SLIKA

PIŠE: Mila MARČETA

Nije postojao ni jedan razlog da te večeri prođe pored knjižare “Desperate Literature”. Nikako joj nije bila usput dok se vraćala s posla iz muzeja Tisen i išla prema stanu u otmenoj madridskoj četvrti Salamanka.

“Slučajnost”, rekla je ona kasnije, prisećajući se.

“Jungov sinhronicitet”, rekao je on.

Gužva u knjižari je bila neuobičajena. Publika je stajala ispred, na trotoaru, sedela na ivičnjaku, neki su pili vino. Čula je glas. Muškarac koji je govorio nešto, verovatno poeziju, pomislila je. Pored sve te gužve u knjižari, glas je bio jak i zvonak, čak i bez mikrofona. Nije je privukao taj glas bez lica, a ni očigledno interesovanje mase ljudi. Privukao je način na koji je taj glas izgovarao slova njenog imena u različitim rečima. Iz reči koje je čitao, izdvajala su se slova njenog imena, pa bi se, na primer,  reč “amor”  ugušila u masi ljudi i njihovim dahovima, a samo bi se glas “M” izdigao i izmigoljio na ulicu. I tako su se, malo po malo, sastavila sva slova njenog imena. On ju je dozivao. I ona se odazvala.

Usledile su nedelje nečega, zapravo ničega. Nisu mogli reći da su “u vezi”, jer su već oboje imali zvanične partnere i neke papire koji su davali status njihovim životima sa tim drugim ljudima.

Ona je imala zlatni kavez. I tamničara. “On je otac moje dece”, govorila bi kao opravdanje za njenu neslobodu.

U malom stanu kod stanice Bilbao, on je imao partnerku koja nije ni volela ni razumela njegove magične stihove. Znala je da ni jedna reč nije rezultat emocije koju je ona u njemu izazvala. Ali ga je držala uz sebe, kao svoju igračku i osiguranje da starost neće dočekati sama. “Ona ne zaslužuje ružan kraj”, govorio bi kao opravdanje za njihovu neslobodu.

A njih dvoje, zajedno, su imali sve ostalo. Bezstatusno, bezimeno. Ona nije bila “ona druga”, isto kao što ni on nije bio “onaj drugi”. Nisu bili ni prvi. Bili su jedini.

Nije bila ljubomorna na njegovu partnerku. Samo joj je zavidela na lakoći sa kojom može da ga dodirne, da ga poljubi kad dolazi s posla, da mu stavi noge u krilo dok gledaju film na televiziji, na svim običnim svakodnevnim sitnicama koje su njoj bile nedostupne.

“A sada će se sve to promeniti”, mislila je i ta misao je njenom koraku davala lakoću dok je vukla kofer i putnu torbu od stanice Arte ka hotelu Pusada Kanto do Rio, odmah iza Muzeja Prado.

Prema njegovom uputstvu, iznajmila je sobu u hotelu. Skroman, ali čist hotel, van medijskog interesovanja, tako da će i njegov dolazak proći nezapaženo. Pristala je na to, njegovo objašenjenje je zvučalo potpuno logično. Soba je glasila na njeno ime, njegovo se nigde nije pojavljivalo. Logično.

Nije bila ljubomorna na njegovu partnerku.
Samo joj je zavidela na lakoći sa kojom
može da ga dodirne, da ga poljubi kad dolazi s posla
na svim običnim svakodnevnim sitnicama
koje su njoj bile nedostupne.

Ušla je u sobu koja nije imala klima uređaj, tako da je u vrelo madridsko posle podne vazduh bio ustajao i lepljiv. Skinula je zeleni šešir i odložila ga na komodu pored ulaza. Cipele je smakla sa nogu i nehajno ostavila na tepih pored komode. Skinula je i šarenu haljinu, vlažnu od znoja i prebacila je preko naslona zelene fotelje. Ostala je samo u crvenom donjem vešu. “Tako je užasno vruće. Trebalo je, ipak, da odem u bolji hotel, koji ima klimu”, pomislila je, a znala je da nije mogla to da uradi. Zato što je on rekao da ga čeka baš u hotelu Pusada Kanto do Rio. I ona je na to pristala.

Soba je bila mala i sa njenim neraspakovanim koferom i putnom torbom koje je ostavila u jednom uglu, nije bilo mesta da se okrene. Pogledala je na sat.

“Imam dovoljno vemena da raspakujem moje stvari pre nego što on dođe.”

Oraspoložila ju je pomisao na mali doprinos koji će učiniti da njemu bude prijatnije kad dođe.

“To je prva stvar koju ću da uradim u našem novom životu”, nasmejala se. “Naš novi život, naš novi život”. Ponavljala je, smejala se i stiskala ruke na srce, grleći sebe onako kako će uskoro zagrliti njega.

Njišući se kao da igra uz neki nečujni valcer, vadila je haljine iz kofera i kačila ih u orman. Sve haljine su bile dužine do kolena.

Jednom joj je rekao da voli njena obla kolena i da bi trebalo da nosi haljine dužine tačno do kolena, ni prekratke da izgleda jeftino, ni preko kolena da mu zakloni pogled koji ga je neverovatno uzbuđivao. Pristala je i već sutradan skratila je sve  haljine na istu dužinu – do kolena.

“Polovinu ormana ću ostaviti praznu da bi on mogao da složi svoje stvari. Mada, njemu će više biti potrebne police za slaganje stvari. Da, on će poneti sve svoje majice sa čudnim natpisima, farmerke, naravno, druge pantalone ni ne nosi, poneku košulju sa zavrnutim rukavima.

I, sigurno će poneti svoj omiljeni prugasti džemper. Nikada mu nisam rekla da mi se taj džemper ne sviđa. Kako da mu kažem kad je za njega taj smešni džemper isto što i ćebe za Linusa. A zašto bi poneo džemper kad je vrućina? Kako sam glupa! Naravno, da će poneti džemper. Trebaće mu kad dođe jesen, a on se neće vraćati kući pre jeseni. Neće se vraćati nikad više. Baš kao ni ja.”

Ponovo je pogledala na sat. Bilo je 15 minuta do 5 sati.

“Sad kreće od kuće”, uveravala je sebe.

Rekao joj je da će morati da izađe iz stana pre nego što se njegova partnerka vrati sa posla, da bi izbegao ružnu melodramatičnu scenu.

“Znaš, ona je jako osetljiva i biće vrlo potresena. Bolje je samo da odem, bez objašnjenja. Nema potrebe da joj kažem za nas”, rekao joj je. Pristala je, naravno.

Uzela je hotelski prospekt sa stola i u njemu pronašla mapu i red vožnje metroa.

“Od stanice Bilbao do stanice Arte moraće da preseda. Da, može biti gužva. Da, rekao je da će stići do 6 sati. Možda i 7. Zašto mi se nije javio? Rekao je da će me pozvati čim izađe iz stana.  Možda se ona vratila ranije s posla?”

Pitanja su vitlala po njenom zbunjenom mozgu i izazivala srčanu aritmiju. Bežala je od jednog pitanja svih pitanja. Neće sebi dozvoliti da se TO zapita. Ne, nikako. Zašto bi ispitivala svoje poverenje u njega? Naravno da će doći kod nje, baš kako joj je rekao.

Ima milion potpuno razumnih razloga zašto joj se nije javio. I zašto ona oseća rupu u stomaku. I zašto joj srce sve jače i sve nepravilnije kuca.

“Ne, ne, nećeš opet da sumnjaš. Dobro, svih prethodnih puta si imala razloga da sumnjaš. Sad je drugačije. Sada dolazi da započnete novi život. Vaš život. Ne dozovoljavam ti da to upropastiš strahovima”, govorila je naglas. Sama sebi, jer nikoga drugog nije bilo u sobi.

Nervozno je gledala po sobi i tražila još neku neraspakovanu stvar. Da je složi, da je stavi u orman, da radi nešto korisno.

Mrak je ulazio kroz otvorene prozore, huk ulice je pomerao zavese.

Upalila je neonsku lapmu. Ružno hladno svetlo je dalo odgovarajuću otužnost sobi. Skromnoj sobi u skromnom hotelu. Njena golotinja u crvenom donjem vešu je postala ono što je od početka i bila.

Samoća.

Trebalo joj je nekoliko trenutaka da prepozna da dodir na ramenu nije promaja od otvorenog prozora, već ruka čuvara muzeja.

Trgla se i zabezeknuto pogledala sliku “Hotelska soba” Edvarda Hopera pred kojom je sedela. Ko zna koliko dugo.

“Gospođo, izvinite. Sada je 7 sati. Muzej se zatvara”, službeno joj je saopštio čuvar.

“Oh, izvinite. Zanela sam se”, pravdala se ustajući sa klupe ispred slike.

Na izlasku iz muzeja, čuvar joj je pružio papirić i nehajno je obavestio: “Primili smo poruku za vas.”

Na papiriću je pisalo: “Jedan gospodin je zamolio da vam prenesemo: Neću doći. Jako sam umoran.”

Bez “Izvini”.