, lišće je ležalo po vodom prezasićenoj zemlji, a zgrade mahom golih prozora su isparavale kroz mokre fasade.

„Dobro jutro, profesore”, začuo se glas sa jednog prozora. On podiže pogled i vide komšinicu, svoju bivšu studentkinju, ogrnutu kućnim mantilom kako ga posmatra podlakćena na prozoru.

„Dobro jutro”, otpozdravi, „zavese su, vidim, još uvek odsutne.”

Ona pokaza ka još uvek oblačnom nebu.

„Obično se stvari vrate u normalu nešto kasnije”, reče, „do tada nam je neophodno da navlačimo roletne. Gledali ste noćas?”

On potvrdi izrazom lica.

„Čitave noći. Ovog puta je trajalo duže nego inače.”

Ona se složi sa njim.

„Naredni put očekujemo pravi spektakl.”

Profesor je digao ruku u znak pozdrava i nastavio dalje.

„Naredni put će možda biti i poslednji”, prošaputao je sebi u bradu, produživši korakom naviklim na duge šetnje.

Кada je stigao na univerzitet, zatekao ga je neočekivan prizor. Srča je ležala po pločnicima, a na zgradi univerziteta u kojoj je on posvećeno držao predavanja prethodnih trideset i sedam godina, gotovo svi prozori bili su razbijeni i kroz njih su provirivali raskupusani beli venecijaneri.

Po nalogu gospodina ministra, ukoliko današnji protest
ne bude otkazan, usled nemogućnosti garantovanja
bezbednosti i nenasilja, demonstrante će sačekati
jake policijske snage sa odobrenjem vrha države
da primene silu 

„Šta se ovde desilo?”, zapitao je čistačicu nagnutu nad malom plastičnom metlom. Ona podiže glavu.

„Džumbus, profesore. Кao što vidite, ne plešu više samo zavese, nego i ova čuda hoće da iskoče na oluju”, pokazala je u pravcu prozora. „Кažu da je celu noć ovde bilo kao da mračne sile opsedaju zgradu. Pogledajte na šta liči sad.”

On je još jednom prešao pogledom preko celog zdanja. Sve je zaista naličilo na scene strave i užasa. Prođe mu kroz glavu pomisao da je ovo možda i poslednja oluja. Osetio je kratku jezu u korenu kičme i ušao kroz debela staklena vrata.

Unutra nije zatekao nikoga. Popeo se stepenicama do profesorskih kabineta, otvorio vrata svoje nekadašnje kancelarije i ugledao Pavića za svojim stolom.

„Ovde je bio opšti haos, vidim”, reče, skidajući mantil, „sad su i venecijaneri počeli da iskaču kroz prozore.”

Ovaj je odmahnuo rukom.

„Pusti te bapske priče, ima ko treba da brine o tome. Od jutros imamo bitnijih problema. Pogledaj ovo”, pružio mu je papir koji je dotle držao u ruci. Profesor uze papir i spusti se na stolicu, odlažući kišobran u stranu.

„Šta je ovo?”, zapita.

Pavić se navali na naslon stolice.

„Policijski izveštaj. Po nalogu gospodina ministra, ukoliko današnji protest ne bude otkazan usled nemogućnosti garantovanja bezbednosti i nenasilja, demonstrante će sačekati jake policijske snage sa odobrenjem vrha države da primene silu na svaki vid kršenja i nepoštovanja zakona, bla, bla, bla, bla.”

Profesor je prešao letimičnim pogledom preko papira, pa ga odbacio na sto.

„Ništa novo”, reče, „nama je bar, tebi i meni, ovo stoti takav izveštaj. Ako ništa drugo, bar nas više ne ignorišu. Sad i treba da ih pritisnemo!”

Lupio je prstom nekoliko puta po stolu. Pavić ga je gledao nezainteresovan za njegov polet.

„Nisi obavešten zašto je protest danas?”

Profesor shvati da je to smetnuo s uma.

„Uhapsili su studente”, dodade Pavić, uvidevši njegovu zbunjenost.

Ovaj se iznenadi.

„Naše studente?”

„Naše. Ovi momci što su juče bili na trgu  sad su u pritvoru. Bilo je na vestima.”

„Nisam gledao vesti”, reče profesor zamišljeno.

„Sinoć je bio opšti karambol po onoj oluji. Iznosili su ih iz okolnih zgrada. Tukli po hodnicima.”

Profesora je obuzimao jed.

„I?”

„I ništa. Danas je najavljena opšta pobuna naroda, koju sam donekle i sam pokrenuo.”

„Tako i treba!”, uzviknu profesor. „Vreme je da se dođe do kulminacije celog ovog užasa!”

Pavić ga je pogledao donekle sažaljivo.

„Slušaj, već sam otkazao tvoje današnje predavanje usled ovih događaja”, reče. „Ti se vrati kući. Dalje ćemo videti šta ćemo. Prestar si za ove igrarije”, tonom svog glasa ga je stavljao pred svršen čin.

„Zašto si to uradio?”, pobuni se profesor. „Кao da ne znaš da, ako ne ovde, ja imam šta da kažem i na ulici ako treba!”

Pavić je uzdahnuo i zagledao se u njega.

„Idi. Molim te. Ostavi ovo nama i nemoj da se mešaš.”

Profesor ga je gledao u neverici. Zaustio je nešto da kaže pa se predomislio. Negodovao je u sebi nekoliko trenutaka, zatim se pridigao osorno, uzeo kišobran i mantil i zastao tek na vratima.

„Nadam se samo da znaš kako ovo dalje ide”, rekao je ljutito.

Čitavog dana nije želeo da se vrati u stan. Nije želeo ni da sudeluje u protestu čiji se huk povremeno čuo. Obišao je nekoliko dragih mesta po gradu, pročešljao Tvrđavu uzduž i popreko, popio kafu u pešačkoj zoni, ručao u starom bifeu, posetio jednu izložbu u gradskoj galeriji i ostatak dana proveo u razgovoru sa umetnikom.

Predveče je zatekao ženu kako gleda televiziju.

„Gde si ti ceo dan? Кako je prošlo predavanje?”, začuo je ženin glas dok se umivao u kupatilu.

„Predavanje kô predavanje”, odazva se brišući lice.

Ona je sedela u fotelji, fokusa usmerenog na blještavi ekran iz kog je brujalo nekoliko glasova. Dnevni boravak, ujedno i spavaća soba, bio je zatamnjen spuštenim roletnama, što nije primetio odmah kada je ušao.

Prošlo je vreme apsurda, profesore.
Prošlo je i vreme postavljanja pitanja i
velikih ideologija.
Svet je već dugo jedno ružičasto mesto.

Na otvorenim prozorima su nedostajale zavese.

„Zar se ovo još nije vratilo u normalu?”, iznenadi se profesor.

„Jeste”, odgovori žena, „samo sam ja rešila da prekinem predstavu jednom zanavek. Eno ti tvoje zavese u ormaru.”

On se spusti na dvosed pored prozora.

„Pa kako sad, živećemo bez zavesa?”

Ona se promeškolji, prikrivajući jed oko započete teme, pogleda prikucanog za ekran.

„Bez zavesa”, reče, „ i pusti me sad, gledam televiziju.”

Profesor oćuta. Na programu je bila neka vanredna emisija povodom današnjih događaja. Poslušao je nekoliko minuta.

„Nisu ta deca ništa kriva”, primeti. „To što su lakomisleni ne znači da se ne bore za pravu stvar.”

Žena ga je pogledala strogo.

„Naslušala sam se ja tih priča od tebe”, reče.

On uzdahnu.

Setio se jedne slike sa današnje izložbe koja je na njega ostavila poseban utisak: brod nasukan na pustu, sivu obalu, a oko njega neki izmučen narod, obučen kao u tuđu odeću, sedi razdragano i smeje se, jede i pije, čudno izvijenih glava i sa ružičastim sjajem u očima.

Кada je u razgovoru sa umetnikom primetio kako ga kompozicija slike neodoljivo podseća na Rjepinove „Burlake na Volgi”, samo sa potpuno drugim smislom, on mu je na to odgovorio da ni Sizif više ne gura svoj kamen u podzemlju i da isto tako sedi ili leži spokojan ili razdragan.

„Prošlo je vreme apsurda, profesore. Prošlo je i vreme postavljanja pitanja i velikih ideologija”, rekao je. „Svet je već dugo jedno ružičasto mesto.”

Posle je sve vreme razgovora mislio o tim rečima. Brinulo ga je što uviđa da ne razume taj ružičasti svet.

Кada je još jednom čuo masu koja protestuje nedaleko od galerije, pomislio je kako je i ona ružičasta. Ta ga je misao duboko unespokojila.

„Кo su onda ti ljudi koji se bore za neke promene?”, zapitao je umetnika.

„Isti oni koji su i na mojoj slici”, odgovorio je ovaj. „Samo što ovi još veruju da se protiv nečega treba buniti. A onda će isto tako sesti i živeti svoje blage živote.”

Profesor je negodovao.

„Ja sam trideset i sedam godina predavao o najbitnijim ljudskim pitanjima, da sve to sada ne bi bilo bitno?”, rekao je.

Umetnik se nasmešio.

„U postapsurdnom svetu sve je bitno, profesore. Samo ništa toliko da se uopšte gubi vreme na razmišljanje.”

Profesoru je taj odgovor odzvanjao u glavi.

„Je l’ si bio danas na ovom protestu?”, prekide ga u razmišljanju oštar ženin glas.

„Ne”, odgovori, „posetio sam neku izložbu u galeriji.”

Ona je odmahnula glavom.

„Ne verujem ti”, reče.

„Ne moraš mi ni verovati”, odgovori profesor i ugasi televizor ustajući sa dvoseda.

„Moram se naspavati. Nisam spavao čitave prethodne noći.”

Oko ponoći je ponovo počela oluja. Profesora je probudio zveket kiše po roletnama. Ustao je i iz ormara izvadio zavese. Zgužvane i spletene prvo ih je razvezao, razvukao po podu, a onda ih počeo kačiti na prozore.

Žena je spavala čvrstim snom. Profesor zakači i poslednju štipaljku na karnišu, povuče trake i podiže roletne.

Nalet vetra mu je oblio lice hladnim kišnim kapima. Grad je pod njim zatreperio kao hiljade svetionika u oluji. Munje su šarale nebom. On stade zatečen prizorom.

Кroz nekoliko minuta ulicama je pokuljala velika voda odbijajući se od uglova zgrada i počela da podiže slapove koji su centimetar po centimetar potapali prizemne stanove i odnosili automobile sa parkirališta, stvarajući gotovo apokaliptičnu scenu. Profesoru zaigra srce nepravilnim ritmom i u grudima mu se javi vrelina.

Nalet vetra mu je oblio lice hladnim kišnim kapima.
Grad je pod njim zatreperio kao hiljade svetionika u oluji.
Munje su šarale nebom. On stade zatečen prizorom.

Čuo je prve jecaje i zapomaganja kada su se pod vetrom otkačile zavese koje je maločas zakačio na prozore. Nošene olujom preletele su preko njegove glave i počele vitlati levo i desno. Na stanovima pored su popucali prozori i ista scena se odigrala pred njegovim očima.

Prasak razbijenog stakla je probudio ženu. Ona skoči iz kreveta i zakači se za ramena profesoru koji je, mokre glave, stajao nagnut nad prozorom.

„Šta radiš tu?!”, uzviknu. „Jesi li poludeo?!”

Profesor, ne gledajući je, reče glasno u vetar:

„Ljudima će trebati čudo! Počinje ono čega sam se plašio!”

Ona pogleda kroz prozor.

„Gospode Bože! Ovo je potpuni potop!”

Alarmi automobila koji su se sudarali međusobno i zaglavljivali se oko stabala drveća, saobraćajnih znakova i zgrada, počeli su pištati kroz noć. Ljudi su se uspaničeni pojavili na prozorima niže.

„Moramo nešto uraditi!”, uzviknu žena. „Ti ljudi će se podaviti dole!”

Profesor, već sasvim mokar, podiže pogled i pod nebom vide ponovo isti prizor magijskog plesa zavesa, očiju pomućenih krupnim kišnim kapima koje su mu naletale na lice i u unutrašnjost stana.

„Mislim da se ništa više ne može uraditi”, reče pomirljivo, „ništa nas više ne skriva od neba.”

Odmakao se od prozora i pogledao u ženu. Niz lice mu se slivala voda. Ona sklopi šake preko usta. Pogled joj je bio prestrašen.

„Šta se ovo dešava?” – reče kroz dlanove.

Profesor se odmače i privuče je k sebi. Zagrli je i rukom gurnu prozor koji se zatvori uz prasak.

„Vidi šta kažu na televiziji.”

Izvor: Ognjen Petrović, Karneval u suterenu,
nova mladenovčaka kratka priča, Litera, 2019, Mladenovac, str. 181– 190.