SIMONID

PIŠE: Bojan BRUKNER

Simonid sa ostrva Kea, miljenik muza i hetera, upravo je završio sa recitovanjem svoje ode sastavljene u čast plemenitog Skopasa i njegove pobede na nedavno održanim Olimpijskim igrama, kada je shvatio da nešto nije sasvim kako treba.

Njegovi živopisni nastupi obično bi se završili tapšanjem okupljenih gostiju, kucanjem do vrha punih pehara i bujicom izveštačenih, ali u svakom slučaju poželjnih komplimenata, tek trenutno je kao odjek svoje poezije jedino mogao da čuje glasno mljackanje svog domaćina.

Simonid sa Keja nije bio time preterano uzrujan, jer na kraju krajeva on nije pisao za slavu, već za novac, a zadovoljavajuća količina istog bila je unapred dogovorena. Zato je on dostojanstveno i smireno prilegao nazad na svoje mesto, odlučivši da se utihloj gozbi i sam što tiše ponovo priključi, kao da se ama baš ništa značajno, a još manje neprijatno, nije ni desilo. Njegov domaćin, međutim, smatrao je da su pesnici nafrakane pijavice koje znaju neke reči i samo je čekao priliku da jednog od njih prikladno počasti.

„Bogovi zaista nisu štedeli kada su te pojili muzinim sokovima, Simonide“, oglasio se domaćin. „Sa tvojih usana teku reči slatke kao med.“

„Velikodušan si kao i uvek, Skopase“, odgovorio je pesnik sramežljivo. „Tvoja lovorom ovenčana pobeda bila je nadahnuće sasvim dovoljno, te mi pomoć bogova, iako uvek dobrodošla, ovog puta nije bila potrebna.“

„A opet, njima si posvetio daleko više stihova no meni“, primetio je olimpijac.

Simonid je progutao maslinu.

„O Dioskurima* se naslušah od tebe poprilično“, nastavio je Skopas. „A moje ime jedva da je dvaput spomenuto.“

„Kao što ti, Skopase, od svih nas najbolje znaš, jednoliki sinovi Zevsovi, prelepi blizanci Olimpa –Dioskuri, a koje ja tako skromno i onako usputno opevah, sveti su zaštitnici pesničenja, sporta u kome si, a sami smo tome bili svedoci, nenadmašan bio i ostao u čitavoj Heladi. Učini mi se sasvim prikladno da tvoje ime kraj njihovog stavim.“

„Prikladno, nema šta“, potvrdio je Skopas neuverljivo. „Nego podseti me, koliko sam ja ono beše dužan tebi za ovu čast koju si mi ukazao svojim stihovima?“

„Čast je meni ukazana, što sam imao priliku da tvoju slavu svojim darom ovekovečim“, podjednako uverljivo uzvratio je Simonid. „Ako se dobro sećam, pola talanta** bila je nagrada koju si mi namenio za tu privilegiju.“

„Pola talanta zaista…“

Skopas je zamišljeno podigao svoj pehar i sačekao da ga golišavi momčić vinom ponovo napuni do vrha.

„Nego, ne čini li ti se isto tako prikladno da pola od te sume duguju ti, kako ti već lepo reče, moji zaštitnici – Dioskuri“, upitao je Skopas i nakon velikog gutljaja nastavio: “Jer kad već odu tvoju zajedno nastanismo, zašto ne bi i račun za nju podelili?“

Maslina se vratila Simonidu u grlo, dodatno mu ukiselivši ionako već kisao osmeh.

„Prikladno je sasvim, Skopase“, odgovorio je pesnik. „Kao i sve drugo što tvoja mudra bokserska glava dokuči.“

„E, pa u to ime“, uzviknuo je Skopas dobronamerno, poput čoveka koji pljune nokautiranog protivnika, i pozvao plesačice i muzičare da Afroditinim žarom i Apolonovom kitarom svečanu gozbu povedu u sledeće poglavlje – nešto življe ponadaše se ostale zvanice već dobrano ošamućene od vina i dosade.

Lirska muzika nije uspela da popravi Simonidovo raspoloženje. Pa čak ni kada je gozba poprimila sve karaktersitike orgije, pesnik nije mogao da učestvuje u njoj iskreno i sa uživanjem. Zapravo, jedino što ga je sprečavalo da istog trenutka napusti sveopšte slavlje, bila je činjenica da je i dalje sedeo bez svog, ionako znatno umanjenog honorara. Kako su se stvari stajale, Skopasu je isplata pesnika bila poslednja rupa na svirali, dok je rupa i svirala trenutno bilo više nego što je Simonid mogao da ih prebroji.

Kako su se stvari stajale, Skopasu je
isplata pesnika bila poslednja rupa na svirali,
dok je rupa i svirala trenutno bilo više nego što je
Simonid mogao da ih prebroji.

Usred pokušaja da to ipak učini, jedan od Skopasovih spoljnih robova prišao je Simonidu i tiho mu prozborio na uvo: „Uvaženi Simonide, oprostite što vas ometam, ali traže vas na kapiji.“

„Mene“, sa sanjivom zbunjenošću upita pesnik. „Ko?“

„Nisu želeli da se predstave. U pitanju su dva brata. A i to samo pretpostavljam, jer liče ko jaje jajetu.“

Simonid se na brzinu preslišao sa koliko je tačno udatih žena spavao u ovom polisu. Zatim je isti račun izveo uzevši u obzir ljude od kojih je pozajmljivao novac. Shvativši da svoju reputaciju u ovom kraju Helade još uvek nije opravdao, upitao je nešto više zainteresovano: „A izgledaju li otmeno?“

„Veoma“, odgovori rob. „Lepše halje od njihovih nisam ovde viđao, a krase ih i ukrasi od zlata. Gotovo me zaslepiše njima kad se pojaviše.“

„Ma, šta kažeš“, rekao je Simonid i očistio bradu od koštica. „Nije ugodno ostavljati takve ljude da dugo čekaju na suncu.“

„Boga mi, upeklo je“, složio se rob i obliznuo suve usne, ne skidajući pogled sa ohlađenog grožđa u Simonidovim rukama.

„Pa šta bleneš onda“, uzviknu Simonid saosećajno. „Vodi me k njima!“

Rob je poveo Simonida ka izlazu, vešto preskakajući otmene goste koji su se valjali u baricama vina i urina, te uspeše da napuste gozbu sasvim neprimećeni. Jednom na kapiji, Simonid i rob se pogledaše tupo, kako to samo umeju umetnici i pripadnici niže klase kada ostanu sami. Kakva god očekivanja da su imali jedan od drugoga, izgledalo je da će ona biti izneverena.

„Nema nikog“, oštroumno je zaključio rob.

„Pa, to nije sasvim tačno“, primetio je Simonid. „Nas dvojica smo tu.“

Pesnik je zatim zasukao rukave i krenuo lagano da krcka vratne pršljenove, zabacujući glavu čas na jednu, čas na drugu stranu, što je njegovog sagovornika počelo da čini blago nervoznim.

„Kunem vam se Hermom***“, započeo je rob izlaganje ubedljivo. „Dva mladića, lepi k’o bogovi, u zlatnim oklopima, pojaviše se odnekud i narediše da odmah izvedem Simonida pesnika…“

Nastavak izlaganja nije bio sasvim razumljiv usled pritiska koje su Simonidove šake vršile nad glasnim žicama, a ujedno i nad ostatkom vrata nesrećnog roba, a što je sve bilo propraćeno masnim psovkama u ditirambu.

„Je l’ te Skopas na ovo nagovorio, magarče uštrojeni“, drao se Simonid poput pomenute životinje. „Da me izmamiš sa gozbe, em poniženog, em neplaćenog! Na prvo sam još i navikao, ali na ovo drugo me nećete navići, ne zvao se ja…“

Pre nego što je Simonid, u napadu pravdoljubivosti i samoljublja, uspeo da izgovori svoje ime, tlo pod njegovim sandalama je krenulo da se pomera i poskakuje, da škirpi i da puca, kao da je i ono samo bilo potaknuto uzbuđenjem koje je zavladalo ispred Skopasove vile. Doduše, Skopasova vila više nije mogla da posluži kao toponim, jer ona je već nakon prvog tektonskog poremećaja dobila, onaj nama tako poznati izgled drevnih ruševina. Krova, spratova i zidova više nije bilo. Ostali su samo stubići. A i oni su se klatili.

Zemljotres se završio onako kako je i počeo, naglo i bez ikakvog upozorenja – mada bi ovo poslednje pažljivi posmatrač mogao da dovede u pitanje. Simonid je bio veoma pažljiv posmatrač i sada je nemo posmatrao kameni krš što je prekrivao mesto koje je do malopre sam zauzimao na Skopasovoj gozbi. Pronašao ga je veoma lako, jer bilo je to jedino parče šuta ispod kojeg nisu virili ljudski udovi.

Zemljotres se završio onako kako je i počeo,
naglo i bez ikakvog upozorenja –
mada bi ovo poslednje pažljivi posmatrač
mogao da dovede u pitanje

Narod je istrčao na ulice i krenuo da se okuplja oko mesta nesreće. Neko iz mase glasno je primetio da je – na sreću – stradala samo Skopasova vila.  Rob, koji je još uvek dolazio sebi usled šoka i doskorašnjeg manjka vazduha, sarkastično je primetio da je sreća relativan pojam i vrlo individualna stvar.

„Robe…“, prekinuo ga je Simonid u filozofiranju. „Ona dva mladića za koja tvrdiš da su me tražila. Da li su sa sobom vodili konje?“

„Dva bela pastuva“, ogorčeno odgovori upitani.

„A da nisu možda na glavi nosili štogod?“

„A sad mi odjednom veruješ stihoklepče“, upitao je rob uvređeno, kao da i on poput slobodnih ljudi poseduje neku čast koju istina može da odbrani. „Kape šiljate nosili su. Jedna nalik na drugu.“

„Bogovi blaženi…“, prošapta Simonid.

Pesnik sede na zemlju i izvadi pažljivo svitak sa svojom odom****, pa prvo pogleda u onaj krš što iza zemljotresa ostao je, a onda podiže oči ka nebu.

„Isplatiše odu. Naplatiše uvredu.“

 


*) Po grčkoj mitologiji blizanci Kastor i Poluks, sinovi Zevsa i Lede, žene spartanskoga kralja Tindareja.
**) Određena težina i izvesna svota novca kod starih Grka
***) Bog trgovine, lopovluka i glasnika u mitologiji starih Grka
****) Svečana horska pesma u staroj Grčkoj