SELJAČKA PRIČA

PIŠE: Dule NEDELJKOVIĆ 

Milan je kao dete ostao bez roditelja. Oca mu je ubio grom iz vedra neba dok je s majkom srpom sekao šenicu bjelicu na sred livade. Majka je preživela, ali je majkala od tuge za čovekom dve nedelje po sa’rani. Ušla mu je u četrdeset dana tako da su im se duše zajedno ispele na nebo.

Milana je odgajila krava Biserka. Od babe koja mu je preostala od familije vajde nije imao. Biserku je dojio kada je gladan bio, od njenog mleka je sirio te prodavao te kravlje proizvode na pijaci u varoši. Od staramajke nije imao vajde. Mrmljala je u sebe u ćošku vajata, I jošte mrmlja, neće je bog. Samo da Biserka poživi, ene Bogu one matore suklete, pa neka uzima do mile volje.

Svakog drugog petka momak je silazio u grad gde je na tezgi čiji mu je deo ustupio rođak Milisav iznosio po šerpu mladog i lonac starog sira. Jednom prilikom je vrljao po šumi i probavao travke i korenje te nalete na sremuš. Nabrao je par strukova, sasušio, istucao u avanu i umešao u mleko koje je sirio. Svideo mu se ukus, mada je bio pregorak. Roknuo je par tura mleka dok nije pogodio recept. Istovremeno je u drvenom mlekaru sirio kofu sira u koji je ubacio sitno nacepkanu ukiseljanu papriku. Varošani su se otimali o njegov sir, a on se na poglede i poneko pitanje seljaka pravio lud. Krio je tajnu da ne počnu i oni da poboljšavaju proizvode. Znao je da mu niko od kolega prodavaca neće probati sir, pošto je neka zvrndava ženturača odavno uvračala da ko proba sir tuđe krave koji se prodaje na pijaci ostaje bez poroda.

Beograđani, a naročito Beograđanke su se otimale za njegov sir. Pominjale su neke blučizeve, ementalere, brijove. Milanov sir je po gospođama bio konkurentan.

Milan je bio lepolik i rado su ga gospođe začikavale. On ih je samo gledao i ćutao kao mutav. Neka tamo svevida baba što se motala po selu ko gluva kučka, kazala mu je da su beogradske gospođe sve opajdare, da je retko koja poštena, pa je Milan veselnik zauzeo plan da ćuti pošto su te dame školovane pa valjda znaju da mutavi jebu najbolje. Ali slabo se ovajdio do sada.

Vodili ga njegovi iz sela u neki podrum podno pijace da jebe neku grbavu ciganku, sačuvaj bože, ka’ka je bila. “A šta bi ti za dve banke. Princezu!?”, smejao mu se Života Vrabac iz sela pored njegovog.

Dao mu je neko pre par nedelja upljuvanu, raskupusanu knjigu o nekom keru koji se vraća kući stalno. Lesi, kuja. Sricao je uz sveću pred spavanje priču o Lesi. Njemu je Rundova neko otrovao, te je morao da nađe novog čuvarkuću. Daće mu ime Leso, pošto neće ženku. Mada su ženke verne, ne lutaju po selu, nego se ne miču od dvorišta. Rundov je malo-malo nestajao i vraćao se podvijenog repa sav izujedan i iznabadan vilama. Jebo je tuđe kuje, jeo tuđe kokoške, ujedao tuđu nejač, živeo je ko Lepa Lukić. I onda mu je neko doakao. Milanu je bilo žao Rundova, zakopao ga je ‘više štale i na humki zasadio šljivu, pa ako bog da kada rodi da od nje zgotovi rakiju Rundaru. Neke vajde i od te alamunje da nađe.

Mora da se ženi, dojadio mu je ‘vaki život. Jošte nije čuo da ima neka mlada u okolini njegovog sela, ali stići će do njega već glas. Onda je lepo ukrade, dovede, baba će valjade da crkne do tada i da mu se dečica rastrče po avliji.

“Da li može da se proba sir?”, ženska k’o avion ljubazno ga je upitala. Crna, duge kose, sa pegicama rasutim oko nosa. U crvenoj ‘aljini. Milan u trenutku zausti da nešto kaže, ali teorija o mutavim jebačima ga sputa. Zaklima glavom toliko jako da umalo mu šajkača ne spade. Uhvati nož, vešto prepolovi krišku i pruži gospođi. Ova je elegantno uzela parče, stavila u usta, i cuckala ga. Milanu se kičma usijala. “Krv ti nejebem”, misli su mu se raštrkale. Zaklopio je usta, pošto je namah zinuo, zatečen prizorom. “Divno. Prelep ukus. Vratiću se po kilo i po, samo da obavim kupovinu. Sačuvaj mi”, osmehnula se gospo’ja i zamakla za tezge. “Ko ovo jebe, panajiju ti jebem, bože mi oprosti”, upita Milan, Buvinog sina kome tek što su oči virile nad tezgom do. Ovaj ga nije čuo, pošto su mu uši bile pod tezgom.

Milan je kovao plan kako da je oženi. Prvo da svrati u crkvu, tamo gore u parku. Onu poveliku. Svetog Darka se zove ako ga nije Šušumiga zajebao. A, oće on to. Šušumiga i Buvin sin su plašili žene oko pijace, glumeći oca i sina. Mada obojica konji od tries’ godina. Ženjeni obojica. Stanu uz drvo i Šušumiga glumi da pokušava da mu skine pantalone da mu dete piša. Kako god neka žena naiđe on je zamoli da mu pomogne oko malog. Nema žene koja neće. I onda žene skinu Buvinom malom pantalone o on imao pogolemu sviraljku. Nimalo dečiju. Ciče žene, bace iz ruke alatku i beg niz ulicu. Grupa pijanaca preko puta se grohotom smejala. Uvek i stalno. Iz subote u subotu.

Pa odakle tol’ke žene, čudio se Milan. A stvarno mlađi Buva ni za kurac nije, ali budala. Išao je tako selom i mahao mačorom, plašio decu, dok ga pop i otac nisu oženili sa seoskom vračarom. Buvin sin je postao viđeniji seljak, imao je sito i karlicu, imao je ženu vračaricu. Jedino u vojsku nije mog’o, mali mnogo. Kada je neko kurat sreće kurate, pa to ti je. Sačuvaj bože kako se on ušikao kod njih na svadbi. Dao mu matori Buva kamen za kupus da ga nosi da ne poleti do kuće. Ako ga pusti, ode. Kada je dosuljao na guzici do svojega plota, zaspao je na leđima sa kamenom na stomaku. Tri dana je nosio kamen za sobom, dok se nije otreznio skroz.

Posle su mu pričali da je sobalio neke ljude dok je vrteo klupom oko glave pod šatrom. Rokno je Mileniju Tučkovu po temenu, izletela joj veštačka vilica iz ustiju. Do’vatili se seljaci plastičnih zubiju pa se dobacivali s vilicom, vrteli Mileniju u krugu. Jedva mu oteli klupu. Kažu ljudi, pogodila ga pesma. Kak’a pesma, krvavu ti majku.

Posle dve rakije je pričao sa prababom Miljkom koja je majkala pre jedno dvesta godina. Kaže mu baba, “obesi se sine”, on je oterao u pičku materinu i sasuo još jednu rakiju. Onda je muzika zasvirala “Medo Brundo” i on se raspojasao. Tako je bilo, pričaju ljudi. Od tada ne prilazi rakiji. Ne pije više.