SLOVO У

PIŠE: Mila MARČETA

Љубав je pisala ćirilicom, pisanim slovima i sa velikim Љ. Oduvek. Njena mama čuva dnevnike koje je pisala u osnovnoj školi sa kaligrafski ispisanom rečju Љубав među ostalim rečima ispisanim svračijim dečjim rukopisom.

Kao mala, pisala je celu reč Љубав. Kasnije su joj objasnili da je to banalna patetika koja ne priliči ženi koja dnevno barata stotinama hiljada dolara tudjih para. Nikad nije razumela tu logiku, ali joj se pokoravala. Kao i svemu ostalom.

Nastavila je da piše samo Љу. Divan, skladan slog. Volela je da gleda kako se ćirilično pisano Љ mazi sa у. Pisala je Љу na papirićima koje je ostavljala svuda po kući, kao trag, maštajući kako će jednom neko pratiti taj trag i pronaći ljubav, u njoj.

Njena jutarnja rutina podrazumeva pisanje liste dnevnih obaveza u rokovnik tvrdih korica sa logotipom neke banke, kod kuće, pre odlaska u kancelariju, uz jutarnju kafu. Pustila je olovku da sama klizi po papiru. убав, napisalo se. Samo.

“Počinjem da pričam makedonski? Dobro, eto znaka. Imaću ubav dan.“

Ostavila je reč убав na vrhu strane i nastavila da piše „To Do“ listu. Tek kad je zapisla i poslednju, dvadeset i osmu obavezu za taj dan, primetila je da se u gornjem levom uglu stranice na kojoj je pisala, pojavilo jedno zavodljivo Љ. Pojavilo se iznebuha, neočekivano i ničim izazvano. Ali se pojavilo i sa potpunom svešću o svojoj lepoti smestilo nekoliko redova iznad ostalog teksta. Pogledala je datum odštampan u gornjem desnom uglu stranice rokovnika. Bio je 23. decembar.

Svako jutro je načinjala novu stranicu u rokovniku i zapisivala obaveze za taj dan. A zatim bi se vratila stranicu, dve, tri, pet unazad do stranice 23.decembar i posmatrala igru Љ sa у .

Već prvog dana, 24. decembra, Љ se strmoglavilo do reda u kome se nalazila reč убав i namignulo malenom у, koga je ta iznenadne pažnja, prvo zbunila, a zatim izazvala laganu nelagodu. 25. decembra, Љ je počelo da se približava reči убав izazivajući sad već ozbiljan strah kod у! Gurajući ostala slova ka desnoj ivici, у je pokušavalo da se skloni od zavodljivog Љ, koje nije odustajalo. Kada je 6. januara pogledala stranicu 23. decembar, videla je Љу zajedno, praćene ostalim slovima, u jednoj reči. Kakav je to ples bio zaljubljenog para, najlepšeg sloga u istoriji pisane reči! Mazno у, obmotano oko lavovskog Љ u jedinstvu i sopstvu. Nikad reč Љубав nije izgledala istinitije, voljenije, prirodnije, kao da je to jedini mogući način pisanja i postojanja ljubavi.

21. februara, dok je pisala svoj uobičajeni spisak dnevnih obaveza, jednim nespretnim pokretom ruke prosula je kafu na rokovnik. Tamna tečnost se razlila po stranicama odnoseći spiskove svih prethodnih dana. Odnoseći i Љу sa stranice 23. decembar. бав se razmazalo do neprepoznatljivosti.

Glasno je opsovala i iscepala stranicu iz rokovnika.