SAMO KAP MLEKA U ESPRESU

PIŠE: Violeta JOVANOVIĆ

Sasvim slučajno, dok mi je jedini motiv bio da utolim glad, negde oko sredine dana, uletela sam u mali, zavučen restoran daleko od ulice. Preskočila doručak u svoj onoj jurnjavi, trci, zbrci, par majušnih stresova, kritike moje prijateljice da moram konačno nešto i da pojedem, nađoh se na tom mestu koje me je samo pozvalo. Bilo šta, pomislila sam. Nešto brzinski pa da idem.

Mali sto za dvoje, moja torba i ja sedimo jedna preko puta druge. Kafa i voda dok odlučim, rekoh ni ne pogledavši konobara.

– Samo kap mleka u espreso? pitao je

– Samo kap mleka… Mehanički sam ponovila.

Podigoh pogled. Osmeh koji znam. Glas koji bih prepoznala i kao šapat u milionima onih koji urlaju.

– Rekao sam konobaru kada si ušla šta da ti donese. Izgledaš kao da hoćeš tu kafu. Reče i sede preko puta sklanjajući moju torbu na dasku kraj prozora. Ćutim. Nemam kud. Umorna sam. Treba mi kafa.

– Došla sam na brzinski ručak. Moram nazad.

– I to znam. Posle kafe.

– Sve ti znaš…

– Dobro, ne baš sve. Znam šta ti treba.

Neću da se nastavljam. Znam tu njegovu dvosmislenost. Ćutim. Dobra je kafa. Gledam u dim iz cigarete, iz kafe, iz svega. Ćuti i on. Pijemo te kafe i ćutimo.

– Znaš onu repliku iz Kazablanke? Zezao sam te ranije za nju. Od svih kafana morala si da uđeš baš u moju.

– Da sam znala, ne bih.

– Opet bežiš, prznice mala. Nikako tebi ugoditi. Kakva je kafa?

– Dobra.

– Samo dobra? Uvek sam ti govorio da savršena žena zaslužuje savršenu kafu. Samo kap mleka u espreso… Ti, zaslužuješ, u stvari, sve dobro.

– Opet ista priča. Imam sve. Sve je dobro. Sve je savršeno. Gladna sam. Zato sam ovde.

– Znam. Gladna. Opet imaš taj pogled. Menjaj. Važi? Volim kada ti oči sijaju.

– Šta si odabrao za mene? Kad je gotovo?

– Brzo će. Žuriš?

– Moram.

– Odvešću te.

– Ne idemo u istom pravcu.

– Idemo. Ti i ja uvek idemo u istom pravcu. Uvek je umeo sa rečima. Čak bolje i od mene, a ja tvrdim da sam neko ko se valjano igra slovima.

– Dobro ti je ovo, šta god to bilo. Malo začinjenije nego što sam navikla ali je dobro. – Kaži mi, kada ćemo da kažemo sve što treba onako kako jeste?

– Na toj kafi koju smo pominjali.

– Kada?

– Evo pre pola sata. Popili smo je i rekli šta treba. Odoh sad.

– Nemoj. Samo nemoj. Još pet minuta.

– Drugi put, rekoh. Zvonce na dovratku još je odzvanjalo iza leđa. Žurila sam kroz kišu koja je počinjala. Nešto se mutilo u uglu oka a nije suza. Nešto mi je upalo u oko. Nešto je peklo. Naposletku, snovi se završavaju kada ti alarm zazveči u mozgu i prodrma srce. Izdajnika u grudima koje pravi gluposti.

Jednog dana, ma koliko voleo nekoga, odeš. Baš zato što ga voliš i želiš mu sve najbolje. Kažu da je to najveći dokaz ljubavi. Odeš da bi taj neko bio srećan iako ne zna da si mu tim odlaskom dao najveći dokaz ljubavi. Volela sam ovu barabu. I kap mleka u espresu. I zagonetke kroz priče, poeziju i muziku. “Ne zaboravi nikada” Joe Cocker stiže kao poruka dok sam se vozila ka kući. Neću. Odćutah.