SRCE LUTKE

PIŠE: Boban TRIFUNOVIĆ 

Gde je srce od crvenog kamena?
Visilo je o svilenoj traci
I svetlucalo u zracima praskozorja.

GUSTAV MAJRINK

  1. april 1933.

Ponovo ću pisati o Balkanskoj ulici! Ne bih pisala da juče, jureći tamo-amo, nisam naišla na jednu radnju u kojoj dosad nisam bila, i ušla u nju. Ne znam kako je promakla mami i meni, jer šetamo Balkanskom uzduž i popreko gotovo svakog dana otkako smo se iz onog groznog, zagušljivog iznajmljenog stana na Vračaru preselile u dedin stan, na Terazijama. Čuči na samom dnu ulice, stešnjena između obućara kod kojeg smo došle prošle nedelje, kad se mami slomila štikla, i Glišićeve pekare u kojoj najviše volim da jedem pite od jabuka i višanja, i kolače od griza.Mala, mračna radnja, neuglednog izloga u kojem su drvene lutke. Lica su im šarena, obojena jarkim bojama, koje su na nekim toliko izražene da mi izgledaju neukusno, neprimereno, čak groteskno… dok su neke toliko lepe da bih i sad, sa sedamnaest godina, sebi kupila lutku!

Oduvek sam volela lutke, ali te koje sam videla u izlogu i na policama… inače, od poda do tavanice, prašnjavih, a negde i sa puno paučine, sasvim su me zaokupile i očarale. Bili su tu i nosati arlekini i neukusno našminkane gospođe na čajankama i grbava gospoda koja jašu obogaljene konje, negde predugih, negde prekratkih nogu. Najviše je bilo devojaka, momaka i dece. Međutim, mislim da nisam primetila nijednu lutku starice ili starca. Mislim da nisam, mada, nisam sigurna, jer neke se i nisu najbolje videle pod slabim svetlom pod kojim je lutkar radio.

Prekinula sam ga usred posla: upravo je jednoj lutki farbao lice četkicom, koju je umakao u neku gustu farbu… toliko gustu da se razvlačila, kao katran ili testo koje mama nekad mesi za pogaču. Lutkar je stariji gospodin, malko pogrbljen. Sed je i nosi naočare, a ima i brkove i neurednu bradu, od koje nisam mogla da vidim da li mu se usta pomeraju ili ne dok je pričao. A pričao je baš sporo, tiho, prigušeno.

Sedeo je za svojim stolom kad sam ušla, u tami, i prošaptao: „Dobar dan“. Prošaptao je i nešto neuobičajeno, što sam shvatila kao šalu, s obzirom na moje godine i trenutnu zbunjenost. Rekao je: „Niste vi zalutali; vi ste došli u pravu radnju…“ Baš je bio fin.

Volela bih da mogu da ga upoznam sa mamom, ali mama se neće vratiti do petka. Ne volim kad tako ode i zadrži se kod tetke, jer ne volim svoju tetku: vazda čangrizava, vazda potuljena, a ni garderobu nikad ne pere kad se vrati iz crkve, pa htela-ne htela, stalno smrdi na tamjan. Jedva čekam da mama doputuje. Upoznaću je sa njim kad se vrati. Verujem da će se oduševiti koliko i ja – i zbog toga što sam pronašla radnju u kojoj dosad nismo bile, i zato što sam upoznala tako finog i tihog gospodina, koji pravi tako neobične lutke.

Kad sam mu se nasmešila pošto me je pozdravio, prihvatila sam da mi pokaže lutke. Htela sam da mu kažem da su mu police prljave, ali nisam. Rekao mi je da među lutkama ima i onih koje je napravio njegov otac, a koje nije želeo da proda.

Lepo je imati porodični posao. I ja bih se, možda, bavila prodajom slika da nas tata nije napustio. Ni mama ne zna kako je upao u dugove, kako je izgubio svoju galeriju. Ta sećanja su mi navrla dok me g. Gavrić (kako sam pretpostavila da se preziva, sudeći po nazivu radnje, koji stoji nad izlogom, sav izgreban i izbledeo) polako, ćopavo vodio od police do police i hvalio svoj i rad svog oca… Otac i on su, kako mi je rekao, pravili lutke i za našu kraljevsku porodicu, ali i za druge kraljevske porodice, širom Evrope!

Posumnjala sam u to, jer sigurno ima vrsnih lutkara i tamo, mada, možda i grešim. Možda zaista znaju svoj zanat! Kad sam u sebi izrekla tu sumnju u njihov rad, stari lutkar me je ošinuo pogledom… kao da je čuo šta sam pomislila. Stvarno me je uplašio tim svojim prekornim pogledom. Od brkova i brade nisam mogla da vidim da li mu se usta smeše, ali oči su mu se smešile, nekako… neiskreno srdačno. Izvinio mi se smesta i kazao da mu se ponekad vrat ukoči, pa mora naglo da ga mrda. Poverio mi je i da mu se lice, ponekad, koči – baš kao kod lutaka, jer se previše koncentriše dok ih pravi, dok obrađuje drvo, šmirgla ga, i slika detalje pod uveličavajućim staklom… Nisam znala da lice ume da se grči i nabora od tolike koncentracije, pa sam se izvinila ako sam nešto loše učinila, na šta je on promrmljao da nisam, i da ne marim za njegovu bolest. Baš mi ga je bilo žao.

Zastali smo kod jedne jako čudne lutke… ružne, mada pažljivo napravljene, nakazno naslikanog iscerenog lica i bedno skrojenog kostima. Bila je to lutka nekog arlekina, ako je to bio arlekin, a ne dvorska luda ili neko ko se, naprosto, blesavo obukao i našminkao. Nisam mogla da proniknem u to, a ni sad ne mogu. Šta god da je, podsetila me je na arlekina! Lutka je bila sama na polici, podignuta, pomoću crvenih niti konca, zavezanih za eksere. Visila je, kao što – bože me prosti! – božji sin visi na krstu, oklembešen i oborene glave. Posegnula sam ka njoj i dodirnula joj lice, podigla ga i pogledala joj u oči, a g. Gavrić samo što nije skočio na mene! Isturio je svoju drhtavu ruku i nežno odvojio moju od lutke.

Sad, moram da zapišem nešto što me je ganulo i nateralo me da zadrhtim! Kad sam dodirnula tu lutku, a nijednu pre nje nisam ni takla, prožeo me je nekakav nemir, nešto uplakano mi se ugnezdilo u grudima. Neimenljiva senka sete i straha, kao nakon košmara, nadvila se nada mnom i, u magnovenju, pomislila sam da ću zaplakati. Takva teška tuga prožela me je poslednji put na tatinom pogrebu, kad sam, još mala i naivna, mislila da on samo ide da odspava, jer je pod zemljom tiho. Mislila sam da će nam se, kad-tad, vratiti i ponovo otvoriti svoju galeriju, u kojoj sam toliko volela da se igram, gledam slike i crtam. Teško se nosim sa gubitkom, ikakvim gubitkom, makar i dugmeta, a iz te lutke kao da je posegnuo sâm Gubitak, pravi pravcati, neprikosnoven i grdan, i zario se u moju dušu! Kolena su mi klecnula i zavrtelo mi se u glavi, kao kad sam, davno, sa tatom plovila po Dunavu u njegovom čamčiću. Srećom, gospodin Gavrić me je pridržao da se ne srušim na njegove police.

Nisam mogla da ga ne pitam šta sam to doživela, jer sam se užasno uplašila. Vrpoljio se i, videla sam, grizao usnu, i naposletku mi ponudio da sednem i da mi donese čašu vode. Prihvatila sam i jedno i drugo, a dok je on petljao po ostavi, malko sam zagledala lutku na kojoj je trenutno radio. U odnosu na druge, ta lutka je izgledala drukčije, živahnije. Prepoznala sam u njoj dečaka, ne naročito veselog, a iz ponora, u koje je tek trebalo umetnuti staklene oči, sipilo je nešto nakaradno. Pomislila sam da preterujem, da umišljam, jer to je bila obična lutka, a ne nešto… nešto živo. Pobliže sam pogledala tu lutku, njen osmeh koji joj je lutkar dopola nacrtao, a koji, na neki način, i nije bio osmeh. Barem ne osmeh svojstven dobroj deci. U tom osmehu nazrela sam samo zlobu, pakost. Zapravo, iz čitave lutke je to kapljalo, prosipalo se. Drvene šake, koje su štrčale iz tananog crnog odelca, bile su sasvim blede, baš kao što je bila i koža mog tate, kad sam ga poslednji put videla. To me je, potom, ponovo proželo jezom, ali i nekom vrstom znatiželje! Nagledala sam se lutaka i nebrojano ih mnogo držala u rukama, a ni u jednoj nisam nazirala ono što je odlikovalo lutke gospodina Gavrića.

Posmatrajući lutkicu tog demonskog dečaka na njegovom radnom stolu, potajno sam se nadala da će se stari gospodin uskoro vratiti sa ponuđenom mi čašom vode. Nadala sam se, jer me je ta jeziva lutka prizivala k sebi; ti ponori umesto očiju, nedovršeni podli kez i spokoj koji je bubreo iz te blede farbe pozivali su me da je dodirnem, da osetim šta je ta lutka bila pre nego što je postala lutka! Da, baš sam to, tad, pomislila… ma koliko suludo da zvuči. A šta je ta lutka, zaboga, mogla prethodno da bude? Parče nekog posebnog drveta, dovoljno mekanog za obradu, a dovoljno čvrstog da bude postojana i da se ne slomi kad je neko dete ispusti ili je – kao što sam ja poželela da učinim! – baci u zid ili zgazi. Ništa mi drugo nije padalo na pamet, a i da je htelo, povratak g. Gavrića se isprečio, jer se vratio iz ostave, noseći čašu iz koje je polovinu tečnosti prosuo, zahvaljujući drhtanju ruku. Nisam mu zamerila; dobro je da sam, na kraju krajeva, dobila tu vodu, jer sam bila sigurna da ću se strmeknuti u povratku kući.

Zbunjeno sam ga posmatrala dok sam pila, a krajičkom oka gledala sam i iza njega, ka izlogu i zgasnutoj svetlosti koja je nagoveštavala ugasnuće tog učmalog kišnog dana. Najednom, nekakav tugaljiv i otegnut zvuk je dopro iz ostave, dovoljno prigušen da ne mogu s pouzdanjemda kažem šta sam čula, mada – nikako za tu buku ne bih okrivila mačku, kao što je uradio gospodin Gavrić.

Zahvalila sam mu, potom, na pomoći i prošaptala da bi trebalo da pođem, jer neće dugo pre nego što pomrčina sve prekrije. Naravno, kazala sam mu to da mi jezik ne bi preduhitrio pamet i pitao ga o primerku nežive sablasti koji je završavao. I, naravno, lutkar me je opet ošinuo pogledom… ovoga puta punim iskrene, nevaljale rešenosti da prećuti. Razumela sam tu rešenost… a možda i nisam, jer pomislila sam da ne želi da govori o tom dečaku, kao ni o onom ružnom, raspetom lutku, i nečemu u ostavi što nipošto nije zvučalo kao mačka. Međutim, iznenadio me je… Prevarila sam se po tom pitanju, jer čučnuo je kraj mene, kraj svoje stolice, i tiho mi kazao da sve o dečaku može da mi kaže sutra, kad ga dovrši, što me je vidno razveselilo.

„Kad mu večeras dovršim cipelice, odelce i osmeh“, promrmljao je, „preostaće mi da poradim na njegovoj srži… na srcu lutke. Da, da – na srcu. I lutke imaju svoja srca, ali ne kao mi. Njihova srca su drukčija, mada i u njima nešto kuca!“ Zakikotao se, praveći se nevešt. „Kad svratite sledeći put, pokazaću vam ga… Neću ga izložiti, iako sam mu već i kutiju napravio, dok vi ne dođete. A tad ću vam ispričati sve o srži lutaka koje pravim i koje se, baš po toj suštini, razlikuju od lutaka mog oca!“

Zagledala sam se u njega, jer jednostavno me je opčinio, kako svojom pojavom, tako i svojim rukotvorinama. Znam da su čudne, pa i malko čudovišne, ali dopadaju mi se. Ne umem da napišem šta je to što mi se tačno dopada, ali dopada mi se. Privlači me k sebi.Gotovo da su me gušili ti pipci praznine koji su ka mom grlu, kroz procepe u dupljama, stremili iz dečačićeve šuplje drvene glave… Tako sam zamislila tu privlačnostpraznine, koja me je vukla k sebi i nemo mi šaputala da moram da saznam sve. Jeste me ježila u početku, i sad me ježi, dok me tajanstvena privlačnosthrabri i pokazuje mi prstom da priđem. Sigurna sam da me to praznina privlači, taj zjap koji će gospodin Gavrić popuniti srcem lutke o kojem je govorio! Praznina je ta, ništa drugo.

Radujem se što ću ga ponovo posetiti. Odneću mu i nešto kolača, koje sam jutros napravila, kad sam ustala. Zapisaću, za danas, još jednu misao, koja mi nikako ne izbija iz glave: ma koliko da je radnja gospodina Gavrića mračna, ma koliko da su mu lutke čudne i strašne, ma koliko da je i sâm čudan i strašan (jer je, nekako, zagonetan i nepredvidiv – poput nekih pacijenata Duševne bolnice koje moja mama poznaje!), ja ne mogu a da ne mislim kako je on baš fin čovek.

  1. april 1933.

Potpuno sam ponesena pričom gospodina Gavrića… ili bi to trebalo da bude njegova filozofija lutaka i potpune praznine? Dosad sam o lutkama kao takvim često razmišljala, jer sam se sa njima, davno, davno, stalno igrala i divila se lepim haljinama koje su za njih sašili ili lepim cipelicama koje su im obuli. Lutke su, kako je g. Gavrić kazao, odraz u ogledalu nas samih – a odraz je, isto kao i lutke, potpuno prazan, jer nije ništa do sjajna slika suštine. Isto je i sa fotografijama i portretima! Toga sam se ja setila, a on me je pohvalio. Jeste isto, jer su to puke prikaze, koje nastoje da budu što sličnije suštini. Mada, zašto moraju da nastoje da liče na suštinu, kad i same mogu da postanu suština? To potonje i nisam najbolje razumela, ali svega se sećam. Pažljivo sam ga slušala dok mi je pričao i naslađivao se kolačima koje sa mu donela… A dok sam ga slušala, razgledala sam po radnji, po policama i budžacima. Znala sam da sam većinu videla juče, a žudela sam da sve vidim još jednom. Ne znam zašto sam žudela za svim tim, a žudela sam toliko da sam, pored njegovih reči, slušala i šapat tišine koji je dopirao odasvud iz njegove prodavnice.

Zapazila sam da je tišina posvemašna, da nije besmislena, da je zloslutna… da ne čujem ni mačku koja je juče, navodno, mjaukala u ostavi. Moram da napomenem da sam primetila i da su lutke drukčije, ne same po sebi, već da su, nekako, naherene ka klimavoj stolici koju je spremio za mene, naspram svog stola. Možda mi se samo činilo, ali mogu da se zakunem da su sve lutke piljile u mene svojim sablasnimstaklenim očima, iz kojih je bleštala čudna, mučaljiva svetlost. Sad shvatam da je to tek žuta svetlost sijalice, koja se neprimetno njihala nad našim glavama. Mada, ni u to nisam sigurna! Dođe mi da mamu dovedem naredne nedelje i pitam je da pobliže pogleda te proklete lutke. Ne, mama mi je već napominjala da sam previše maštovita… a čak me je, zbog toga, i grdila. Ipak joj ništa neću reći. Da, gospodin Gavrić ne želi da ja govorim o onome o čemu smo pričali, jer i zidovi imaju uši. I zidovi mogu da čuju tajnu njegovog zanata i prenesu je gde ne treba. Moram da pazim da jezik držim za zubima; majka mi je i to napominjala, da sam suviše brbljiva i (plašila me tvrdeći) da se nikad neću udati. Možda i ne moram da se udam? Možda mogu da živim kao lutka?

Gospodin Gavrić mi je kazao da je, sinoć, nacrtao sledeću lutku koju će napraviti. Nije mogao da zaspi, pa se mašio papira i olovke i nacrtao lutku koja liči na mene! Baš je ličila na mene, što me je, začudo, i zaprepastilo izaintrigiralo. Kako je znao da sam sanjala o tome da nadahnem nekoga da me naslika ili izvaja? Kako je znao da imam takve sklonosti, da volim da me posmatraju, pričaju o meni i fotografišu me?

Pronicljiv je gospodin Gavrić. I pametan. I fin. Kako, inače, može da zna šta mislim ako nije pronicljiv i pametan? Ne verujem da ima neki nadnaravni dar, kao baba Milenija, kod koje me je mama vodila kad sam bila mala, da mi baje i proriče za koga ću se i kad udati, koliko ću dece imati i hoću li se od nekog rastati već na porođaju… Ne, pogrešila sam: nema sumnje da gospodin Gavrić ima neki dar – jer, da nema, ni njegovih lutaka ne bi bilo. Ni porodični posao ne bi nastavio. I lutke ne bi bile tako živopisne i… takožive. Napisala sam „žive“, jer sam pomislila da su lutke, naherene ka meni, naprasno oživele… da ih je oživeo naum da me, zbog moje lepote i otmenog držanja, priviju k sebi: k drvetu i zavrtnjima i staklu i krpama, iz kojih sipi njihova tamna srž, koju zovu svojim srcem. Baš sam budalica, svašta meni može da padne na pamet.

Pomenula sam, svakako, starom lutkaru da lutka sa njegovog crteža podseća na mene – a on mi je odvratio da to, sasvim sigurno, nisam ja.

„Priznajem, podseća na vas – a podsećanje je sve što meni treba. Sve što lutkama treba. Kad lutka podseća na nekoga, ona je samo delom neko, a delom ona sama. Sad, kad u nju pohranim njenu suštinu… ona može da postane neko drugi i drukčiji. Da, niste prvi koji ste zadivljeni mojim radom – toliko da ste i sami poželeli da postanete lutka! Kako znam? Vidim to u vama, dabome. Međutim, i da to želite, nikako ne možete postati lutka… i ostati to što jeste. Kad postajete lutka, nužno postajete nešto drugo, drukčije.

„Sećate li se kad sam vam kazao da svaka moja lutka ima svoju srž, svoje srce? Pa, potrudiću se da i lutka koju sam sinoć nacrtao od vas dobije svoju suštinu… i, time, svoju slobodu. Da, slobodu, jer lutka je, za razliku od vas i mene i svih drugih, razrešena muke postojanja. Lutka, kad u nju pohranim suštinu, postaje večna: ne stari, ne trune, ne pomera pameću, ne benavi… Ne može da se rastane s dušom, razumete li me? Da, to jeste sjajno. Slažem se sa vama: lutkama trebazavideti. Kad srž popuni prazninu, lutka ništa i ni od koga ne mora da očekuje, da traži ičiju milost ili prebivalište u ovom ili onom svetu. Kad njeno srce stane da kuca, ono kuca u svim svetovima, u svim vremenima – i nadilazi ih. Ruga se demonskom demijurgu koji je zaslužan za postanje i sve postojanje… Kako se ruga? Možete razbiti tu lutku, spaliti je, ali – njena suština, oslobođena okova tela kojem su dani odbrojani, zauvek nastavlja da živi. Shvatate li to?“

Shvatala sam, iako mi, na prvi pogled, to nije delovalo nimalo razumno ili zdravo. Gospodin Gavrić je govorio o razbijanju okova nad okovima, a to su, prema njegovim rečima, okovi prolaznog postojanja… Smesta sam to shvatila, premda mi ta tema nije nimalo bliska. Međutim, dok sam ga slušala kako filozofira, filozofija mi je postajala sve bliža– i sve draža. Nedostaju mi reči kojim bih dočarala koliko mi je drago što sam zalutala u njegovu radnju… S mamom nikad nisam mogla da pričam o ovakvim stvarima, a sad, mogu – i one me opčinjavaju, obuzimaju me, kako ni moje prve ljubavi nisu. Kakvi činovnici… kakvi pesnici, kakvi bakrači!

Pošto je polizao prste i pohvalio moje kolače, obrisao je ruke o svoju majstorsku kecelju i iz svog stola izvukao lutku dečaka koju je juče završio. Cipelice mu lakirane, odelce mu ispeglano, kez mu širok, oči mu staklene, sjajne i zelene… Nakratko sam priznala sebi da je to divna lutka, a potom sam stala da zagledam pojedinosti koje sam, između ostalog, počela da primećujem svud oko sebe. Tu i tamo sam primećivala bledu farbu, kojom je ofarbao čitavu lutku i njeno lice, neku tmurnu tvar koja se kovitlala ustaklu, kez koji nije nagoveštavao detinju radost ili nevini nestašluk, već podlost i pokvarenost koje pristaju samo zaverenicima, lažovima i ubicama prinčeva i kraljeva. Ta podlost koju je osmejak prekjuče tek nagoveštavao, dolazila je do punog izražaja, jer sad je kroz oči snenosipila gadna srž… upotpunjavajući tu lutku, tu trajnu zamenu za krhko biće, koja je, ujedno, i novo, bezvremeno biće. Biće koje tek pomalo podseća na ono koje je poslužilo kao model.

„Zašto se tako zlobno smeška?“ upitala sam snebljivo gospodina Gavrića.

„Zato što se, zaista, u srcu,svi tako smejemo. Samo srž bića svedoči o njegovoj pravoj prirodi, lišenoj svih zabluda koje su, naizgled,izvitoperile njegovu prirodu. Dabome, priroda je nepromenljiva – ničim se suština ne dâ zamutiti ili razbistriti. Čini mi se da isto važi i kad su u pitanju zakoni fizike… Drevni alhemičari su, stoga, pogrešili, a pogrešili su po pitanju svojih teorija i praktičnih postupaka. Vidite, oni su pokušavali da pročiste materiju, da je zapanjujućim metodama promene – i time joj promene suštinu. Suština se samo može manifestovati ovako ili onako… Kao voda: da li je smrznuta, da li teče ili isparava – nije važno, jer voda je, i dalje, voda. Dakle, suština, naprosto, jeste – i ne menja se.“

Kazala sam mu da mora da greši kad je u pitanju zlobno cerenje i priroda koja ga nameće, a on mi se srdačno osmehnuo i nastavio: „Kao što rekoh, suštini se može posvedočiti samo kroz lutku, s koje su strgnute sve zablude koje nam nameću naša lažna znanja, kojim nas zatrpava našalažna vera. Kroz oči ovog drvenog derana kojeg držim, sipi ono što on odvajkada jeste… i što će, kao lutka, za vek vekova ostati, nedirnut, neopoganjen. Da u njegovo drveno telašce nisam pohranio njegovu srž, ne bi bio ništa. Kao ljuštura oraha ili kestena. Ne shvatate? Sutra ćete, razume se, ako to želite, dobiti priliku da shvatite. Kako? Vidite, nameravam da lutku koju sam vam pokazao završim za jedan dan. Imam odgovarajuću haljinicu i cipelice, kosu i sočiva koja ću joj staviti. Preostaje samo da joj date srce, da bi mogla da bude ono što jeste.“

Želela sam, svakako, da g. Gavrić završi tu lutku, koju pravi po meni, po mojim nogama, rukama, struku, kosi, liku. Nikad i ni za šta nisam pozirala, niti je iko išta pravio ili slikao po mom liku, a baš bih želela da tu lutku napravi – i proda mi je, kako bih mogla da je poklonim mami. Nije se, međutim, složio sa tim da mi lutkuproda, jer je želeo da je onpokloni mojoj mami, kao majstor, kao tajnoviti tvorac bezvremenog.

Zatražio mi je da mu na nekoj cedulji napišem adresu i kazao mi da će je poslati naredne nedelje, kad za nju završi prigodnu kutiju, od hrastovine. Ukrasiće je cvetnim duborezom i mesingom, ofarbati je u crno i izlakirati. Ponovo to moram da napišem… gospodin Gavrić je baš fin čovek! Nimalo ne marim za strah koji me je spopao kad sam prvi put kročila u njegovu radnju, za jasne nagoveštaje ludila i zlobe, jer to je detinjastistrah od nepoznate sredine… od nepoznatih znanja i verovanja, zidova, drangulija, zvukova. Kad je u pitanju uboga prodavnica lutaka gospodina Gavrića, sigurna sam da nemam čega ili koga da se plašim. Nemam, budući da sad poznajem sve lutke i sve police na kojima se nalaze. Poznajem i njegova dleta, klinove, četkice, farbe, končiće, uveličavajuće staklo, kecelju, zakrpljenu košulju… a ne grozim se ni paučine, prašine, plesni, niti mutnog i musavog prozora izloga.

Ne mogu da se pribojavam gospodina Gavrića jer, povučen je, usamljen i usredsređen na svoj rad. To nije za pokudu; naprotiv, vredno je svake pohvale. Divim mu se, a ponajviše njegovoj dobroj naravi i želji da mi udovolji, da mi ispuni želju. Ne mogu da se pomirim sa tim da će napraviti lutku koja liči na mene, da će je obući, ofarbati i oživeti je kad u nju pohrani njenu srž… da će je, potom, poslati mojoj mami, kao poklon. Pitala sam ga jesam li mu potrebna kad je u pitanju sam proces pravljenja, a stari lutkar mi je kazao da se to podrazumeva. Naime, zahtevao je moje prisustvo jer se i srce lutke pravi po modelu… Nisam ga pitala kako, u tom slučaju, dosad nije otkrivena tajna njegovog zanata, kad je toliko modela prisustvovalo pravljenju lutaka po svom liku, iako sam, iskreno, želela da znam. Sreća me je zaslepila. Radost mi ni sad, nakon besane noći, ne dâ mira, a nešto mi govori da se neću smiriti dok danas, popodne, kad i juče i prekjuče, ponovo ne pođem niz Balkansku, pravo u radnju gospodina Gavrića, gde ću posvedočiti tajni njegovog zanata – majstoriji kojom lutka dobija svoje srce.