SVETSKI, A NE NAŠI

PIŠE: Jelena ĆIROVIĆ
FOTO: Nebojša BABIĆ/DIZAJN: Nataša ŠARIĆ

“A što ti je mila kćeri jelek raskopčan…” i Ratko i Radiša Teofilović. Kakav početak emisije Nedeljom u 2. Kultne emisije, kako u Hvratskoj, tako i u Srbiji, jer u Srbiji svaki provajder u svojoj ponudi kanala ima HRT. I gleda se ovde Nedeljom u 2, kao cenjena i uticajna emisija.

Vidim odmah da sam krenula od toga šta se gleda tamo, a šta ovde, ko je koliko i za šta otvoren, ali to može da bude tema posebnog teksta, ne ovog. Dakle, vraćam se na početak. Nedeljom u 2, upravo proteklog vikenda. Da li se sećate da je Aleksandar Stanković ikada, svog gosta, ili svoje goste, ovoga puta, predstavio u sedmom minutu emisije? Posle pesme u izvedbi gostiju i posle par rečenica sa gostima, posle čašice razgovora?

Ja se ne sećam.

Bravo i svaka čast za Stankovića na koncepciji emisije, kada treba predstaviti goste koji nisu opšte poznati u Hrvatskoj, u opšte poznatoj emisiji u kojoj gostuju opšte poznati. Još jednom dokazao da je par exelans profesionalac.

A u tih prvih sedam munuta, Ratko i Radiša su već kupili i one koji ih nisu znali: svojom jednostavnošću, normalnošću, prirodnošću. U tih prvih sedam minuta pokazali da veliki ljudi i veliki umetnici ne mogu da budu ništa drugo osim normalni i skromni.

EMISIJU SA RATKOM I RADIŠOM MOŽETE POGLEDATI OVDE 

Oduvek sam smatrala da vrhunsko dostignuće u bilo kojoj oblasti rada i stvaranja, može doći samo iz iskonske potrebe da se nešto stvori, a ne iz potrebe da se bude veliki. I da tek tada čovek može da postane zaista Veliki. Kada stvara zato što to iz njega izlazi, a ne zato što želi da bude poznat i uvažen.

Ne podcenjujem ni tu vrstu dostignuća, ali to je samo dostugnuće, a ne i ljudska veličina. Velika je to razlika.

Odgledala sam emisiju dva puta, prosto mi jednom nije bilo dovoljno. Nije mi bilo dovoljno ljudskosti, skromnosti, jednostavnosti. Nije mi bilo dovoljno tih veličanstvenih glasova koji se tako nestvarno stapaju da me odvedu u božanske visine. U mir, u spokoj, u lepotu.

Ne umem ja da govorim o njihovim glasovima i muzici koji stvaraju, nemam znanja i tome, govorim o tim velikim dušama koje osećam kroz te glasove. I sigurna sam da to može da oseti veliki broj ljudi koji su u svom srcu zadržali i možda negovali tu istinsku čistotu, strepeći da su negde promašili, jer toga više nema. I onda vam Ratko i Radiša Teofilović tako jednostavno dokažu da niste promašili. Da ste vredni. I da je vredno to što nosite u sebi.

Braća Teofilović: Čovek ne peva samo glasom, već celim telom, celim bićem (FOTO: Nebojša Babić)

Učinilo mi se da je i Stanković u par navrata ostao zatečen čistotom i iskrenošću današnjih gostiju, jer ruku na srce, on ipak u svojim emisijama, ima posla sa ljudima drugačijeg kova. Opet, prepoznao ih je nekako, kao da je u pojedinim momentima bio razoružan. I pristao na to, sa zadovoljstvom. I u tome je veličina današnjeg gostovanja. Prosto je Nedeljom u 2 danas, dobilo novi ton. A to svima treba.

Ne želim da govorim o nama Čačanima, “to su naši Čačani”, “bravo za naše Čačane”, o onima što svoje čačansko dupe krpe tuđim čačanskim ušima.

O “nama Čačanima” može koje šta da se kaže i nismo svugde za pohvalu, negde smo i za sramotu, posebno u “mom” pravosuđu, zato zaboravite nas Čačane.

Ratko i Radiša Teofilović i njihov stariji brat Nenad, književnik, po čijem romanu je snimljen odličan film “Klopka” (Nebojša Glogovac, Nataša Ninković), po mom pojmanju, nisu “naši Čačani”, već su svoji,  čak svetski Čačani i nemojte ih poistovećivati sa “nama Čačanima”.

Možda je Morava malo uticala, kao i u košarci, ali oni su davno prevazišli pojam “naši”.

Ratko i Radiša Teofilović i njihov stariji brat Nenad,
književnik, po čijem romanu je snimljen odličan film “Klopka”
(Nebojša Glogovac, Nataša Ninković), po mom pojmanju,
nisu “naši Čačani”, već su svoji,  čak svetski Čačani

Dopustiću sebi u ovom tekstu digresiju. Nešto lično. Povremeno se vidim sa Ratkom. Čuli se pre par dana. Ne znam da li im je moja mama bila razredna, ili im je samo predavala istoriju, ne znam o nekim belim košuljama koje pominje, ali znam da je posete kada god dođu u Čačak. Dođu kod svoje nastavnice istorije, da je vide.

Koliko bi ljudi, da su na njihovom mestu to učinilo? Odgovorite sami. Moja mama je sada u stanju da ponekad nije sigurna da li sam joj ja ćerka i da li joj je moja sestra Nena ćerka ili mama, ali joj se lice ozari kada god pomenem Teofiloviće.

Prethodnu noć, posle njenog milionitog ustajanja, rekla sam joj “Mama, sada treba da spavaš, da budeš odmorna da bi sutra mogla da vidiš Ratka i Radišu na TV- u”, a ona je odgovorila “E dobro, dobro, hoću” i kao da je dobila najznačajniji zadatak u životu, zaspala je, nije se više budila. Pomogla je nama da dobijemo par sati sna. Danas ih gledala ozarena lica, kao da su njena deca, ne znam koliko je uspela da razume, ali joj je sve vreme bio osmeh na licu.

E to su Ratko i Radiša.

To je njihova vrednost.

Za mene nezamenljiva. I sigurna sam da je to samo sićušni detalj u njihovim životima. Jer oni svojim životima, svojim postojanjem i radom oplemenjiju živote drugih ljudi. Zaslužili su da budu gosti u Nadeljom u 2. Zaslužili su da budu gosti i kod Opre Vinfri, sigurna sam u to. I da je po vrednosti svetske baštine, bili bi. Meni je zbog svega ovoga, bila divna današnja nedelja. Raširila mi dušu.