ŠINJEL

PIŠE: Zoran PETROVIĆ

Godina 1943, Srbija, selo Nespokoj

Duboka modra noć posmatrala je punim srebrnim okom predeo nad kojim se baškarila, a zvezdane treptaje prosejavala kroz okrnjene obrise tamnih krošnji. Reske mirisne note osušenog sena i zemlje mešale su se sa svežim ozonom tek protrčalog prolećnog pljuska.

Svojim blatnjavim prstima mestimične kaljuge aplaudirale su vojničkim cokulama na starom seoskom putu. Robusna obuća sa mukom je nosila svog vlasnika, jer preko vojničkog šinjela beše uvijen u težak ogrtač, satkan od brige i sumora. Jesu li roditelji dobro, jesu li se sestre udale, čeka li ga još Simana iz njegovog Vukova ili se drugom obećala?

Sto i jedno pitanje pritiskalo mu je i tumbalo misli kao da u glavi nosi vodenični točak, ali sva su bila manje važna i lakša od zebnje koja mu se u kosti uvlačila sa svakim novim korakom.

„Nemoj da si se snuždio, ‘ajde, vidi ga”, sustizao ga je drugar osmesima. „To što sam rekao da mi u sestru ne pogledavaš, šalio sam se, čoveče. Znam ja, Lepomire, da ti duša samo Simanu ište, a vala i ne znao kol’ko sam se priča od tebe o njoj naslušao za ove dve godine, ihaj…”

Lepomir samo frknu i strese se kao da ga je prolećno tminonoćje kroz vojničko sukno dotaklo i ne udostoji druga ni pogleda. Drumske kaljuge ubrzaše pljesak.

„Eto, ‘ajde još se naljuti, matere ti!” povika mladić za njim, ubrzavajući da ga stigne. Kada mu je opet bio na rukohvat, osmeh mu uvenu, a glas se uozbilji.

„Slušaj me, čoveče, kol’ko god da mi je drago što si rešio da se sa mojima upoznaš i da mi društvo praviš, nemoj mi se trtomuditi sada pred kućnim pragom. Dosta je ocu i majci briga, samo im još naše zavade fale. Je l’ čuješ?”

Umesto odgovora, negde u daljini među obližnjim crnim stablima huknu sova, a putem poče da ih pristiže omanja ženska prilika kosе uvijenе u punđu. Na onoj svetlonoćnoj srebrovini, beli mantil koji je nosila dođe joj još belji, avetinjski.

„Ej, Atanasije, čekaj!“ mahala je. „Gde si se ti u gluvo doba zaputio?”

„Tetka Dragice… Je’si to ti?”

„Doktorka Dragica, Atanasije“, podboči se žena.

„Lepomire, stani, čoveče, da te upoznam. Ovo je moja tet… naša seoska doktorka Dragica Vračarević.”

U odgovor dobi samo još ubrzanije šljapkanje drugarevih cokula.„Pusti druga, Atanasije. Veliko krvoproliće nam Švaba napravio. Čudo šta naroda izgibe, a ranjenika tek… Moraš da se vratiš, trebaš nam, sinko.”

„Ma kud ću da se vraćam. Idem sa Lepomirom kući, ženo! Moje da obiđemo kad smo već sa jedinicom do Nespokoja dobacili.”

„Nemoj, sinko, ako za Boga znaš, ne idi kući, nego ‘ajde lepo sa mnom pođi. Vrati se“, uhvati ga za ruku Dragica.

„Ne zazivaj mi Boga, ženo šašava, puštaj me, hoću roditelje i seju da vidim!“ otrgnu se i odmače korak unazad. Sova huknu još jednom.

„Nemoj, A…ta…na..sije…“ doktorkino lice stade da se izdužuje i podrhtava dok je pružala koščate ruke ka njemu. Sledećeg trena, tek što mu je mesečinom obasjanim noktima do grla dosegla, doktorkina prikaza se sasvim izobliči i prhnu u kristalnu noć ostavljajući za sobom samo beličaste tragove nestvara.
Grlo mu je bilo suvo kao zapuštena njiva u letnje popodne. Nije mogao ni da bekne, ali je zato jurio bezglavo, kao da ga je veštičja svita sa gumna gonila. Sustigao je drugara nadomak svoje porodične kuće.

„Čekaj, aman, ‘de si zapucao? Je l’ vide, Lepomire čoveče, u šta se izmetnu Dragica? Jebem ti, mene još drma ona rakija od gazda Gorčila…”

U taj čas opazi da su ulazna vrata odškrinuta i ne čekajući odgovor druga, uđe unutra.

„Ata-bata!“ ciknu tek stasala devojka i okači mu se oko ramena, ljubeći mu obraze i nos. „Majko, jesam li ti rekla da će noćas doći bata, jesam li?”

„Jesi, mila, rekla si. Dobro došao kući, Atanasije“, priđe i majka i zagrli ih oboje, ne zadržavajući suze.

Lepomir skide šapku i proviri gledajući kroz otvorena vrata, ali ne prelazeći prag. Pažnju mu je privukao stariji čovek u drugom delu glavnog odeljenja kuće, kako okrenut leđima sedi na krevetu i drhturi kao zastor na promaji.

„Poštovanje, gospodine, smem li da uđem?” odvažio se da pusti glas Lepomir.

„Kao da si već ušao… momče”, nije se ni osvrnuo domaćin.

„Lepomir, gospodine. Otvorena su bila vrata, oprostite.”

„Vidi njega što se profinio!” isceri se Atanasije. „Pa nismo mi od onih zatucanih da mora glava kuće da te pozove unutra. Ulazi, more, šta ti je?”

Lepomir zakorači unutra i uputi se pravo ka Atanasijevom ocu, stežući šapku. Vidno oraspoložen, Atanasije se okrete ka majci.

“Je l’ to otac kanda još ljut što sam otišao u rat?”

“Eh, na tebe ljut… Ljut ti je taj na sve što mrda pod kapom nebeskom otkad su te regrutovali. Ni sa nama već dugo ne razgovara, samo sedi u onom ćošku, prevrće po rukama fotografije što smo u Beogradu uradili. Prevrće ih i plače, oka ne sklapa.”

“Ne sklapaaa“, kreveljila se devojka zabacujući dugu kosu. „Kapci mu do krova, nije mu do snova! “

“Milice!“ podviknu majka. „Nije vreme za pesmice!”

“Neka je, majko, pusti“, zagrli Atanasije sestru oko struka. „I meni duša peva što vas sve vidim.”

Iz drugog kraja sobe prekide ih promukli očev glas: „Sve mi nešto govori da mi ne donosiš lepe vesti, Lepomire…“ Stari domaćin podiže ruku i pomeri se malo u stranu. „Priđi, sedi.”

„Ma šta pričaš, oče?“ podviknu Atanasije.

„Kakve vesti… i daj Lepomira ovamo da se upozna sa majkom i sejom.”

„’Ajde, Atanasije, neka njih, nek se razgovaraju“, uhvati ga majka podruku i povede do kuhinjskog stola. „Otac ti retko sa kim koju prozbori, a i malo ko nam svraća sem deda Vračarevića. Dobro je što ti je drugar došao.“

„Ni sam ne znam kako sam zaboravio da ti kažem”, reče Atanasije sedajući u čelo stola između majke i sestre, ”sretoh usput doktorku Dragicu od Vračarevića. Budi Bog s nama šta se s njom desilo… Sve mislim, kao da sam sanjao.”

Majka i ćerka razmeniše poglede mršteći se. Milica prebaci kosu preko lica i stade nešto da šapuće, a majčin glas zadrhta:

„Šta se desilo i šta je htela?“

„Zvala me da se vratim, kaže: silni ljudi izgiboše u blizini, pa da pomognem.“

„Pih, vile je odnele“, pljunu majka na pod, „vajne mi doktorke, ti da joj pomažeš. Kažem ja lepo, nikad doktorka od vračare Vračarevića neće postati.“

„Ma nije majko samo to, nego, kako bi ti rek’o… kad sam odbio da pođem sa njom, a ona sva podbula k’o da ju je reka izbacila, pa treperi na onoj mesečini, avetinja.“

U taj čas, iz dvorišta se začu Dragičin glas, ovoga puta jači i odlučniji nego na putu:

„Izaaađiii Atanasijeee… vratiii seee…“

„Je l’ je čujete?“ zavapi Atanasije. „Tu je!“

„Ništa ja ne čujem, sine, ‘ajde jedi. Milice, dodaj bratu proje.“

„Ma šta je s vama, kako da jedem? Oče, je l’ čuješ ti Dragicu?“

Domaćin se trže, pa upita momka pored sebe:

„Je l’ čuješ ti nešto, Lepomire?“

„Jok ja“, stade mladić da se okreće oko sebe. „Šta da čujem?“

„Pričaju, dozivaju, mira nemaju, sinko… nemaju mira, a meni grešna duša“, zajeca domaćin i steže fotografije u rukama.

Lepomir ustade sa kreveta i spusti starom čoveku šaku na rame, a on je prihvati i kada oseti grubi materijal na obrazu, odskoči kao da je živu vatru dodirnuo. Tek tada, prvi put dobro pogleda mladića i još više izbulji već propisno razrogačene oči.

„Je li ti… Lepomir beše?“

„Jeste, gospodine. Izvinite, vidim da sam vas veoma uznemirio. Došao sam samo da vam kažem da…“

„Ćut! Nemoj da mi se prenemažeš tu, nego ovo ti meni reci… Zašto nosiš Atanasijev šinjel, Bog te ubio?! GOVORI!“

***

Četrdeset osam sati ranije, kafana „Đeneral“ nadomak sela Nespokoj

„Nisi mor’o baš šinjel da mi uzmeš, Lepomire, to mi od oca“, gužvao je kapu Atanasije, ne odvajajući pogled od ratnog druga. Ostatak kafane nije mu baš bio po volji, pogotovo jer je celu noć gubio na tabliću, a i da nije tako prošao, kome je do gledanja u rakijom oduzetu vojsku i lokalne devojčure koje se nude u bescenje.

Za razliku od njega, drugar mu se ponašao kao u svom prirodnom staništu. Zgodan, nadobudan, dubokog džepa i ufitiljenih brčića za kojima je sva ženskadija gubila razum.

„Jes’ od oca. Otac ti živ, fala Bogu, to se ne kaže tako…“ odmahnu rukom Lepomir, pa nabi novac u sise pevaljki koja mu je sedela u krilu, „aj’ opet onu moju!“

Lepomire, lepo ti je ime,
a još lepše kad ga žena kaže,
uzele te vojska i kafana,
zbog njih mene Lepomire lažeš.

„Poklon od oca, poklon, čoveče“, nadglasavao je muziku Atanasije, „a i nije tol’ko zbog toga nego…“

„Nego zašto?“ Lepomir upru obrvama do plafona i otpuhnu par kolutova dima napućivši brčiće.

„Zato što je to čudotvoran šinjel…“ skoro šapatom procedi snuždeni vojnik, ali dovoljno glasno da njegov drugar u tim rečima prepozna strahopoštovanje.

„Gazda Gorčilo, nemojte rakije više za mog Atanasija donositi, prećero je!“ povika Lepomir ka šanku.

Proklete ste vojsko i kafano,
ali vi ste meni ipak draže,
nije dragi otišo kod druge,
iako ga sve u selu traže.

„Dobro je, mala, dobro, ‘aj’ bež’!“ Udaljio je pevaljku od sebe, pa ustrelio drugara očima. „Šta budališ tu? Čudotvoran?“

„Jeste, rekao mi otac kad sam u rat polazio, kaže: Čuvaj, Atanasije, ovaj šinjel, a on će tebi glavu. Uostalom, znaš i sam kol’ko puta su me ranjavali, pa onomad i na streljanje vodili, i ništa, glava još uvek na ramenima.“

„A šta sam ja radio, moj Atanasije?“ trgnu čokanjče Lepomir i pljesnu se po čelu. „Brao ljubičice ove tri godine? Pa sa tobom sam svaki korak bio i šta mi fali? A nisam se ogrt’o s bapske andrmolje.“

„Pa baš zato što si uz mene bio, možda baš zato, Lepomire. Ne znam ja kol’ka je moć u šinjelu, valjda je čuvao i tebe. A otac je rekao da nesreća prati onog ko ga nosi, a nije mu namenjen…“ verglao je Atanasije sve brže i glasnije.

„Ahaaa, to li je, druže moj? Sujeverjem si rešio da me poplašiš ne bi li ti vratio šta si prokock’o. ‘Ajde, ‘ajde, nemoj badava reči trošiti. Pa majku mu, nisam te bez gaća ostavio, još sam ti dao svoj u zamenu“, zabele osmehom Lepomir, ali kad vide da druga ne može oraspoložiti, dodade: „Dobro, de, slušaj. Evo, večeras da se još malo šepurim međ’ svetom, pa ti ga vraćam kad krenemo na položaje.“

Ustao je i nagnuo se ka Atanasiju isparavajući mu šljivovicu u lice.

„Ej, ako je stvarno čudotvoran, možda uspem da pričvrljim pevaljku, a?“ upitao je, pa se zacenio grohotom. „Idem da se olakšam, Atanasije, ova Gorčilova rakija bi u đavoljim rukama dušu istopila.“

Smeh mu se izgubi u refrenu koji se orio iz desetine grla.

Izgorele, vojsko i kafano,
zbog vas dragog partizani traže,
nije dragi otiš’o kod Tite,
već je srce kod našega Draže.

„Šegači se samo, Lepomire, šegači, a ja ti velim da se vatrom igraš. Vatrom i životima“, mlatio je glavom mladić. „I baš si ovde našao, u mom rodnom selu, da pronosaš šinjel, ovde gde je sašiven i namenjen.“

Lepomir ga više nije čuo. U prolazu je namignuo pevaljki, ufitiljio desni brčić i odmah zatim iskoračio iz kafane, pod nebesa zakrvavljena praskozorjem. Nije prošlo par trenutaka, gostima, jednom po jednom, stadoše da venu reči pesme na usnama, a odmah zatim, spontano se utiša i muzika. Poslednja utihnu pevaljka i zajedno sa celom kafanom, podiže oči naviše. Sumnje nije bilo. Potmula grmljavina bila je sve jača i bliža, svojim ječanjem drobeći oblake i namičući crne senke na ustrašena lica.

„Avioni! Avioni!“ otvori vrata Lepomir, a prve obližnje eksplozije se stopiše sa njegovim povicima. „Ljudi, sklanjajte se u podrum! Sklanj…“

Grdna neboparajuća buka prolomi se oko njih i u trenu gazda Gorčilovu kafanu progutaše vatra i masni, tamnosivi dim.

***

dom Atanasijev

„Ubio si mi dete!“ tresao se otac obuzet besom.

„Nisam ga ja ubio! Šta to govorite?“ uzmicao je. „Bombardovanje bilo, dozvolite da završim priču.“

„Dovoljno sam čuo… još sam kažeš da te lepo moj Atanasije opominjao, al’ tebi zinula guzica za njegov šinjel!“

„Oče, nemoj!“ skoči od kuhinjskog stola Atanasije. „Pa rekao je da će samo da ga pronosa… rekao je da će ga vratiti…rekao je…“

Kako je to izgovorio, Atanasiju se zamuti u glavi i koprena mu umagli oči. Pridrža se obema rukama za stolicu, ali ona popusti pod njim i tresnu o pod, a on se jedva zadrža za ivicu stola. Lepet stotine krila zaperja iznad kućnog krova, a Miličin šapat ispod puštene kose bivaše sve glasniji. Lepomir se sasvim bled povlačio u ugao i netremice zurio prema kuhinji pitajući se šta je iz čista mira oborilo stolicu. Da je bilo hladnije, mesto znoja, ledeni kristali bi mu na pore ispadali.

„Vidiš, nesrećo, šta si učinio?“ urlao je domaćin njemu. Glas mu nadjača huk sove koji kao da je dolazio sa samog praga.

Dooođiii, A…ta…na…si…je, vra…ti…se…

„Kartu ti jebem i kocku, kad mu uzeh ovo!“ dreknu Lepomir, otkopča i zbaci šinjel sa sebe.

„Kasno si se setio, momak, ranije je trebalo o tome da razmišljaš!“

Hitrim skokom domaćin se nađe pored njega, steže mu mišice kao mengelama i pribi ga uza zid. Kroz prozore, senke šume proždirale su komade mesečine sa drvenog poda, kao da se sam pakao nadnosio i ulivao u porodičnu kuću.

Domaćin se Lepomiru uneo u lice kao da će ga od besa celog progutati i tek na toj blizini, nekoliko santimetara od svog lica, mladić spazi nešto od čega mu telo i mozak sasvim utrnuše, a utroba mu se okrenu naopako. Očni kapci domaćina, bili su u ranama, proštepani i zašiveni za obrve.

„Šta ste to učinili?“ uspeo je da krikne Lepomir, ali da mrdne nije mogao.

„Nisam to ja učinio, nesrećo, već one moje dve… A pravo mi je u šumi Jaga govorila: Koliko ti je važna muška glava, domaćine? Je li važnija od dve ženske? Ja tada, bez da se mislim, kažem – jeste. I tako, dobijem šinjel da mi sinu glavu sačuva, a zauzvrat… znaš i sam… Sada mi svaku noć dolaze, kapke prošivaju da oka ne sklopim, kao kaznu što sam ih za komad volšebnog šića usmrtio.“

Dooođiii, A…ta…na…si…je, vra…ti…se…, umnoži se Dragičin glas pred vratima.

„Majko, ja nju više ne mogu slušati…“ Atanasije malo dođe sebi i pridiže se, „…i šta ono govori otac Lepomiru? Ko to mira nema i koga je za šinjel usmrtio?“

„Smiri se, sine“, izmenjenim, malo dubljim glasom odgovori mu majka. „Još koji dan sa nama i Dragica ti više neće moći ništa.”

„Ma kakvi dan, do zore se moramo na položaj vratiti.“

„Ti se više, Atanasije, među njih nećeš vraćati“, nasmeja mu se sestra i dalje ne dižući kosu sa lica.

„Među koga, mori? Međ’ vojnike?“

„Ne, bato“, zaškrguta sestra vilicom i zajedno sa majkom uglas odgovori: “Među žive!“

A…ta…na…si…je, vra…ti…se…, ulazna vrata stadoše da se otvaraju i zatvaraju stvarajući nesnonu larmu.

„Sada, Milice“, povika majka. „Sada je vreme za pesmu!”

Milica razmače kosu, iskezi zube među ispucalim usnama kao dva niza kočića i prevrnu zenicama da joj se samo beonjače videše. U isti čas i majka ubele oči, uhvatiše se za ruke i zavrteše u krug, odižući se skoro do plafona, ječeći uglas:

„Kapci mu do krova, nije mu do snova,
Sekirom je ženu, a kanapom ćeru,
Sve zbog sina jednog, njemu više vrednog,
al’ mu duša svela, zbog starog šinjela!“

Čitava soba i kuhinja zavarničiše i uzburkaše se, a lakše stvari poleteše uvis po kući. Dve aveti krenuše da se spuštaju sa tavanice natrag ka podu i jezom se osmehivaše ka Atanasiju, pozivajući ga da im se pridruži. Dragičin glas je u dvorištu prerastao u gromoglasne urlike, a ulazna vrata treskala kao da će iskočiti iz šarki.

ILUSTRACIJA: Ivica Sretenović

„Da li ih sad čuješ, Lepomire, lepog mira nikad ne imao?“ vikao je domaćin i mlatarao rukama. U tom trenutku beli Dragičini obrisi pojaviše se na vratima, gotovo smrvljenim od besomučnih udaraca onostrane energije, i ona progovori normalnim ljudskim glasom:

„Poslednji put te preklinjem, Atanasije, pođi sa mnom. Ovde nije ni trebalo da dolaziš.“

Kada su videle da se Atanasije sve više okreće ka kućnom pragu i Dragičinom glasu i ne prihvata se sa njima u kolo, Milica i majka stadoše još bešnje da zapevaju i da se primiču Lepomiru i domaćinu.

„Usmrti ga, tatice, krvi da se napijemo, srce da mu izgrizemo, dušu da mu pojedemo!“

Pored sveg haosa i buke, sada je i Lepomir mogao da ih čuje i vidi. Nadvile su se nad njega i domaćina i urlale bečeći beonjače ka obojici. On se brzo prekrsti tri puta i iz sveg grla zapoja:

„Otče naš, iže jesi na nebesjeh, da svjatitsja imja Tvoje, da priidet carstvije Tvoje, da budet volja Tvoja, jako na nebesi i na zemlji! Otče naš…“, nastavio je Lepomir molitvu i zlodusi ustuknuše vrišteći. Ugrabio je trenutak, otkopčao futrolu za pojasom i izvukao pištolj.

„Tu si se momak malo zajebao. Mene molitvom umilostiviti nećeš!“ opet nasrnu otac.

„Molitvom možda neću, ubico, ali vrelim olovom vala ‘oću!“ uperio je oružje ka domaćinu, ali ga onaj preduhitri. Dograbiše se podjednako snažnim šakama i počeše da se otimaju.

„Rođenu ženu i kćer sam zbog sina pogubio“, vikao je Atanasijev otac i navaljivao svom težinom na mladića, zarivajući mu snažne prste među koščice ruku, „pa šta misliš da ću s tobom učiniti, što si mi zbog kocke i pohlepe jedinca od života otrgao?“

Obojica posrnuše ka zemlji i padoše na kolena i dalje ne puštajući pištolj.

„Nisam, prokletniče! To hoću da ti kažem sve vreme!“ stenjao je Lepomir, „Atanasije nije…“

Prolećno svitanje odjeknu potmulim pucnjem, koji je ličio na kofu koja se susreće sa dnom praznog bunara. Pucnjem, koji prekide vrisku aveti i energetski kovitlac u seoskoj kući, koji u trenu posla obojicu, i Lepomira i oca na drveni patos, pucnjem kojim uminu Atanasijev samrtni jauk i njemu se zacrne pred očima.

***

Nekoliko sati kasnije, poljska bolnica nadomak sela Nespokoj

Uzdižući sunčev disk svojom prolećnom blagošću uliva novu nadu u preživeli svet ispod sebe. Trećeg dana nakon bombardovanja okončani su okršaji sa nemačkim trupama i svima je dobro došao predah za koji nisu znali koliko će potrajati. Ubogi, na brzinu sklepani šatori sanitetskog odeljenja, štrče iz šumarka kao škrbavi i oronuli zubi planinskog prevoja. U jednom od njih, pored improvizovanog ležaja sa ubledelim ranjenikom koji tek što je otvorio oči, stoji žena u dugom belom mantilu, sa kosom skupljenom u punđu i osmehuje se.

„Doktorka, pa ovaj je živ!“ pogledom je sijao ka njoj jedan od bolničara.

„Živ, nego šta je, a svi ste ga već otpisali!“ glasno se nasmejala. Pokaza kolegi rukom da se udalji pa čučnu pored ranjenika i prošapta: „Poslušao si me, Atanasije, i vratio si se. Dobro došao među žive.“

„Ja… ja sam… majka i sestra zovu…otac…“ šištao je iz pluća.

„Otac ti je stigao maločas. Doneo ti preobuku“, nasmeši se Dragica i mahnu ka starijem čoveku koji je stajao nekoliko koraka od njih. „Boga mi, lep neki šinjel, baš lep.“

„Ajde, sine, evo, nek ti je do uzglavlja, pa kad se oporaviš da ga obučeš i da svratiš“, reče otac i spusti mu šinjel pored glave nabravši obraze u osmeh. „Mogu ovi tvoji bez tebe koji mesec.”

„Le…Lepo…mir… gde je?“ pokuša da se pridigne jauknuvši i odmah se strovali nazad.

„Atanasije, Lepomir ti je stradao“, odgovori otac i skloni pogled u stranu.

„Ka…ko? Pa… bi…li smo…“ Šištanje iz grudi se pojača iznedrivši iz njega prodoran kašalj.

„Streljali ga Nemci juče pri povlačenju“, umeša se Dragica. „Evo, tvoj otac rođenim očima gledao. A kada smo već kod toga, mogli bi komšija da svratite da vam pogledam te rane na kapcima“, primakla se doktorka Atanasijevom ocu, zagledajući ga, „čas posla to može da se inficira i čudo da se napravi.“

„Neka mene, imam ja meleme, ostale od…“ Glas mu zadrhta i proguta knedlu veličine dečije pesnice. „Neka… Nego, ‘ajde odmaraj se, sine, pa pre nego što dođeš kući, a ti pođi do Vukova, obavesti Lepomirovu porodicu.“

***

Nekoliko dana kasnije, seoski drum Nespokoj – Vukovo

Planinski vazduh, oštar kao majčina kletva, strugao je mladiću sveže zalečenu ispečenu sluzokožu od usana do dušnika terajući ga da često zastajkuje i prikuplja snagu i dah. Događaji od pre neku noć delovali su tako daleki i nestvarni, da više nije mogao znati šta se zaista desilo, pa je sve pripisao ranjavanju, visokoj temperaturi i groznici, odlučivši da se time pozabavi kada obavi šta je naumio. Ono sam sigurno u bunilu sanjao, tešio se u sebi, nego ovo sada treba preko glave prevaliti. Da li postoji lak način da se takva vest prenese roditeljima saborca? – vrteo je pitanje po glavi otkako je pošao iz poljske bolnice. Saborca i najboljeg druga… Ma najradije bih se sad okrenuo i pošao natrag kući. Mislio je tako Atanasije, ali ga je nešto vuklo napred pored sve težine koju je na ramenima osećao. Načas mu se učini da vazduh pored sve britkosti posta još i neprirodno hladan i kao da mu je neka promaja zavrat dunula, te on zakopča još jedno dugme na šinjelu, nabi ruke pod pazuhe i ubrza korak.

„Ne znam što se praviš lud i ne slušaš me kad ti govorim, Atanasije!“ naglas je gunđala prozračna prilika u beloj košulji sa velikom crvenom flekom na grudima i hodala tik iza njega. “Lepo ti kažem, ubio me tvoj otac, a ti se ljuti, brate mili, kol’ko ‘oćeš!”

Atanasije se namršti i zakašlja, pa duboko udahnu i gotovo da potrča.
„Neka, neka, pravi se blesav. Još malo i stižeš u Vukovo kod moje familije, te ćeš i ti mog oca da upoznaš“, naceri se drugar merkajući mu šinjel, pa protrlja šake i zapeva iz sveg glasa:

Lepomire, lepo ti je imeee…

Nošeni dahom planinskog vetra, zvuci Lepomirove pesme pratili su Atanasija u stopu, sve do planinskog prevoja na horizontu, gde obojica iščezoše. Niko sa ove strane ne zna šta je sa njima dalje bilo, ali ako naiđete nekad na meštane Vukova, priupitajte ih. Možda će vam oni ispričati novu priču.

NAPOMENA: Priča je objavljena u zbirci “Čuvari fantazmi” u izdanju Otvorene knjige i moze se pronaći u svim bolje snabdevenim knjižarama ili poručiti online ovde