SPAVAJ MIRNO, DRAGA MOJA

PIŠE: Vladimir ĐORĐEVIĆ

Kiša je već odavno prestala da pada, ali je napolju i dalje bilo tmurno.

Na prvi pogled bi vam se moglo učiniti da je tako i u koncertnoj dvorani u kojoj je se nalazila uzbuđena grupa ljudi.

Sala deluje kao da je legendarni Musikverein, sa delovima Bostonske simfonijske dvorane. Osim što izgleda opčinjavajuće, odmah shvatite da vas je omađijala i akustičnost ovog zdanja, pošto ste vrlo jasno mogli čuti raspravu koja se vodila u prvim redovima ovog zdanja.

Obučen u svoj svečani frak, koji služi samo za posebne trenutke, Berlioz je nervozno gledao na svoj džepni časovnik. Rubinštajn je razmišljao ko zna o čemu. Rihard (Wagner) je, više znatiželjno nego nervozno, “proveravao” dirke na velelepnom koncertnom klaviru. Imenjak (Strauss) mu skloni prste sa klavira, uz, zajedljivu, opasku: “Oto je štimovao klavir, ne brini.”

Stravinski, koji je do sada sedeo, sve vreme, mirno, naglo se okrete Korsakovu:”Uvek me uzbudi  kada neki novi naš naslednik dolazi. Mada me, istovremeno, plaši i neizvesnost našeg susreta”.

Shvatam Stravinskog, njegovo uzbuđenje zbog neizvesnosti susreta sa novim ljudima…

Kada sam krajem 1999. godine otišao da upoznam devojku svog druga iz osnovne  škole, Milicu Žebeljan, bio sam neviđeno nervozan. Iako sam prilikom rukovanja shvatio da je već znam, oduševila me je njena inteligencija, smirenost (ja sam u odnosu na nju kao da sam progutao šaku amfetamina), ljubaznost, šarm i pre svega čovečnost koja je, bukvalno, izbijala iz nje. Nisam ni znao da ću iste večeri upoznati i njenu sestru, Isidoru. I Isidorinog sina i dečka. 

A upoznao sam je.

Domaćini su mi, kada sam čuo zvono na interfonu, rekli da je to Milicina Sestra, Isidora. Pijanista. Kompozitor. A on – klarinetista.

Padoh u duboku depresiju. Nije lepo da odem posle samo desetak minuta, ali sam smatra da posle dvadeset imam puno pravo da napustim prostoriju u kojoj se nalaze toliko ozbiljni ljudi. Odustanem od ideje kada sam čuo da joj se dečko preziva Čičovački. Oprostite, ali ko ne bi voleo da zna nekog sa takvim prezimenom. Prvi je u stan uletela jedna simpatična loptica koja je samo trčala levo-desno. Zastade, to lepo, dete pored mene i predstavi se: “Ja sam Petar Kosijer a ko ste vi?”. Ustuknuo sam. Zar igde na planeti i dalje postoje ovako vaspitana deca?! U Beogradu. Na Lionu.

U iščekivanju da uđe i pijanistkinja, pogledah Milicu, koja me je odmah razumela i počela da se smeje. Šapnuh joj: “Ima li nekog ovde sa normalnim prezimenom?” . “Ima. Ti.” Nisam stigao ni da razvučem usta u osmeh kada je u sobu ušla pijanistkinja.

Zaista je opsednula sobu, svojom pojavom. Da se razumemo, nije bila u pitanju njena lepota ili stajling (koji me je tada, ruku na srce, više podsetio na zuska stajl), koliko njen osmeh i dobrota.

Odmah je “zaposela” celu prostoriju.

Sklop njenih rečenica vas je ostavljao bez teksta i ne retko i bez svesti. Sa njom ste mogli o svemu da pričate. Ejjj.. pijanistkinjaaa!!!!! Srušila je sve predrasude kod mene. Umela je da vas sasluša, što je u našim podnebljima, oduvek, bila privilegija samo velikih ljudi i pokuša da vam odgovori na svako vaše pitanje.

Ukazali su mi čast i 2003. godine kada sam im bio na venčanju u Amsterdamu.

Posle mi je ukazana još veća čast – premijerno izvođenje Isidorine opera “Zora D.”

Da se razumemo, ako išta ne podnosim to je opera. I tu je moja, na žalost i jedina, sličnost sa Mihizom.

Jedina opera kojoj sam do tada prisustvovao je Šijakova sjajna verzija “Čoveka koji je zamenio ženu sa šeširom”. I to mi je bilo dosta. Za ceo život. Kada su se vrata koncertne dvorane zatvorila, otpala je i poslednja nada za moj spas- skok u hraht (kanali u Amsterdamu). Iako nisam posle “Zore” promenio svoje mišljenje o operi, ono što sam tada doživeo u Amsterdamu bi se moglo svesti u tri reči: zanemeh, zanemeh i zanemeh! Aplauz koji je trajao više od deset minuta potvrđuje ispravnost mog doživljaja.

Posle toga nas je vreme i život sam po sebi, potpuno razdvojio.

Nisam ih viđao godinama, ali sam od Milice redovno čuo za njene uspehe po raznim muzik gebaunzima, mjuzik holovima, operama….po celoj planeti.

Srbija je za Isidoru čula kada je postala najmlađi akademik.

To mi je dalo veru da se, ovde, nešto može promeniti na bolje. Otreznih se kada je ta ista Srbija  ispljuvala Isidoru, kao članicu žirija “Sterijinog pozorja”, jer nisu dali nagradu Kokanu Mladenoviću (nesporno jednom od naših najboljih pozorišnih režisera) već publici.

Interesantno je da je ona jedina smogla hrabrosti da izađe u javnost i da svoje obrazloženje ove odluke. Opet je pokazala svoju veličinu, superiornost i hrabrost da se bori za svoj stav. Da se bori za sebe i tako pokazala i jednima i drugima zbog čega je ceo svet toliko ceni i poštuje. Mi ni sebe ne poštujemo, pa što bi i neku tamo kompozitorku. (Neki koji su je tada prozvali “Vučićevkom”, preciznije troje njih su na dan kada je umrla o Isidori pisali kao da im je umrla rođena majka a ne “Vučićevka” – op. aut.)

Poslednji put sam je video na ulici pre manje od godinu dana. Izljubismo se. Dadoh joj kompliment kako je lepo smršala. Bez ikakvog izraza lica koje bi je “izdalo” mi se zahvalila i rekla da kako se baš trudi i da joj je “veoma drago kada tako nešto Džan (jedan od mojih nadimaka) primeti.” Osmehnula mi se i ozarila ceo dan.

U utorak 29. Septembra, listajući društvene mreže, primetih kako ima previše Isidorinih slika. Posmilih opet je neki gebaun oduševila ili je opet progašena za najbolju. Kako li je samo ne mrzi više, pomislih. Osvestio sam se kada sam odlučio da vidim u čemu je sada briljirala. Ni reči, ni suze, ni misli… ništa… potpuna praznina nastade u meni.

Kada odlaze veliki ljudi oni vas ostavljaju bez mogućnosti potpunog oporavka. Iako vam Isidora nije bila nikakv rod, njen odlazak (preran svakako) vas poremeti iz korena, jer je otišao neko ko je ostavio neizbrisiv trag ne samo u Srbiji već, mnogo više, u celom svetu.

Moj trio fantastikus Žebeljan-Čičovački-Kosijer je postao duet. Ne sumnjam da će zvučati isto kao kada su bili trio. I u tome leži superiornost Isidore Žebeljan.

 

Sada su, skoro, svi već na nogama. Čak i Stravinski. Bernštajn i Berlioz poluglasno komentarišu:”Razumemo da joj je u nedelju bio rođendan, ali to, molim vas, nije opravdanje za kašnjenje”. Korsakov pimeti da su u salu zajedno ušli  Šopen i  Čajkovski. Neko upita gde je “Najveći” (Betoven), na šta mu Toskanini reče da “najveći u ovo doba spava. Mada ionako stalno spava pošto je i slep i gluv”.

Na ovu opasku su svi reagovali smehom nevine dece koje trče za loptom.

 Graja je dostigla vrhunac kada su se vrata sa strane pozornice, uz jaku škripu koja je odjekivala zdanjem, otvorila i iz njih je izašao čovek u fraku, potkresanih brčića i u belim rukavicama.

“Molim vas da se poklonite našem novom članu- Isidori Žebeljan”!

Odlučni koraci, čvrst stav i osmeh iz dubine duše, potpuno su razoružali njene kolege koje su, do tada, mislile da posle njih neće biti takvih veličina. Seda za klavir i počinje. Ne da svira (jer to nikada nije ni radila već je nama, običnim smrtnicima, to tako zvučalo), već da razgovara sa svim tim veličinama koji su došli da čuju “napokon nekog ko je u njihovom rangu”.

Toliko su svi bili očarani, da niko nije ni primetio da su se vrata za ulazak u dvoranu otvorila i da je kroz njih prošao “Najveći”. Iako je bilo vreme za njegovu dremku, slep i gluv, bez ikakvih problema se spustio do prvih redova. I onda je učinio nešto što je poslednji put uradio kada je bio mali deran – seo je na pod. Ispruživši noge i prekrstivši ruke “Najveći” je počeo da razgovara sa Isidorom. Osmeh na licu je jasno pokazao koliko uživa u tome.

A tek posle koncerta, kada se bolje upoznaju sa našom Isidorom, shvatiće kolika im je čast ukazana.

I zato nemojmo im zavideti, pustimo ih da uživaju. Ko zna da li će i kada im se ovakva čast, ponovo, ukazati.