ŠAPTAČ

Bila je to zaista velika nepravda. Po ko zna koji put publika je u pozorištu klicala pijanim glumcima koji su se pred njima samo prividno klanjali, a zapravo se klatili. Verovatno polovina njih nije ni bila svesna da je predstava upravo završena i da će se zavesa spustiti baš preko njihovih glava, dok su izveštačeno, šmirantski, slali poljupce ko zna kome.

Samo se ona, prilikom svog uobičajenog dubokog poklona, osmehnula posebno i njemu i polako sklopila oči u znak zahvalnosti. Jedva primetno mu uputila poljubac i izgovorila beščujno „hvala“.

Kako i ne bi: On joj je u drugom činu, u trenutku kada je zastala baš na mestu na kom u svom finalnom monologu treba da poentira, prošaputao tek tri reči – sasvim dovoljno da zna kako treba da nastavi.

Ostali su uživali u svojoj gordosti, alkoholisanosti i slavi, verujući da je ona neprolazna, njima Bogom data. Verujući da im on toj slavi ni najmanje ne doprinosi.

A to je zaista, bila baš velika nepravda.

U svojoj glavi on je čuvao skoro stotinu pozorišnih tekstova. U njegovom sećanju svaki od tih tekstova imao je svoja vrata, kroz koja biste mogli da čujete jasno i glasno svaku reč koju izgovara svaki lik u predstavi rađenoj po tom tekstu.

Njegov posao bio je da sve te reči brižljivo čuva i ponavlja ih tiho, jedva čujno, iz male kabine smeštene u vrhu scene, tik uz publiku; kabine tako male da je u nju jedva mogao da stane zajedno sa tekstom koji nikada nije koristio, ali ga je uvek, kao pravi profesionalac nosio.

U kabinu bi se smestio dok bi publika još ulazila u pozorište i strpljivo bi čekao da se teška pozorišna zavesa, koja je prekrivala čaroliju velike scene, polako i lenjo razmakne u levu i desnu stranu.

Uvek bi mu u tom trenutku srce zaigralo iščekujući da se na sceni pojavi prvi glumac ili glumica.

One stare velikane, profesionalce, prvake drame, iskreno je poštovao: Oni bi mu otvoreno, pre predstave prišli i rekli kakav problem imaju i zamolili ga da im u kritičnom trenutku pomogne. Posle predstave bi mu se u bifeu uvek zahvalili častivši ga pićem. Kada je obeležio 25 godina rada u Pozorištu, njih trojica su mu, samoinicijativno, kupili lep džepni sat. Od matične kuće dobio je samo diplomu. Uobičajena novčana nagrada izostala je. Zbog krize, kazali su.

U svojoj glavi on je čuvao skoro stotinu pozorišnih tekstova.
U njegovom sećanju svaki od tih tekstova imao je svoja vrata,
kroz koja biste mogli da čujete jasno i glasno svaku reč
koju izgovara svaki lik u predstavi

Voleo je da radi i sa mladim, još neiskvarenim glumcima: Oni su na predstave dolazili „našpanovani“, spremni za sve izazove, željni dokazivanja. Znali su svoje uloge do najsitnijeg zareza i izvodili su razne vratolomije da bi se izborili sa onima koji su bili najmnogobrojniji u njegovom pozorištu: sa samoproklamovanim zvezdama.

E, te „zvezde“ su često dolazile na predstavu potpuno odvaljene, dezorijentisane, pijane, a za neke je verovao da idu i korak dalje, da su u svoje poroke uvrstili i neke druge nedozvoljene supstance.

Baš ti „glumci“, koji su svoju slavu zasnivali na ulozi u nekom filmu, seriji ili čak reklami, smatrali su da ih publika naprosto obožava i da će im oprostiti svaku grešku; Neki put dolazili su toliko pijani da bi u sred predstave počeli da izgovaraju tekst komada koji bi trebalo da igraju za par dana na istoj sceni.

Tada bi na scenu stupao on: brzo bi utrčao u sobu te druge predstave sakrivenu u njegovoj glavi, pogledao sadržaj, a potom bi se vratio u onu pravu sobu, u kojoj su bile ispisane replike koje je publika očekivala, pa pravio mostove.

Njegove intervencije publika u sali nije čula: Namignuo bi glumcu koji bi zaprepašćen stajao pored zvezde, pa bi mu prošaputao rečenicu kojom treba da „vrati“ samoproklamovanu „glumačku gromadu“ na kolosek. Onda bi, gotovo režećim šapatom, pijancu na drugoj strani scene govorio šta treba da izdeklamuje na sceni.

Koliko je bio dobar u tim spasonosnim rešenjima dobro se videlo po reakciji u sali: Obično bi se posle njegovog nečujnog uskakanja pozorištem prolomio aplauz. Avaj, nikada nije bio namenjen njemu. Čak ni onom mladom lavu koji je željan slave. Bio bi namenjem tom prljavom, prepotentnom, pijanom stvoru koji je uništavao daske koje život znače.

Ona je bila potpuno drugačija. Čak i od ostatka ženskog ansambla, u kom su postojale i velike zvezde, i početnice, i samozvane prvakinje drame.

Ona ga je razumela. Svojim toplim i iskrenim osmehom svaki put bi mu se zahvalila za pomoć, iako joj zapravo, pomoć gotovo nikad nije trebala. Možda je pre ove večeri tek jednom, i to kada je prolazila kroz porodičnu tragediju, zastala na sceni i pogledala ka njegovoj kabini, da bi s njegovih usana pročitala preko potrebne reči.

Stajao je za šankom pozorišnog bifea i ispijao svoju kafu. Barmen je zaboravio kada je poslednji put ćutljivog šaptača pitao šta želi da pije. Za tim nije bilo nikakve potrebe. On je bio čovek navika. Znalo se: Onog trenutka kada bi sitan, pomalo drven, suv muškarac stao za šank, očekivao je da popije svoj espreso. Kratki, bez mleka, bez šećera.

Ispijao ga je dugo, gotovo kap po kap. Uživao u njemu uz dim od cigarete. Retko kad su mu prilazili glumci. A kada bi mu prišli – obično bi ga potapšali po ramenu i značajno klimnuli glavom i eventualno platili tu kafu ili mu poručili još jednu, na njihov račun.

U trenutku dok je gledao kako dim njegove cigarete hrli ka plafonu bifea, iznenadio ga je njen glas.

„Hvala Vam. Ne bih mogla da se izvučem bez Vas“, izgovorila je nežno, gotovo koketno, a opet iskreno. Pogledao je u njeno prelepo, neobično, pomalo azijatsko lice koje se već gotovo dve decenije nije promenilo.

„Hvala Vama na tim rečima“, odgovorio je tiho.

Bila je iznenađena. Prvi put je čula njegov glas. Do tada čula je samo njegov šapat. A glas je bio moćan, jak, osvajao je prostor poput vojske u jurišu. Bio je to glas koji bi najveći dramski pisci poželeli da sa scene dopire do publike, glas kom bi najveći pesnici poklonili svoje stihove: jasan, prijatan, sa svakim slovom precizno izgovorenim, uz besprekornu artikulaciju, tačnim naglaskom.

Pogledala je njegovo suvo, sitno telo i shvatila da je čovek pred njom zapravo neobično snažan, žilav, da je na njegovom torzu svaki mišić definisan baš onako kako treba, a da su njegove, naizgled neprimetne crte lica, zapravo izrazito pravilne, uz dva duboka, tamno smeđa oka.

„Ne bih da zvučim napadno…“ izgovorili su u isto vreme nakon tek tri sekunde ćutanja, a onda se nasmejali i jedno drugom rekli „Oprostite, recite vi prvo“.

Preko njenog nežnog lica preletela je senka nelagode, obojena blagim crvenilom.

„Pomislila sam… Da li biste možda otišli nekad sa mnom na kafu? Naravno, van ovog prostora“.

Prvi put je čula njegov glas. Do tada čula je samo njegov šapat.
A glas je bio moćan, jak, osvajao je prostor poput vojske u jurišu.
Bio je to glas koji bi najveći dramski pisci poželeli
da sa scene dopire do publike, glas kom bi
najveći pesnici poklonili svoje stihove

Zvučala je gotovo sramežljivo.

Osetio je kako mu kroz stomak struji toplina, kako mu noge, kao nekom pubertetliji klecaju.

„Učinili ste srećnim jednog sasvim običnog čoveka“, odgovorio je i gledao u njene bademaste oči.

„Recimo – sutra? Posle predstave?“

„Recimo – sutra. Posle predstave.“

***

Njihovi susreti „posle predstave“ postali su pravi mali ritual. On bi, nakon što bi se zavesa spustila, izvukao iz svoje kabine šaptača, ugasio svetlo, otišao kroz lavirint hodnika sa scene u bife pozorišta. Tamo bi za šankom stajao uz svoju kafu i čekao da se ona pojavi na vratima, neprimetno klimne glavom i nestane. On bi, potom, ispio preostali gutljaj, ugasio cigaretu, platio račun i tiho se uputio ka izlazu iz pozorišta.

Ona bi ga uvek čekala na obližnjoj stanici javnog prevoza, smeštenoj odmah iza ugla. Odatle bi otišli u jedno od svojih malih, skrivenih carstava, gde su satima razgovarali uz čaj i kafu. Ili ćutali.

Uglavnom su sedeli u kafe-galerijama ili klubovima poluzatvorenog tipa, koji su ljubomorno čuvali privatnost svojih gostiju posebno projektovanim separeima.

Ona bi mu pričala najtajnije detalje svog života. On bi joj recitovao stihove svojih omiljenih pesnika, pravdajući se da je njegov život toliko običan i nezanimljiv, da bi posle pola sata morao da zaćuti. Ali su zato reči Vilijema Stenlija Mervina, Alana Ginsberga, Genadija Ajgija, ili Zbignjeva Herberta zvučale baš kao da ih je on napisao, kao da ih je on proživeo.

Zato su iz dana u dan provodili sate zajedno. Osim onda kada bi na repertoaru bila predstava u kojoj ona nije imala ulogu. I tako – četiri puna meseca. On bi njoj poklanjao stihove. Ona bi njemu poveravala svoje tajne. On je bio ganut teškim životom koji je prelepa žena prošla na putu do slave. Ona je bila zapanjena stihovima koje je izgovarao. Čak je nekoliko puta posumnjala u tačnost njegove interpretacije, a on je, glumeći uvređenost, izgovorio naziv zbirke i stranu koju je citirao.

Na kraju sezone poklonio joj je buket cveća. I broš od slonovače, sa nasmejanom i tužnom maskom, simbolima pozorišta.

Na kraju sezone poklonila mu je komplet knjiga Pabla Nerude.

Rastali su se tiho, pred vratima njene zgrade, sa čvrstim dogovorom da sa svojim beskrajnim druženjima nastave onog dana kada se ona vrati u velegrad: Putovala je tog leta u provinciju, da obiđe svoju sada već ostarelu majku, a potom je trebalo da igra neku epizodnu ulogu u B produkciji jednog američkog filma koji se snimao na moru. Novcem od tog honorara trebalo je da pokrije troškove stanarine za celu sledeću godinu.

On je ostao sam u gradu.

I čekao.

Kao vojnik koji je već predugo u uniformi, kao zatvorenik koji izdržava beskrajnu kaznu ustajao je svakog jutra iz svog kreveta i precrtavao još jedan dan na kalendaru. Potom bi izašao u dugu šetnju, tokom koje bi obavezno prošao pored pozorišta, kroz grad i parkove do reke i nazad. Tokom šetnje usput bi pokupovao sve što mu je potrebno i vratio bi se u svoja četiri zida.

Onda bi ritualno otvarao jednu od knjiga koje mu je ona poklonila i iščitavao stihove, pokušavajući da u njima prepozna nju. Ili sebe.

„Drugi će dani doći,
postaće čujno ćutanje biljaka i planeta,
i koliko će čednih stvari proći!
Na mesečinu će mirisati violine!

Možda će hleb da bude ko ti što si:
imaće glas tvoj, poreklo tvoje zrna
i druge će stvari zboriti tvojim glasom:
izgubljeni dorati zlatne jeseni…“

Oh, koliko je samo puta menjao svoj izbor stihova za prvi susret s njom… Dvoumio se oko svake reči koju bi pročitao, procenjivao koja bi misao dublje došla do njenog srca… Tonuo je u reči slavnog Čileanca, osećao svako njegovo slovo kao svoje, zabavljao se iz večeri u veče zamišljanjem iznenađenosti na njenom licu kad izgovori tek jednu strofu…

U pozorištu su mu dali spisak predstava koje će „zakrpiti“ početak sezone. Tekst koji su spremali kao premijeru njemu je odavno bio dobro poznat: Bilo je to dramsko delo poslednji put izvedeno pre 20 godina na sceni čiji je svaki milimetar poznavao. Muška duo-drama u kojoj su nastupale dva glumca iz njemu neomiljene kategorije. Ali – i to je mogao da podnese. Bilo mu je važno samo jedno: Da posle prvog spuštanja zavese u novoj sezoni, ponovo u bifeu čeka dobro poznati lik i onda s njim pobegne na samo njima dobro poznato mesto.

Oh, sa koliko je samo nestrpljenja prvog dana nove sezone čekao u svojoj kabini na podizanje zavese i scenu u kojoj bi ona ležala na krevetu i spavala. Kroz glavu su mu po ko zna koji put prolazile replike iz predstave; Jedna za drugom, u vojničkom maršu paradirale su njegovim sećanjem; Smenjivali su se glasovi, lica, odnosi, promene svetla, scenografije… Sve je bilo tu. Spremno, što se njega tiče.

Samo da vidi nju.

Duboko je udahnuo kada je začuo glas inspicijenta na interkomu „Idemo svi na scenu za početak predstave, krećemo za dva minuta“.

Zažmurio je kada mu je u uši ušao dobro poznat zvuk mehanizma kojim su teške zavese otvarale grandioznu scenu nacionalnog teatra. Potom ih je gotovo bojažljivo otvorio. I zaledio se.

Na krevetu je ležala njemu nepoznata devojka. Njena zanosna, jaka figura, izraženih oblina bila mu je strana i neprikladna za scenu koja se odvijala. Kroz predstavu je morala da prolazi žena krhka kao porcelanska lutka iz Venecije. A pred njim je bila pin-ap lepotica, prikladna za neku burlesku.

Za trenutak je bio zbunjen. Protrljao je oči, u nadi da mu se priviđa. Uzalud. Nje nije bilo. Večito spreman profesionalac u njegovoj glavi naterao ga je da se brzo pribere i počne da izgovara nečujno rečenice koje su glumci izgovarali na sceni. Jednu za drugom. Mehanički. Bez posvećenosti, bez ljubavi. U monotonom ritmu, bez gledanja na scenu i dešavanja na njoj.

Nije ni primetio da je, inače večito pijani glumac, nadmen i prekomerno uobražen, te večeri potpuno obeznanjen od alkohola. Nije ni primetio da ne može da se održi na svojim nogama, već da svoju ulogu izgovara uglavnom zavaljen u fotelji iz koje je imao savršen pogled na njegovu kabinu, što mu je obezbeđivalo da čuje njegov šapat bez greške.

Nije ni primetio da je isti taj večito pijani glumac, kada je konačno izašao sa scene krajem prvog čina, sa stola oborio upaljenu sveću na pod. Nisu to primetili ni drugi glumci. Šaptačeve oči bile su prepune suza, gledale su u dubinu scene, nadajući se da će se u jednom trenutku, ipak, iza trećeg rikvanda, pojaviti njena vitka figura i njeno prelepo, porcelansko lice istočnjačke lepote koje će ga pogledati svojim bademastim, toplim očima.

Šaptač nije ni primetio kada se završio prvi čin i kada je publika otišla na pauzu. I dalje je, očiju prepunih suza, iščekivao na nju, sa željom da se ona barem u drugom činu pojavi, iako za to nije bilo nikakvog razloga: Upravo na kraju prvog čina ona je gubila svoj život u sukobu sa nasilnikom kog je igrao previše pijani glumac.

Kada je pred njegovim licem teška pozorišna zavesa buknula u nezadrživi plamen bilo je kasno. Sveća koju je ona umišljena pijandura oborila prilikom svog izlaska sa scene podmuklo se otkotrljala do same zavese i tamo jedva liznula tešku tkaninu. Isprva tiha i strpljiva, gotovo neprimetna na praznoj sceni i u praznoj sali, vatra je postajala sve jača do trenutka kada je naprosto eksplodirala baš ispred njegovog lica.

Njegova agonija trajala je dugo i naprosto se ne može prepričati. On je najpre pokušao da otvori vratanca svoje kabine, ali su ona, kako to obično biva u pričama sa nesrećnim krajem, bila zaglavljena. U trenutku kada je uspeo da se iskobelja iz kabine i izađe na scenu, na njoj je već bio pravi inferno. Vatra ga je progutala takvom brzinom da je uspeo da pređe samo tri koraka pre nego što je propao kroz zapaljeni pod.

Njegovo zgrčeno, ugljenisano telo pronađeno je šest sati kasnije, kada su vatrogasci konačno uspeli da ugase vatru koja je progutala gotovo čitavu veliku scenu i dobar deo sale.

Kada je pred njegovim licem teška pozorišna zavesa
buknula u nezadrživi plamen bilo je kasno.
Sveća koju je ona umišljena pijandura oborila prilikom
svog izlaska sa scene podmuklo se otkotrljala
do same zavese i tamo jedva liznula tešku tkaninu

U bifeu pozorišta, kod barmena, ostalo je nikad otvoreno pismo, koje je tog dana stiglo na adresu teatra sa napomenom „Za Šaptača“:

„Dragi moj pesniče međ šaptačima, dragi moj šaptaču međ pesnicima,

Ne znam kojim rečima da Ti opišem svu svoju bol što se, kako mi se čini, više nećemo videti.

Posle snimanja serije dobila sam ponudu od producenata da snimim još jedan film, a potom i da na sceni u Njujorku odigram još jednu predstavu, koja će početi da se prikazuje verovatno u danima kada ovo pismo stigne do Tebe.

Ne znam kojim rečima da Ti opišem koliko bih volela da se baš posle te moje premijere sklonimo negde u neki bar ovde, da mi govoriš Nerudine stihove, mada bi Ti, sigurno, imao malo problema: ovde su pušenje naprosto proterali sa javnih mesta, pa verujem da bi se malo vrpoljio.

Ne znam kojim rečima da Ti opišem koliko sam želela da me barem jednom, uz te stihove dodirneš svojim usnama. Ostaje mi samo da Te pozdravim sa onim legendarnim Mervinom, kog sam naučila da obožavam uz Tebe:

„Visoko nad nama
Lanac belih vedrica
Prepun stare svetlosti
Ide kući
Sada nas čak i stvari koje radimo
Dodiruju tek
Posle dugih putovanja.

Promenili smo se“.

Zauvek Tvoja, žena bademastih očiju koje nisi poljubio.“

PREUZETO IZ ZBIRKE PRIČA “ALFABET LJUBAVI I SMRTI” KOJA ĆE BITI OBJAVLJENA U PROLEĆE 2021.