SABRINA (priča za Badnje veče)

uloge: Čarli, Hedi, Gorica, Goran Dimić, Bojan Pečar, Andra iz Pilota i drugi

PIŠE: Dule NEDELJKOVIĆ 

“Došao sam kući posle napornog dana
Jedva sam se dovukao ubi me kafana
Žena pita gde si do sada bio
Sedeo sam sa ortacima i pio:
SABRINA!”

Ove stihove sklepali smo kod Milana u sobi Čarli, on i ja. Gledali smo pre toga po sedamdeseti put „Žitije Brajanovo“ i dok smo se Čarli i ja beskrajno smarali Milan se cerekao na samo njemu znanim „mestima“ u filmu.

Pošto je još bilo rano za grad, odlučio je Milan da napravimo rep pesmu. Uvodni stih je deo te pesme. Milan je okrenuo par rifova, mi smo to kao repovali i eto pesme.

Milanu je očigledno bilo dosadno posle dva puna Pionira, pa bi nešto da radi. Pričao je da hoće da nauči da svira trubu, Čarli mu je rekao: „Koji će ti kurac truba?“, ja sam ćutao. Gledao sam kroz prozor i kapirao da bih se ubio da živim u blokovima.

Milan je rekao: „Sada ću da zovem Andru u „Cvetni breg“ da odemo da snimimo pesmu.

„Koju pesmu“, pitao sam.

„Sabrinu“, rekao je.

Da skratim. Celu noć je Milan nasnimavao gitaru i bas na kraju je popizdeo pa je negde pronađen Pečar, koji je rekao da odmah stiže. Kod Bokija je vreme nepostojeći momenat u životu. Ali rekao je da će da dođe.

Pošto je Andrin studio u Resniku, logično je bilo da se napijemo od dosade dok smo čekali perfekcionistu da odsvira zamišljene rifove. Od nekud se pojavio Goran Dimić i dodao nam gas. Pili smo vekiju, pa pivo, pa šta smo stigli.

Pošto je Resnik blizu Rakovice, a tamo je živela Gorica, logično je bilo da je cimnemo da ode do drakstora na Banovom Brdu da nam donese cirku, a ona kakva je, usput je napravila i gibanicu. Negde je nahvatala Simu Strahotu, našeg ortaka taksistu tako da je relativno džabe ispala njena putešestvija.
Milan je svirao, pizdeo, ponavljao. Mi smo pevali Zvezdine pesme, skidali se (osim Gorice) goli do pojasa. Jeli rukama gibanicu i pili rakiju Goričinog ćaleta.

U jednom trenutku pojavio se Bojan. I neko je ušao kod Milana u gluvu sobu da mu kaže da je Bojan došao, a Boki je u međuvremenu nestao.

Nikada neću saznati da li je stvarno bio tu, ili je bio u Dubaiju, gde je uvek bio kada je lagao zato što negde nije došao na vreme.

Već je odavno svanulo, kada smo Čarli i ja ušli u studio da snimimo vokale. Bili smo toliko pijani da nismo odmakli od: „Došao sam kući…“, dalje nismo mogli da se setimo teksta.

Traka sa tonskim zapisom od te večeri je bila kod mene u ormariću u Domu omladine. Kada sam otišao iz „Ritma Srca“, mislim da je moj ormarić zauzeo Sefa (Idiot) koji je video neku traku i bacio je: „Jebote, ovaj Glavonja, uvek skuplja neko đubre.“ Kakav brilijantni um!

Iz ove priče ostalo je nas živih da je usmeno pripovedamo.

Bio je 6. januar, 1989.