STRUČNO, SPORTSKO ILI FILOZOFSKO PITANJE

PIŠE: Dr Marjan UREKAR

Srednja elektrotehnička škola „Mihajlo Pupin“ u Novom Sadu. Računarska učionica. Čas informatike. Svi nešto kuckamo po 286-icama, kao rešavamo neki teški zadatak. Profesor Čonta posvećeno bulji u jedini kolor ekran jedine super-moćne 386-ice. Cvija sedi pored mene i program mu opet baguje. Peti put pritiska medžik batn, kako smo zvali RESET dugme, odmah pored onog sa natpisom TURBO. U učionici niže su imali kilave Misedo 85 kante, naši PC-jevi su bili MNOGO bolji, imali su bolje igrice. Pritiskali smo TURBO dugme, ali igrice nisu radile brže, misterija novih tehnologija.

„Jel’ radite zadatke il’ se zezate?“, upita Čonta.

„Radimo, radimo!“, odgovori Mrmot dok je pokušavao da obori Spasov rekord u Pinball Magic-u.

Gleda nas kako lupamo tastere i očigledno ne radimo zadatke, zavrti glavom i ponovo se zamisli.

„Koji ste vi…“, procedi sebi u bradu.

Jedan kompjuter počinje da zuji i krči. Čest događaj kada se Pinball zakuca. Medžik batn, praviš se lud, svi ćute.

„Koja si beda!“, neko iz pozadine dobacuje.

„Putnici mogu ranije kući?“, upita Elvis Rokabili.

„Ajde. Nego, momci, ko od vas svira nešto? Trebaju nam gitarista i bubnjar, za školsku predstavu. Znate, onu redovnu…“

Svi ćute i gledaju se. Bojali smo se Čontinih vannastavnih pitanja.

„Pa? Hajde, budite muškarci, ko prži po gitari, a? Treba nam postava za rezervni B sastav. Ako prva grupa omane. Šta ste se snuždili?“

„Žare je bubnjar u Tetoviranim kamiondžijama!“, doviknu Mrmot.

„Nisam bubnjar, to je samo navijački doboš!“

„Zalepljen selotejpom!“

„Ufff… Dobro, a da li ima neko da roka? Svi slušate samo Nove fosile? Gitaru više niko ne svira?“

„J-ja s-s-sviram gitaru!“, doviknu Zloća kada mu je Street Rod 2 poručio „Whadda loser!

„Šta znaš da sviraš?“

T-t-turski marš!“

„Stvarno vam nema pomoći… Ko se pokaže dobar, možda nastupi i na sledećoj ŽURCI koju JA organizujem. Školskih predstava možda ne bude, ali žurki će uvek biti. Sve devojke vole muzičare, trgnite se malo, nećete gledati Kockicu do penzije!“

Pošto smo bili jedini razred koji je imao ne jednu nego čak dve učenice, obe su ga mrko pogledale. Gana metalka je mrko pogledala i mene, mrzela me je iz meni nepoznatog razloga. Valjda sam delovao anti-metalno.

„A šta ti sviraš, Raketaš?“

Cesna u Flight Simulatoru 3.0 mi se upravo zakucala o zemlju. Neko mu je nekada rekao da sastavljam makete, on je valjda pomislio da su modeli i makete isto, a u njegovo vreme su se pravili modeli raketa. Niko nije mogao niti želeo da parira Čontinim mudrolijama, pa sam tako ostao Raketaš.

„Pa… Bas, ali malo. Ali Ćelavi iz druge grupe ozbiljno svira bas, ja samo…“

„On pravi distorzije. Nama je napravio jednu!“, viknu Žare.

„Mali elektroničar, jeli? Pa lepo, ali basista imamo, i previše.“

„Svira on i sintisajzer!“, dobaci Gliga iza mene.

„Opa, orguljaš, znači?! Baš ste neki novi klinci…“

Smeh u učionici.

„Znam samo nekoliko akorda…“

„Eh, a ja mislio Parplovi, Cepelini, ceo repertoar ćemo da imamo. Nema veze, rokeri i ovako vrte samo nekoliko istih akorda… Dođi na probu sutra.“

„Ali ja nisam, ne mogu…“

„Da li si uradio zadatak i napisao program?“

„Doći ću sutra.“

Okreće se i nastavlja da prepisuje kod iz Lipa Mill sveske: „Deco, deco… Niko ne razume da sam mlad…“

Primećujem da me Komarac namršteno gleda. Ali dobro, on je uvek anti svega i kontra sveta.

„To mu je citat samog sebe iz pesme“, kaže poluglasno.

Glupi klovn i još gluplje zvonce!“, odgovorih citatom iz tupavih Cipelića.

Komarac je znao te pesme, najveći panker u razredu, uvek u Anti-Nowhere League majici. Verovatno je i jedini imao kasetu Pekinške patke, ali nije hteo da je donese na čas, da neko ne pomisli da se poltroniše. Drugi panker, Bane, navodni Clash-ovac, nikada nije bio potpuno pri sebi, a uglavnom ni prisutan.

A to vreme, pank i Novi talas, bilo je već davno prošlo za nas, eho šarenog doba ranog detinjstva. Bili su u istoj pregradi kao Laboratorija zvuka sa Vilmožem Kaubojem, ekscentrično vreme samozadovoljnog egzotičnog glupiranja. Sada svi, ako su tvrdolinijaši, slušaju staru Azru i precenjenog Štulića, ako si umišljeno urban slušaš EKV, a mi kao moderni, slušamo stranu muziku, MTV, 3K, hitove. Do pre nekoliko godina smo bili podeljeni u osnovnoj školi na darkere, metalce, zabavnjake, alternativce, skinse, rokere. U međuvremenu smo postali Srbi, Hrvati, Mađari, Bosanci, Makedonci, nepriznati Vojvođani, nacionalisti, monarhisti, opozicionari, ovi-oni, razni. Bili smo jedna od poslednjih generacija koja je sebe definisala i prepoznavala prema muzici. A većina koja je ćutala kada se pričalo o tome je slušala narodnjake.

„Deco, znate vic o basisti i bubnjaru? Napili se posle svirke i odlučili da skoče sa zgrade, istovremeno. Znate šta se čulo kada su pali?“

Muk. Krljanje hard diskova na mašinama gde je išao Flight Simulator.

Čonta lupi levom pesnicom o sto, a sekund kasnije i desnom.

„Nikad sinhronizovani! Ha, ha, ha!“

Krljanje Flight Simulatora i zujanje zaglavljenog Pinball-a.

„Eeee, kome ja predajem…“

Do pre nekoliko godina smo bili podeljeni u osnovnoj školi
na darkere, metalce, zabavnjake, alternativce, skinse, rokere.

U međuvremenu smo postali Srbi, Hrvati, Mađari, Bosanci,
Makedonci,
nepriznati Vojvođani, nacionalisti, monarhisti,
opozicionari, ovi-oni, razni.

Uskoro je zvonilo i nervirala me je nova obaveza koju nisam želeo. Oni nadobudni pametnjakovići iz druge grupe će verovatno opet sa njim debatovati o politici i njih neće gnjaviti za svirku.

Sutradan, posle školske predstave, stajao sam sa Olijem, drugom iz razreda iz osnovne i sada iz srednje škole, ispred ogromne slike Mihajla Pupina zašrafljene na zidu pored stepenica, oivičene paspartuom čistije nijanse boje ostatka zida. Nedavno su skinuli Titovu sliku koja je tu stajala, ali i najveća Pupinova slika koju su našli nije mogla da popuni prethodne dimenzije.

Oli me je zezao što sam poneo moj Fujitone pijačni sintisajzer: „Šta će ti to?“

„Pa rekao je da sviram sintisajzer. Šta ću ako NEMA sintisajzera u školi?“

„Što nisi doneo onaj pravi?“

Korg? To drveno čudo ima tri tone, nema šanse da ga vuglim čak ovamo.“

Muzičarka nas je presekla u razgovoru: „Šta vi čekate ovde? Danas nemate čas kod mene!“

Zaboravili smo da je njen kabinet odmah tu blizu. Jedino kod nje smo morali poput osnovaca da stojimo ispred učionice dva po dva i ulazimo „kako je red“. Svi stolovi su bili okrenuti tako da gledaju prema sredini. „Svu pažnju usmerite ka meni, dok ja gledam vas!“, govorila je. „Konfučije je rekao da ako je dobra muzika u državi, dobra je i država. Šta je rekao Konfučije?“

I stvarno, sada kada pomislim, bio je u pravu taj Konfučije, muzika u našoj državi je postajala sve gora i gora.

„Čekamo kod profesora Čonkića, znate, audicija da sviramo…“

„Znači, muzičari. Profesor vas čeka, predstava je gotova, požurite.“

„Hoćemo, hvala, idemo!“

Sala je bila skoro prazna. Dve spremačice su skupljale papire i čaše, nekoliko momaka je skidalo parole i ukrase sa zidova. U uglu pozornice je pored miksete stajao Bane i glumio da razume šta radi sa reglerima. Još trojica iz suprotne smene su skupljali tehniku, namotavali kablove, razmotavali ih pa opet namotavali, beskrajno sporo. U ovo vreme su imali mašinsku praksu i dobili su odsustvo zbog „organizacionih aktivnosti“, a niko nije voleo da sedi u podrumskoj učionici sa rešetkama na prozorima sa spoljašnje strane, čak i onima koji gledaju ka dvorištu. U prezentaciji istorije zgrade elektro-škole uvek naglase da je jedno vreme to bila i ženska gimnazija, što uvek izaziva smeh većinski muških polaznika, ali uvek nekako propuste da kažu da je nekada bio i zatvor za mlade komuniste. Imali smo jednom čas tamo, Vuki je bio redar i upravo je obrisao tablu sunđerom koji je greškom umočio u kantu sa uljem umesto onu sa vodom, kada je Praktičar uleteo, sa gnušanjem poskidao sve slike Tita za strugom i zamenio ih slikama trofaznih motora. Oduševljenje mu je trajalo do trenutka kada mu je kreda skliznula sa table.

Konfučije je rekao da ako je dobra muzika u državi, dobra je i država…
I stvarno, sada kada pomislim, bio je u pravu taj Konfučije,
muzika u našoj državi je postajala sve gora i gora.

Na sredini bine su stajali Čonta i Bole sa bas gitarom. Nešto su se raspravljali.

Bole se zapravo i nije zvao Bole, ali znao sam ga kao takvog. Kao mladi fan Discipline kičme, ušunjao sam se tokom koncerta za Dan mladosti u Žutu Kuću na Limanu. Oslikana i usamljena kućica na čistini pored Dunava, okružena sivim zgradama, mesto alternativne kulture i društvenog aktivizma mladih Novog Sada u kasnom socijalizmu, tresla se od Kojinog basa. Masa je vikala Burn the house down, letele su flaše i svi su skakali. Posle svirke je Koja ostao da priča sa malobrojnim prisebnim znatiželjnicima. „A ko si ti, Mali Veseljače?“, upitao je Koja momka kojem je dao svoju bas gitaru da prebira po žicama. „To je Boooole, naš tip!“, rekoše uglas dve devojke u kožnim jaknama. Smejale su se kao da je to najbolji vic na svetu, dok se dim motao oko njihovih glava. Malog Veseljaka sam znao iz mog kraja kod Železničke stanice, i nije se zvao Bole. Bio je tri godine stariji od mene i visio je u onom sumnjivom društvu koje smo izbegavali. Okidao je žice basa kada me je spazio. Klimnuo mi je glavom i ja njemu. Sad smo stari ortaci. Nešto kasnije, kad je gitara došla do mene, pomislio sam da držim Sveti gral! Udario sam nekoliko najdubljih tonova, oduševljen. Tada, dok sam skidao gitaru sa vrata, shvatio sam da ću postati basista.

I nikada nisam postao basista. Drndao sam bas, ali nije bilo magije. Pomislio sam da mi nedostaje neki efekat, distorzija, eho, dilej. Skarabudžio sam prvu distorziju od ruskih tranzistora sa Najlon pijace, i počeo da vežbam. Na kraju sam se više bavio elektronikom nego basom. Kada sam shvatio da kosošima trebaju distorzije za električne gitare, i kada sam video da mogu da naplatim tada za mene veliku sumu, a za njih mnogostruko manju nego za original Boss pedalu, to je postalo mnogo zanimljivije od samog instrumenta.

Kada sam upisao srednju, shvatio sam da je Bole već u četvrtom razredu. Bio je od onih problematičnih, uvek spreman za fajt, na ivici noža. Meni nikada nije pravio problema, kolega basista, gari iz Bloka.

Oli i ja nismo kontali šta se dešava, propustili smo početak rasprave.

„Džez, čisti džez!“, insistirao je Bole koji se ne zove Bole.

„Ska“, parirao je Čonta, prekrštenih ruku, u svom tankom sakou sa dva mikro-bedža, podsećanje na vreme kada je na ovom istom mestu bio zvezda večeri.

„Ali to je klasičan šetajući bas!“

„Znam ja šta je džez, ali to je ska“, bio je uporan Čonta.

„Džez!“

„Ska.“

„Ali…“

„Ska.“

Stajali smo i očekivali da će Bole da potegne svoj skakavac i izbode Čontu tu na bini. Već sam video sebe u pozadini zrnastih slike sa mesta tragedije, na strani crne hronike novosadskog Dnevnika.

„Orguljaš, i ti si stigao? Imaš i pojačanje, šta ti sviraš?“

„Ja? Ništa, samo daire.“

Olija nije zanimalo muziciranje. Želeo je da bude faca kao bubnjar iz Gansa, ali nije se upuštao u muzičke vode.

„Nemamo daire. Nemamo ni bubnjeve, direktor nije dao. Nemamo ni gitaristu, mali Smuk nas je korpirao, klavijaturista ima kontrolni, kataklizma. A šta ti je TO?! SITNIsajzer?“

Svi se nasmejaše, osim Boleta, on je i dalje bio u dark modu.

„Mislio sam, ako zatreba…“

„Ne treba. Eno, imamo tranzistore!“

Popeo sam se na binu i stao ispred klavijature, razočaran. Stare elektronske orgulje Farfisa, drečavo narandžaste boje.

„Šta se zgledaš, Orguljaš, tako je i Bah počeo. Daj sad da vas čujem!“

Oli mi je oduzeo sintisajzer i tiho dobacio: „Sada si se zezn’o…“

„Neću ovako da sviram“, reče Bole.

„Šta je sada? Pa šta vi hoćete od mene, Oskar popularnosti? Nemam vremena za ovo. Odsvirajte nešto, neku rokčinu. Šta znate?“

Idole.“

„Nešto drugo, nešto normalno.“

EKV?“

„Nikako.“

„Bajagu?“

„Baj… Jel’ ti to mene, momak, malo… A ti, Raketaš, šta ti slušaš, da čujem?“

„Ja? Pa, hm, Balaševića…“

Čonta se udari šakom po licu.

Yello, Žan Mišel Žara, Vangelisa, Tangerine Dream, Bomb The Bass, Fine Young Cannibals, The Cure…“

Preskočio sam Disciplinu kičme jer su mi rekli da ne spominjem pred njim. The House of Love sam isto preskočio, na nekom predavanju rekao da je to dobra grupa, a nisam hteo da ispadnem uvlakač.

„Pa koji ti to muzički pravac slušaš? GULAŠ?“

Slegnuh ramenima.

„I šta od toga znaš da sviraš?“

„Ništa. Nekoliko najjednostavnijih akorda.“

U salu ulete direktor: „Čonkiću, moram hitno da razgovaram sa vama!“

„Evo, evo.“

Otišao je do vrata i nešto su tiho raspravljali.

Bole izvadi zgužvani papir i hemijsku, i nešto nažvrlja: „Znaš ovo da sviraš?“

„Da vidim… Am, Em, Dojčmark… Šta ti je ovo?“

Preseče me pogledom.

„Ma šalim se, tri najlakša akorda, to svi znaju!“

Čonta se vrati, odmahujući ka vratima.

„Dobro, znate nešto domaće da svirate, nešto popularno, a da nisu narodnjaci?“

Idole.“

„Što si dosadan sa njima, pozerska grupa uobraženih šminkera!“

„Ali Odbrana i poslednji dani, najbolji jugoslovenski album. I Paket aranžman, najbitniji jugoslovenski album, ikada.“

„Najbitniji? Pa jel’ ti znaš… Da nije bilo NAS, ne bi bilo ni tog albuma. Da nije bilo MENE, nikog ne bi zanimao taj saund. Bili smo PRVI! Ispred svog vremena. Svi su iskopirali NAŠ fazon! Električni orgazam je prvo bio PUNK bend! Sada su PUKLI, sa ovim dečjim pesmama, ali oni ostali…“

Čonta godinama vežba bacanje krede iza leđa, preko glave,
dok sedi za katedrom. U 9 od 10 puta uspevada u luku
pogodi uski metalni sims ispred table, u tom slučaju nisi položio.
Ako ipak promaši, a to se retko dešava, popravio si ocenu.

„Hrekao je ohrgazam, ehehehe!“, dobaci Bane pod gasom, iz pozadine.

„To onda je bio pank. Pank je mrtav. Ovi su Novi talas.“

„Tek to je mrtvo! Mi smo se zezali, ali nas su zabranjivali! Ja sam hteo da MOJ bend bude prvi pravoslavni PUNK bend na svetu! Nisu mi dali, da nas ne pohapse. A ONI naprave ONAJ album i nikom ništa. Ej, pola njih samo lupaju sintisajzere i udaraljke! Kao ti mali!“

Iz pozadine su dopirali krčavi zvuci sa Fujitone-a na baterije. Oli je nam je mahnuo i nastavio da se igra sa dugmićima. Čudni elektronski šumovi kao da su smirili atmosferu.

„Slušajte, ovako. Nemate pojma. Zato morate da imate ime. Bez dobrog imena, ništa vam ne vredi bend. Ne morate znati da svirate, ali IME je najbitnije. Kako ćete se zvati? Evo, ja kažem Rekurzivni Demagozi, to je onako skroz dobro ime.“

Pogledali smo se, nas trojica sigurno nismo hteli da budemo Demagozi.

Elektropioniri u Tunelu skupoće“, predloži Bole.

„Ne.“

Snežana i sedam sekretara SOKOJ-a

„Nema vas dovoljno. Nemate ni pevačicu. Ne može.“

Valter brani Salajku?“

„Ne.“

Petrovaradinska eskadrila?“

„Ne.“

Nešto zlo nam se privlači?“, reče Oli iznenada.

Nastade tišina. Odšetao sam niz binu, izgubivši interesovanje. Iza kartonskog panoa, naslonjena na zid, stajala je leđima okrenuta velika, teška slika u tankom, crnom ramu. Prišao sam i okrenuo je. Maršal. Tada sam shvatio šta Bole radi. Provokacija blagopočivšim socijalističkim referencama. Podigao sam sliku i premestio je na sredinu improvizovane pozornice.

Bole mi namignu i pokaza prstom na mene: „Znam! Trio Ti, To i Ja

„Nećete svirati, tačka.“

„Ali TO je sada pank, profesore. To je protiv establišmenta, zar nam niste tako govorili?“

U tom zategnutom momentu pokušah da budem konstruktivan: „Iskompleksirani potenciometar! Znate, elektro-škola, fazon je…“

Obojica su bili nezadovoljni.

„Truba, ali bolje nego Demagozi.“

„Glupo vam je ime, ratatatirci.“

„Onda Iskompleksirani potenciometar, usvojeno. Profesore, može jedno stručno, sportsko, filozofsko pitanje?“

Kada se kod Čonte popravljala ocena, davao nam je da biramo: stručno, sportsko ili filozofsko pitanje. Stručno je bilo teško, iz gradiva, bolje preskočiti. Navijačka masa se obično opredeljivala za sportsko pitanje. Ali sledilo je objašnjenje „sporta“: Čonta godinama vežba bacanje krede iza leđa, preko glave, dok sedi za katedrom. U 9 od 10 puta uspeva da u luku pogodi uski metalni sims ispred table, u tom slučaju nisi položio. Ako ipak promaši, a to se retko dešava, popravio si ocenu. Filozofsko pitanje su svi izbegavali. Mene je pitao: „Slobodan Milošević je izjavio da ko je previše NEŠTO taj je nerazuman, ali ko nije bar malo NEŠTO, taj je neodgovoran. Šta je NEŠTO?“

Samo zbog činjenice da sam dan ranije slušao Indexovo radio pozorište, procedih „Zabrinut?“

Niko u razredu više nije želeo filozofsko pitanje.

Boletovi prsti su počeli da šetaju po žicama. Poznata bas deonica je izbijala kroz staro Čajavec pojačalo na velike Ei Niš zvučnike.

„Znate pesmu, sigurno…“

Bole mi klimnu glavom. Uključih vibrato na orguljama. Tri poznata akorda su kreštala iz narandžaste Farfise.

Čonta nas je pogledao i napravio kiselu grimasu.

„Ali ja zaista moram da popričam sa vama!“, direktor je provirivao kroz vrata.

Niko, niko, kao ja…“, vikao je Bole.

Profesor izlazi, govoreći nešto što nismo čuli od buke.

Nikad niko kao ja! I niko i nikad i niko, JAAAAA!

Oli je provalio kako da podesi elektronske bubnjeve i priključio se na miksetu, aproksimirajući VD-ov ritam. Farfisa je zujala Milanove deonice, Bole tukao nešto blizu Kojinog basa. Počeli smo da skačemo i da se deremo.

KAO JAAA!

Spremačice su izletele napolje. Bane se obeznanio na stolici, a motači kablova i nekoliko učenika koju su se tu slučajno zatekli, su skakali sa nama, dok je prazna sala odzvanjala.

NIKAD NIKO, KAO JA!

I tako je prvi, jedini i poslednji put izvedena Niko kao ja za Farfisu, bas i Fujitone, pod budnim okom Maršala, isto poslednji put.

Posle petnaestak minuta skakanja i vrtenja istog, dosadilo nam je. Čekali smo profesora da se vrati.

„Tako valjda izgleda kada ostariš. Budeš negde, pa više ne budeš relevantan!“, reče Oli, ponosan na upotrebljenu veliku reč.

Kontemplirali smo kako ćemo mi to izgledati 20 godina posle ovog trenutka, kakva će naša razočaranost svojim životima biti? Da li će i nama, kao onoj generaciji, sve da se okrene i da nas pobedi ono za čega smo se borili? Da li će i nama da kažu da smo bili nezadovoljni samo kada nam je neko iz svog interesa dozvolio da budemo nezadovoljni?

Nismo svirali na predstavi. Sledeća čuvena žurka u elektro-školi nikada nije ni održana, direktor je napokon uspeo da kenseluje Čontu zbog politike. Nismo postali muzičari. Bole je otišao na ratište, pa negde drugde. Oli je stradao pod nerazjašnjenim okolnostima, u šetnji rodnim gradom. Čonta je otišao u Kanadu, kao i mnogi. Video sam ga na jednom od prvih Exit festivala, kako uživa u staroj slavi prepoznavanja, dok je još bilo onih koji su znali za neki drugi ritam. U elektro-školi su ispisali Čonto molim te vrati se. Grafit Mitar Mirić it’s my idol u dvorištu je tamo stajao od pre. Mnogo kasnije, izvadiće azbest iz zidova škole.

Ali tada, u onom trenutku, bili smo hipnotisani himnom egoizma generacije koja je htela da se zeza i sve da promeni. I sve će se promeniti.

Demokratija je stigla, rat je mogao da počne.

A ća a ća a ća, brrrm.

(Priča Dr Urekara biće objavljena u sklopu regionalne zbirke kratkih priča PAKET ARANŽMAN PRINTED EDITION na osnovu rezultata konkursa portala Kultura 381 i Liberland Arta)