SAN

PIŠE: Svetlana FUCIĆ

Oduvek je spavao malo, bar po merilu ostatka sveta.

Nekako, svi ti budni nagomilani sati u njegovom životu bili su nedovoljni, skučeni, kao prekratak rukav – zato je, ko zna kada, rešio da spava što manje a bdi što više.

Budan, bolje je umeo da sanja, i snovi su trajali duže, mogao se igrati s njima kao sa starim, dobrim igračkama koje ga nikada nisu izneverile.

Te noći, nakon podeljenog smeha kroz etar, podeljenog noćnog, zimskog vremena, podeljenih njih na neki uvrnut način-rešio je da spava. Da snom, bilo kakvim, prekine budnost sna. Svestan da ga ponekad mašta odvede predaleko (u prenosnom i bukvalnom smislu) protegao se, lupio šakom po ravnom stomaku, desnim dlanom protrljao potiljak i legao na leđa, s levom rukom pod glavom. Neko mu je nekada rekao da je leva strana tela zadužena za emocije – zbog toga podmetnuo je ruku, da ga žulja, umesto opomene.

Začudo, zaspao je odmah.

Oduvek je spavala tačno onoliko koliko joj je bilo potrebno, uprkos čuđenju ljudi koji su je iole poznavali.

Na odmoru, i neradnim danima, spavala je jedva nekoliko časova, nakon kojih je skakala iz sna momentalno budna.

U ostatku vremena koje je godinama marljivo sakupljala, pravdala se umorom i namerno, spavala je duže. U stvari, bio je to način da pobegne od snova. Budna, sanjala je mnogo duže, razvlačila je snove kao svilene niti, ne želeći da pusti stvarnost u san.

Bilo joj je potrebno da i sutradan ima svašta nešto na dnevnom rasporedu, u vremenu koje je bilo samo njeno i koje je umelo da je odvede predaleko (u prenosnom i bukvalnom smislu) ako bi snu dopustila da bude budan predugo. Te noći je, uprkos narednom neradnom danu, odlučila da spava.

Naredila je sebi da neće sanjati ni u toku tih nekoliko predstojećih sati, a ni kada ustane. Prosto, razum bi morao da ima primat, zar ne, mislila je na putu do kreveta. Legla je na levi bok, sa rukom pod jastukom-nekada je čula da je leva strana tela zadužena za emocije, pa eto, makar malo da pridrži jastuk, da se manje ugruvaju pri padu… I ona i emocije. Neobično, ali, zaspala je odmah.

Otvorio je oči, svestan sna do detalja.

Sranje, pomislio je ustajući. Sranje! Pa zašto, bilmezu jedan, ne umeš da sanjaš kao vasceli svet, nešto normalno, nešto prihvatljivo, ostvarljivo – mrmljao je sebi u bradu koračajući u novi dan. Ne, svađao se sa samim sobom, nećeš se večeras dati zavesti samotnim mrakom, smehom, maštarijom – nećeš i tačka! Odrasti, jbt, već jednom!

Otvorila je oči, svesna sna do najmanjeg detalja.

Auu, neće ovo da valja, pomislila je bosim nogama tapkajući do kuhinje. Kada ću početi da sanjam kao sav normalan svet-pitala se, grejući šake na vreloj šoljici kafe, gledajući u sivo zimsko nebo. Što bre ne umem da sanjam recimo more, plažu, školjke-nešto što mogu, što je ostvarljivo, što ima smisla? Postani obična, jbt, već jednom!
Za to vreme, jedan san se smeškao, potpuno zadovoljan sobom. Uspelo mu je, i ovoga puta, makar na kratko – da prevari razum tih malih bića, ljudi.