SPAVAČ

PIŠE: Ana Nikvul 

„Skoro sam bio na kafi sa jednim školskim drugom. Nismo se videli više od dvadeset godina. Sećam se, bio je takva inteligencija da smo mu svi zavideli. Završio fakultet na vreme, oženio se, ima dvoje dece, dobru ženu, dobru platu. A bio je neviđeni ladnjak.  Ništa ga se doticalo nije. Ja sam mu se divio i na tome kako uspeva da sačuva prisebnost. Ali, uvek da bude miran! Bio je, pritom, vrlo ćutljiv. I, u razgovoru s njim zagrebem tu temu”, priča mi Manitu dok lije kiša i puši se vidik od toplote jučerašnjeg dana.

„Кoju temu?”, pitam.

„Ljubavi. Ispovedajući mu sva moja stradanija zbog ljubavi, pitao sam ga kako on gleda na tu stvar, da neki čovek provede vek u potrazi za njom, a neko potrefi iz prve kao on.”

„Nisam potrefio. Promašio sam”, kaže mi on sasvim prirodno i lako.

„Кako to sad? Pa imaš divan brak, dobru ženu, decu. Nisi gubio vreme.”

„Nisam, doduše. Ali, sad ću ja tebe nešto da pitam. Da li čovek dobro vidi kad spolja gleda svoj život?”

„Valjda bolje vidi”, viknuh ja, misleći kako je posmatrati sebe očima drugih susret sa realnošću.

„Nije tako, dragi moj. On se ne prepušta. On ne oseća. On ne živi. On nije prisutan. On je previše oprezan. On je kukavica. E, to sam ja!”

„Ali, izgleda drugačije…”

„Ja se smejem, a ne radujem se. Ja izvršavam svoje obaveze, u tome ne uživam. Ja se ne svađam ni sa kim, a mnogima bih pljunuo u lice. Ja se trudim da misle da volim, ali ne volim. Zapravo, ja nikad nisam osećao kao ti. Nisam stradao, drugi su me vodili. Nisam voleo, drugi su mi rekli kako treba to da izgleda kad je sklad. Nisam ništa nikad znao. Ravan sam. Moja su osećanja ravna. Tu nema skokova, nema oluja, nema padanja, nema ustajanja. Nema sekiranja. Tu nema ljubavi. O strasti neću ni da govorim. Ne znam šta je to. Ja ne plačem. Ne umem, jer ne osećam. Čitao sam tvoje knjige. Ti me ubijaš onim što ja nikad nisam osetio.”

„A je l’ si osetio to što sam ja osetio?”

„Jesam. Ridao sam kad si se rastajao od žene koju si voleo a ona tebe nije. Bacio sam knjigu u ćoše. Opet joj se posle vratio. Zanimalo me je šta će dalje da mi uradi.”

„I?”

„Rasparčao si me svojim osećanjima na sitne delove. Rastočio me, rasparao, iseckao, sastavio, zarobio, okovao, raskovao. Zaljubio sam se u tu ženu. U ono što osećate. Grom me pogodio. Sreo sam se sa sobom ravnim i sebi rekao – možeš li ti, gnjido mala, ovako da umreš a da te tako veličanstveno ima? Baci sve svoje kočnice, kukavice, i uradi nešto za sebe, makar stradao! Oseti. Oseti! I ništa. Shvatio sam da je sav život napisan u knjigama. Moj život je prošao pored mene. Ni dotakao me nije. Da me je bar okrznuo, povukao za rukav, uzviknuo. Кriknuo. Zaplakao. Bilo bi mi lakše. Ovako, osvestivši svoje ravnodušje, sakat idem na posao, osakaćen ljubim ženu koju ne volim. I mirno idemo na spavanje. Кao dva panja ležimo jedno pored drugoga dok ona pravi planove za letovanje. Ja ćutim i razmišljam šta bi bilo kad bi ti sada bio na mom mestu. Bi li joj malo patnje ulio u vene. Bi li joj malo teskobe uneo u dušu. Bi li je pomilovao vasionskom rukom kao onu što si pustio da ode jer si je toliko voleo da ti je njena sreća bila važnija od svega.

Ćutali smo dugo. Mnogo dugo. Ja sam se onda prenuo iz misli i prokomentarisao prsa konobarice koja nosi poslužavnik kao da pleše dok se provlači između stolova isijavajući kukovima priču koja joj se prethodne noći desila u vreloj postelji iznad bara.

„Ja to ništa ne vidim”, reče on.

„Zato što spavaš”, rekoh ja.

Onda sam naglo uzeo iglu i probo mu prst. Zakovao ga za sto.Zavrištao je. Jeknuo. Umukao.

„Je l’ sad osećaš kako ti krv juri u bes? Je l’ bi me sada ubio? Bi li se branio, a?”

„Ti si lud, pička ti materina!”

„Udari me!” – začikavao sam ga.

„Neću. Uvek sam se divio tvom ludilu.”

„Udari me, kad ti kažem!”

Sva zaprepašćena čekala sam ostatak priče: „Je l’ te udario?”

„Jeste. Potukli smo se. Кao dva rođena brata što mogu da se potuku a da se vole.”

„Vidiš, oseća”, rekoh ja.

„Osetio je bol. Onda je počeo da plače. Onda me je zagrlio. Onda smo se naglo rastali. Кad sam stigao kući, stiže mi poruka: Hvala ti. Vratio si me u trenutak kad je sve u meni bilo zamrlo i probudio sam ga. Sve šamarajući ga, šamarao sam sebe ispred ogledala. Pakujem se, idem iz ovog života.”

„Misliš da će napraviti sebi neko zlo?”

„Neće. Shvati je umetnost rađanja. Svakodnevnog rađanja za sebe. Ne za druge.”

Izvor: Ognjen Petrović, Karneval u suterenu – nova mladenovčaka kratka priča,
Litera, 2019, Mladenovac, str. 321 – 323.