Slike Marije Čolić na Kolarcu

Likovna galerija Kolarčeve zadužbine ugostiće Mariju Čolić i njene umetničke radove objedinjene na izložbi Kipuka.  Otvaranje izložbe zakazano je za utorak, 8. februara u 18 časova.
Kipuka je komad zemlje koji ostane netaknut kad se lava slije niz brdo. To se i objašnjava u romanu Na Zemlji smo nakratko predivni Oušna Vuonga (Kontrast, 2020):
“Postoji reč za koju mi je Trevor jednom rekao, koju je naučio od Bjuforda, koji je za vreme Korejskog rata služio u mornarici na Havajima: kipuka. Komad zemlje koji je pošteđen nakon što se lava slije niz brdo – ostrvo formirano od onoga što preživi najmanju apokalipsu. Pre nego što se lava spustila, spaljujući mahovinu, to parče zemlje je bilo beznačajno; samo još jedan delić u moru zelenog. Zaslužilo je ime samo zato što je opstalo.”

Umetnica priznaje da je “sasvim slučajno naišla na pojam Kīpuka, čitajući ovaj roman prošle godine”:

“Nekoliko meseci potom sam odlučila da izložbi dam taj naziv. Kao presek jednog vremenskog perioda, ovaj naziv savršeno opisuje značenje slika na staklu, koje sada nazivam “kipukasima” (množina od kipuka). Kipukas su geografski pojam; ostrvca zemlje koja imaju važnu ulogu kao biološki rezervoari ili utočišta za biljke i životinje nakon erupcije vulkana. Ja ih tumačim kao ostrvca smisla u bujici egzistencijalne teskobe”, kaže Marija Čolić.

Staklo kao podloga, veoma nepredvidivo i naporno za rad, sasvim fino iznosi raznovrsnost slikarske materije: negde je sloj deblji i gotovo reljefne teksture, negde sasvim lazuran i prozračan. Istraživanje ove tehnike (tuš i akvarel na staklu, sa akrilnim sprejem koji se koristi i kao fiksativ i kao medijum, stvarajući manje ili više vidljive pukotine, slojeve i nanose) uz motiv konjske figure, spojilo se u preko potreban otklon od stvarnosti. Uranjanje u apstraktne, mada jasne i čitljive forme, doprinelo je eskapističkom oslikavanju arhitekture misli, bar za neko vreme oslobođene svega ugrožavajućeg, mračnog i trivijalnog.