ŠEVA

PIŠE: Vlada ARSIĆ 

Ovde ti je, brate, Ševa. K’o što vidiš, usred šume, pod ovim kaenom obraslim u lišaj i mahovinu. Od nje je, možda, nešto i ostalo, al’ od Miloševića, Terzića, Paunovića i Oroza, baš ništa. Iskopnile čitave vamilije, k’o da i’ nikada i nije bilo. I da ti rečem, ništa nije slučajno. Kad učiniš takvu gre’otu, kad ubiješ majku i nedoraslo dete ni zbog čega, a čemu ondak da se nadaš? Strepela su čitava sela i oni što u zločinu nisu učestvovali, pa čak i oni koji su se upinjali da ga spreče, a negmoli oni što im preci ruke okrvariše, al’ džaba im strepnja. Ono što je zaduženo kad-tad mora da se oduži. Nego, uvijde nam po cigar duvana, pa ću ti sve po redu ispričati.

Vidiš, ta Ševa je bila mlada i lepa žena, jedva da je dvajes’ i neku imala. Niko nije znao oklen je ovde dovrljala. Neki vele da je iz Dragačeva, drugi iz Gruže, treći jope’ da se svukla odnekud s Rudnika. Ni ime joj čestito nisu znali. Jedino su je vuda viđali, od Crnuće do Takova i od Svračkovaca do Boljkovaca. I svako je selo pohodila vukući i ono nesrećno dete sa sobom, devojčicu staru jedva pe’ šes’ godina. Sala bi tako pred nečiju kuću, pružila ruku i zaiskala koru leba. Neko bi joj dao, neko bi je i s praga vratio, ali bi se svima, bez izuzetka, odužila pesmom. A pevala je, vele, k’o rajska duša, svako bi k’o omađijan stao da je sluša.

Ševa je bila mlada i lepa žena, jedva da je
dvajes’ i neku imala. Niko nije znao oklen je ovde dovrljala.
Neki vele da je iz Dragačeva, drugi iz Gruže,
treći jope’ da se svukla odnekud s Rudnika.
Ni ime joj čestito nisu znali

Beše to nekako uoči Karađorđeve vojne. Zlo vreme, naopaki ljudi. Kada su u Biogadu zatukli vezira Mustafa-pašu, da’ije se prozliše i raspomamiše. Počeše zalaziti i seći i tamo, ‘de dotad’ nisu smeli ni kročiti. Najrazuzdaniji bi Sali-aga Đevrlić, brat Kučuk-Alije i mutiselim Rudničke na’ije. Narod ga prozv’o Rudničkim bikom, a po zulumu i okrutnosti ne beše mu ravna. Volio da orgija, a uvee i običaj da svaka devica, uoči venčanja, najpre pod njim mora das e zakoprca.

Ništa duševniji nisu bili ni ostali. Ono, od Turaka se to i očekuje, al’ najgrđi behu ovi naši bašibozuci, ovi što promeniše veru i zaviše čalme oko glave. Takvi su, mahom, išli po selima, zahtevali da ih dvore žene i devojke, dok su im muževi i braća nji’ova povazdan vodali opanke po avliji. Ne d’o Bog da se neko pobuni, očas posla bi mu se glava kotrljala po zemlji.

K’o da se sve tada okrete protivu Srba, pa čak i sam Otac Savaot. S proleća te godine udariše kiše, sve potopiše, a ondak im i suša sagore ostatak. Kol’ko je ko posejao, mog’o bi biti srećan ako ti tol’ko i požnjeo. Na sve strane jad i čemer, dobri moj prijatelju. Eto da znaš, u kakvim je prilikama živela Ševa i prošnjom pokušavala da preživi.

I jope’ bi, možda, mučena i opstala, da nas ne zadesi novo zlo. Pojavi se i nekak’a čuma, niko ne zna oklen je udarila, al’ nikog nije štedela. Zakitiše se kuće crnim barjacima, groblja procvetaše, a grobari popadaše s nogu. Kako bi koga zakopali, tako bi im novog mr’ca dogonili. Umiraše ljudi k’o srpom posečeni, i stariji i mlađi, i muškinje i ženskinje, al’ ponajviše deca. Kako koje padne u postelju, nijedno se ne uspravi. A narod šta će? Jedni leleču, drugi klisnuli u goru, treći upalili vatre pred kućom, ne bi li se boleščina ičim zauzdala.

Zakitiše se kuće crnim barjacima, groblja procvetaše,
a grobari popadaše s nogu. Kako bi koga zakopali,
tako bi im novog mr’ca dogonili. Umiraše ljudi
k’o srpom posečeni, i stariji i mlađi

Niko ne zna od koga je poteklo, al’ sve češće počeše da upiru prstom i na Ševu. Kako to, pitali su seljani, da ona ide posvuda, vuče i ono dete sa sobom, pa njoj ništa? I nije li ona kriva za sve? Najpre šapatom, a ondak i sve kuražnije, poče’ narod da mlati praznu slamu. Navodno, neke žene je viđale kako se noću gola, kupa na Dičini. Drugi, opet, primećivaše da joj oči sjaje nekako urokljivo, k’o da su joj, božemeprosti, veštičije. Neki, poput Obrada Miloševića iz Donje Crnuće, pokazivaše ogrebotine po licu koje mu je Ševa sama načinila kada joj je, žalio se, priš’o k’o ženi.

Uprkos ličnom bolu i nesreći, mudriji su odmahivali rukom i ubeđivali komšije da se manu ćorava posla. Al’ džaba. Što je pomor bio veći, to su se glasine lakše primale. U Klatičevu su naumili da je prognaju preko Ravne Gore, u Lunjevici da je probodu glogovim kocem, a u Velereči da je živu, zajedno s detetom, bace u oganj. Svašta je očajan narod smišlj’o ali na njihovu žalos’ tih dana je nigde nije bilo. Niti su je gde sretali, niti je iko znao kud je tumarala. Osim mog čukundede Jordana, bog da mu dušu prosti.

Sreo ju je slučajno, u šumi, podno same Ostrovice. Zatekao ju je kraj vatre, u bakarnom kazančetu kuvala je žaru i korenje, dok se ćerkica svila pored nje igrajući se kamenčićima. O dva stabla razapela je stari dronjavi guber, prepun zakrpa i rupa, tek da ih vedrina, noću, ne bi rosila. Dugo ih je tako posmatrao, a neka ga tuga obuze’. Svakojake nesreće dođu i prođu, pomislio je, al’ neke su iskonske, zadoje iksana još na sisi, pa docnije nit’ se može od nji’ pobeći, nit’se ima ‘de sakloniti.

Bez reči im je prišao i iz šarenice izvadio nekoliko kuvanih jaja, parčad sira i proje, sve što mu se u torbi zateklo. Pogledala ga je zahvalno, s osmehom.

“Da ti pevam nešto, gazda Jordane”, upitala ga je.

“Nije vakat za pesmu”, odbio je. “Nego, gledaj da se negde skloniš, barem dok ova čuma ne prođe. I mak’se od ljudi, Ševo. Gajbuni da boles’ najpre u razum udari, nikad ne znaš šta ma’nitom čo’eku može da padne na um”.

“A kud bi pošla”, upitala ga je tiho. “Ovde su me ljudi viđali, znaju da im ničim ne pretim i da im nikakvu štetu ne bi nanela. A tamo, ‘di bi otišla, svako bi me gled’o k’o na tuđina, svako bi zaziro i gled’o popreko na me i moju nesrećnu kči”.

Gledaj da se negde skloniš, barem dok ova čuma
ne prođe. I mak’se od ljudi, Ševo. Gajbuni da boles’
najpre u razum udari, nikad ne znaš
šta ma’nitom čo’eku može da padne na um

To reče i ućuta se. Ućutao se i čukundeda Jordan, sve u nadi da će razum prevladati, da joj niko neće nauditi. Ali, nije tako bilo. Ubrzo su je videli na seoskoj litiji u Svračkovcima, gde je čitav dan pevala pred kućama darodavnih domaćina. S prvim mrakom krenula je s ono malo milostinje kroz šumu Dumača, ka Gornjoj Vrbavi. Taman je prekoračila preko potoka prenevši već umorno i pospano dete, kad su pred nji’ iz čeke, iskočili osvetnici. I da vi’š Bože, tog užasa! Najpre su je s detetom dovukli do ovog mesta i tu oborili. Zapomagala je mučena žena i kumila da joj barem dete poštede, vrištala je i ćerkica dozivajući majku, a šuma i noć su nosili nji’ov vrisak, vele da se čulo i do najdaljih kuća. I jope’ džaba! Dželati su uradili šta su naumili, glogovim kocem im proboli srca, a zatim ih bacili u jamu bez opela i belega. Potom su kolac spalili, a onda bezbrižno krenuli kućama, k’o da su ne znam šta valjano il’ bogougodno delo učinili. E’, jadna im majka, da su samo znali…

Uprkos prinetoj žrtvi, smrt je još silovitije nastavila da hara selima u Takovu i podnožju Rudnika. Najpre su počele da se zatiru kuće onih koji su u zločinu učestvovali. Miloje i Blagoje Terzić, dva brata blizanca iz Vrbanje, prvi platiše danak. Do tada bliski i nerazdvojni, posle prolivene nevine krvi propiše se i zakrviše. Pričalo se da se nisu očima mogli gledati, najposle se ispred kuće i pobiše. Sevnuše i noželi i međusobno su se preklali. Onako zagrljene jedva su ih mrtve razdvojili, a upravo su njih dvojica držali dete dok su ga kocem probijali.

Nji’ov komšija i glavni predusitelj, nekak’i Ostoja Oroz, prođe još grđe. Uoči Ilindana iste godine, iz vedra neba sinu svetlica i sagore ga do kostiju. Prilaoi su ljudi da su ga poznali po kondurama od svinjske kože, sve drugo se pretvorilo u ugarak. Jesen nisu dočekali ni preostali učesnici ove stravične odmazde, Mlađeg Jovicu Paunovića prebi stablo dok je obarao grane u gori, a poslednji, Obrad Milošević iz Crnuće, sam uze štranjku te se obesi, ne mogavši da očeka šta će ga snaći.

Reko bi čo’ek šta su tražili to su i dobili, ali da barem ostade na njima. Ma kak’i… Za samo nekoliko godina satreše se i nji’ove vamilije. Deca su im se rađala, ali i brzo umirala. Ako bi koje i preteklo, brzo bi s razumom raščistilo. Tako danas, tako sutra, jedna po jedna porodica se ugasi, ognjišta opustoše, a kuće zatraviše. Od nji’ danas nema ni temelja.

Dželati su uradili šta su naumili, glogovim kocem
im proboli srca, a zatim ih bacili u jamu bez opela
i belega. Potom su kolac spalili, a onda
bezbrižno krenuli kućama

Pa joše’ nisu strepeli samo oni. Stariji su pričali da su i drugi bojali, ono što su znali, a ništa nisu preduzeli, pa kač i moji preci, oni što su ponajviše stišavali narod da se uzem u pamet i pusti robinju na miru. Al’ šta’š…. Još mi je pradeda bio živ kada odlučismo da postavimo ovo kameno obeležje na mestu gde su stradali, a ono je, nisam ti rek’o i danas na našem imanju. Tada nas je veseli Todor i zakleo da ovu šumu nikada ne delimo i ne prodajemo, te da na Zadušnicima, kada palimo sveće za najbliže, najpre upalimo i koju voštanicu na nji’ovom grobu. To i danas-danji činimo. Todor je preneo amanet dedi, deda ocu, a on meni. No, biće da tovaj sločin ne žulja savest samo mene i moju vamiliju.

Sećam se, pre nekoliko godina, uđe mi u avliju neki čovek. Vidim, ne poznajem ga, a i on se nešto skanjiva da mi nešto rekne. Veli da je iz okoline Vraćevšnice, da je čuo da je Dumača i dalje u našem posedu, pa je mislio da me nešto upita, da me zamoli ako se ja ne ljutim, te ovo, te ono….

“More, govori šta je!”, meni k’o da dojadi. “Šta petljaš toliko, iziđi na sredu ako šta imaš.” A on samo pokaza’ rukom, došao s frezom i u prikolici vidim granitnu ploču. Na njoj urezan krst i ruža, ispod nji i slova:

“Ovde je na svirep način ubijena žena po imenu Ševa i njena petogodišnja ćerka. Pod glogovim kocem skončaše poslednji dan kao dokaz velike zablude tadašnjeg vremena”.

Tek kada pročita’ meni se razjasni. Vidim, i nejga su muka ili stra’ nagnali da nešto učini, da porodicu sačuva, nešto da zaustavi ili predupredi. Ne pita’ ga zašto to čini, niti bi on, gajbuni i rek’o. Skupa smo potom ovu ploču ovde postavili, pozvali smo i popa i parastos obavili. Računam, što smo mogli to smo i uradili, a da l’ je dovoljno, ne znam. Sada je valjda, sve u božijim rukama.

NAPOMENA: Priča je, uz dozvolu autora, preneta iz zbirke “Priče uz ognjište” (2019, Strahor)