SCENARIO ZA BAJKU

PIŠE: Ognjen PETROVIĆ 

U prostoriji nas je troje, sedimo za stolom, u polumraku, maločas je, baš tren pre nego što će ući on – a sa njim i sneg na čizmama – nestalo svetla, i eto nas, ne pomičemo se, ne dišemo, sedimo i slušamo.

On priča.

Niko od nas se ne usuđuje da ga prekine mada nismo sasvim sigurni o čemu on tačno govori, ali on se trudi, cepti, on pokušava da uobliči reči u nekakav niz, makar se taj niz zvao: rečenica.

Povremeno se naklati na sto. Nakašlje se. Pročisti grlo.

Pogleda nas pravo u oči – prekorno i dugo – zato što ne slušamo dovoljno pažljivo i što se na našim licima ne rascvetava želja da se priča pogura napred.

Zaista: niko da ga obodri, niko da ga podstakne da nastavi dalje.

To ga, međutim, nikako ne dotiče. On priča, mi slušamo i sada nam je već krivo zbog toga što sve toliko dugo traje. Traje sat, traje tri sata, traje uprkos tome što toliko toga treba uraditi: treba spremiti knjige u ranac, odeću na stolice. Oprati se na brzinu, istrljati zube sodom, izdeklamovati u sebi beskrajne lekcije o mrtvim kraljevima i kraljicama, zatim se dugo, uporno koncentrisati na san, brojati bela stada u sebi.

Sutra je ponedeljak, škola se nastavlja kao da se nije ni prekidala tokom vikenda, već je nakon jednog časa usledio novi čas.

Ništa od toga, samo sedimo i slušamo.

On katkada ustane od stola da pročisti grlo rakijom – tolika priča, naravno, umara – i taman pomislimo da je kraj, on se vraća, nastavlja, nimalo umoran, čak osvežen, on priča zagledan čas u svoje šake sklopljene na stolu, čas nekuda iznad naših glava, kao da iza nas u mraku stoji neka nevidljiva publika koja sluša i koja, kao i mi, očekuje nekakvo razjašnjenje.

Neverovatno je kako smo godinama posle tvrdili da nam je bio beskrajno zabavan, njegove apneje i napadi kašlja posle komplikovanije reči preturene preko zadebljalog jezika, da smo ga ohrabrivali da se ne umiri, već da nastavi da priča dalje, da nam jednakim ushićenjem kojim je i započeo ispriča sve:

O dugom danu u fabrici među ljudima krupnih šaka i zakrvavljenih očiju, o ukusu špiritusa kada je ponestalo rakije, kako se razlivalo po želucu, o povratku po ledenoj pustoši grada, o njegovim bešumnim padovima.

Zapitkivali smo i zapitkivali osećajući sve veću glad u sebi za odgovorima. Vukli smo ga za rukav kada je pokušavao da odustane, održavajući ravnotežu kao balerina na jednoj nozi, vraćajući se sve bleđeg lica i odsutnijih očiju.

Neverovatno je, kažem, kako najsmeliji među nama tvrde, kako on nije izgovorio ni jednu jedinu reč. Govorili smo mi, a on je slušao, premda se nije znalo ko od nas zaista govori, niko se nije obazirao na reči onog drugog, jer govorili smo svi istovremeno, horski i nikako nije moguće utvrditi, čak ni sada, godinama posle, ko je zapravo govorio a ko ćutao.

Slažemo se samo da je čitava stvar trajala i trajala i trajala – dok on nije zaspao.

Gde zaspao?

Pa, tu, za stolom.

Slažemo se i da je struja ubrzo došla, bolno jasnom svetlošću obasjavši sobu nalik na zadimljeno poprište bitke.

Brzo su otvoreni prozori, ispražnjena je pepeljara, flaša šljivovice sklonjena sa stola. Slažemo se i da je žmirnuo: čitavo to mršavo telo survano na hrapavu ploču – protresao je grč, zatim još jedan, pa je ustao i nekako se oteturao do sobe, napuklim glasom nas opomenuvši da je sutra ponedeljak, da treba odmoriti um i telo za sve napore pred nama, našle su se tu i novčanice, za svakoga po jedna, i tek onda se rasuo po krevetu.

Da nije umro – znali smo samo po grudnom košu što se ritmički podizao i spuštao…

Što se mene tiče: laži, sve do poslednje pojedinosti.

Od čitave te stvari ja pamtim: sedimo u mraku, nas troje, on priča, mi slušamo.