ŠAH ILI ŽIVOT

PIŠE: Ana NIKVUL 

Moj otac je mnogo voleo šah i nekoliko puta nedeljno je odmeravao snagu s jednim zetom po maminoj familiji.

Ja sam gledala i učila. Nisam se micala s mesta ni pogled dizala sa table i njihovih lica.

Uvek sam znala kad je koji od njih pogrešio a pritom bio uveren u svoj potez.

Pobeđivao je tata najčešće.

Dešavalo se da ukapiram kad bi ga, tek tako, pustio da pobedi. Tada protivnikovoj radosti nije bilo kraja. Umeo je čak i neku uvredljivu da uputi tati na račun inteligencije i tarpavosti. Tata bi se samo masmejao i preko table čvrsto stisnuo ruku zetovu srdačno čestitajući blago se naklonivši…

Malo me je čudilo to što se nikad nije naljutio zbog tih reči, nikada reagovao bilo kojim načinom da uzvrati udarac udarcem.

Kad bi zet otišao, onda bih ja sela na njegovo mesto i nastavila s tatom da igram.

Mene nikada nije pustio da pobedim ako nisam bila bolja.

Sa smernom ozbiljnošću pomno je pratio svaki moj trzaj, reakciju, pokušavao da predvidi šta ću dalje. I isto tako čestitao kad bih ga pobedila.

I tako, prođe nekoliko godina i zet postade važni političar u gradu. Ne znam kada se tačno desilo, ali, otac je počeo da popušta i puštao ga je sve češče da pobedi. Uzmicao je pred njegovom nadmenošću i hvalisanjem uspesima na svim poljima, u politici, kod žena… Opet je samo ćutao i na isti način mu čestitao.

Kasnije sam se pitala da li se otac plašio zeta zato što nisu bili istih političkih shvatanja.

Zet je znao da mu je tata žestok protivnik koji se itekako razume u političke zavrzlame, i shvatila da nije.

On je samo puštao ljude da budu onakvi kakvi jesu nad tom kariranom tablom.

Kao i u životu.

A on se nije menjao. I prihvatao je ljude onakvima kakvi jesu. Danas znam da je to veliki dar i velika snaga. Ne osuditi makar se s nekim nikako ne slagao. Prihvatiti. Ili zaobići ako ne možeš da prihvatiš. Ne uzvratiti uvredu uvredom već blagošću, toplinom. Kao pravi smerni vernik. A išao je u crkvu samo kad je moralo o saborima da se što fotografiše.

Dugo je trajalo trajalo to njihovo šahovsko nadmenatnje, sve dok zet nije najednom prestao da dolazi. pa više nije svraćao ni na kafu, a ja sam sve češće zauzimala njegovo mesto. I učila s takvim žarom da je to bilo zadivljujuće. Noću bih se budila i vežbala sa zamišljenim protivnikom.

Odrastanjem sam shvatila da sam počela da se isto ponašam kao tata. Slabiće sam puštala da pobede ne ljuteći se i čestitajući im pobedjivala, jakim protivnicima se nisam dala. Moj takmičarski duh i žar da saznam, sve je više rastao. I na kraju sam naučila kako biti smiren u svim situacijama i ne reagovati na uvrede. Slabi to rade.

Posao jakih je da napreduju i ne obaziru se ni na šta. Idu ka cilju

Veliki ljudi nisu sujetni. To prepuštaju malima. Veliki svoju sujetu preoblikuju u jačanje sebe.

A šahovska tabla je večna. Zapamti nas i posle nas.

One thought on “ŠAH ILI ŽIVOT

Comments are closed.