TAMARA KUČAN: BAVITI SE IZDAVAŠTVOM U SRBIJI JE KAO DA STE KUČE NA OGROMNOJ LIVADI

Kada na Vikipediji potražite informacije o Tamari Kučan, zapitate se da li je moguće da u Srbiji postoji osoba koja aktivno piše i objavljuje od svoje 16. godine. Rođena u Požarevcu, do danas je objavila 13 svojih romana i radi na 14. pod naslovom “Onlajn” – romanu koji je nastavak prošlogodišnjeg dela “Oflajn”. 

U vreme kada svi pričaju o krizi i teškim vremenima, Tamara Kučan pristupa pisanju i izdavaštvu kao ozbiljnom poslu. Valjda je zato publika voli. Valjda zato – može da živi od pisanja.

RAZGOVARAO: Peđa ĐUROVIĆ

Kakav je bio osećaj kad si tek punoletna držala svoj prvi roman u rukama? Jesi li bila svesna da će on uticati na neke mlade ljude? Kako se osećaš sada kao autor 13  romana, od kojih su mnogi ostavili značajan trag među čitaocima?

Te davne 2008. godine, s obzirom na to da sam dugo tragala za izdavačem, da sam izgubila veru u to da ću svoju knjigu držati u rukama – kada sam ugledala knjigu sve je ličilo na san, halucinaciju, fatamorganu. Pomislila sam u sebi: ,,Konačno. Gotovo je. Imam je.“ Osetila sam olakšanje. Bila sam srećna, ali ne dugo, jer ljudi misle da su sve borbe završene kad knjiga izađe. A one zapravo tek počinju: treba se boriti za svoju knjigu, za svakog čitaoca. To sam veoma mlada naučila.

Naravno da tek punoletna, nisam imala predstavu koliko će knjiga uticati na mlade i kolika je moja odgovornost. Sada sam toga svesna i sada je drugačije, no nešto je u osnovi isto, i tada, i sada posle trinaest knjiga. Svako pisanje, donosi euforiju, silnu želju da ispričam priču, a svaki izlazak knjige donosi pozitivnu tremu i uzbuđenje, osećaj spokoja i ispunjenosti.

Kako izgleda dan Tamare Kučan, s obzirom da pišeš, vodiš izdavačku kuću, promovišeš svoje knjige, u kontaktu si sa čitaocima?

Moj dan se sastoji i iz dana, i iz noći. I gotovo uvek je premalo vremena za sve što sam zamislila u jednom danu da uradim. U prepodnevnim satima, bavim se obavezama oko izdavačke kuće. Posle toga, posvećena sam pisanju, uglavnom u večernjim satima. Ako se u tom danu dogode i trenuci koji nisu vezani za posao – smatram dan uspešnim.

 

Kako izgleda u Srbiji biti vlasnik izdavačke kuće, sa kakvim se sve izazovima srećeš?

Baviti se izdavaštvom u Srbiji je kao da ste pas na ogromnoj livadi. Vi trčkarate, valjate se po travi, mašete repom, fascinirano gledate prostranstvo pred vama, no kad se zaletite ka horizontu,  shvatite da ste ipak vezani lancem za drvo. Na vama  je da li ćete ostati na tom lancu, nastaviti kuda ste pošli po cenu da se zadavite ili pak pregristi lanac. Izazova je stotinu. Od finansijskih – kako uložiti u sve što želite bez da sutradan završite kao socijalni slučaj, pa sve do moralnih –  da li ćete objaviti skandalozno đubre koje će vam doneti zaradu, posle koga ćete hodati punih džepova, ali spuštenog pogleda. Za sada, mislim da se snalazim sa izazovima. Ne posmatram ih kao prepreke već kao avanture,  uz važno shvatanje da je izdavaštvo odgovoran posao, koliku promenu u pojedincu mogu knjige da naprave i uz pokušaj da svojim primerom pošaljem poruku ljudima da ništa nije vrednije od čistog obraza i doslednosti.

Može li se u Srbiji živeti od pisane reči?

Primer sam da može, mada, više volim da kažem da živim od izdavaštva. Pisanje je moja ljubav, beg i sklonište, poziv. Pisanje odvajam od svega materijalnog, dok je izdavaštvo moj posao.

Izazova je stotinu.
Od finansijskih – kako uložiti u sve što želite
bez da sutradan završite kao socijalni slučaj,
pa sve do moralnih –  da li ćete objaviti skandalozno đubre
koje će vam doneti zaradu, posle koga ćete hodati punih džepova,
ali spuštenog pogleda

Čega si se u dosadašnjem životu, a mlada si, odrekla?

Sjajno pitanje i važna tema na koju ne pričam često, a trebalo bi, najpre zbog mladog sveta. Kada posmatrate moj život sa strane, lako se učini da se ničega nisam odrekla, da sve postižem i da od života samo dobijam – da sam ona žena koja ima sve. Istina je da imam dosta šupljih džepova, ne onih na farmerkama ili na jakni, već onih na duši.  Zbog pisanja i posla kojim se bavim, odrekla sam se života. Banalnog, svakodnevnog, jednostavnog života punog sitnica koje su zapravo, nešto najvrednije što čovek može imati. Tek kada sam doživela lični gubitak, shvatila sam da pod zemlju ne nosimo naše medalje, uspehe, knjige i aplauze već sećanja. Odrekla sam se uspomena sa ljudima koje volim, trenutaka sa njima, sitnih radosti. Nikada knjige nisu trpele, trpeli su ljudi koje volim i trpele su neke sitne želje mlade žene. Zašto bih kupila torbu koja mi je potrebna, kada za taj novac mogu da odštampam postere? Zašto da otputujem i vidim neki drugi grad, kada mogu da pakujem knjige sa saradnicima? Ljudi rade da bi živeli, a ja sam do ove godine – živela da bih radila. Odricanje je sastavni deo uspeha, ali i odricanje ima granicu. Učim sebe toj granici. Nažalost, kasno jer se vreme ne vraća kao ni ljudi koje nisam imala kad zbog pisanja da saslušam, vidim, zagrlim.

Jesi li zadovoljna svojim životom?

Jesam. Ima momenata kada mislim da bi sve bilo lakše, ali ubrzo shvatim da ne bi bilo lepše, niti bih bila srećnija. Ima i momenata kada se zapitam šta mi je sve ovo trebalo – pisanje, izdavaštvo, nespavanje, krivljenje kičme na stolici, ispuštanje duše, no… Sve su to kratki trenuci. Ni sa kim se ne bih menjala, niti ikome zavidim.

Da možeš, da li bi nešto menjala, i šta?

Sebe, u nekim trenucima.

Šta ti je najveći motiv?

U pisanju je to spokoj koji dolazi posle pisanja. Trenutak kada shvatim da sam dala celu sebe knjizi koju pišem, da sam ispričala priču koja mi je stajala kao kost u grlu. Naravno, motiv mi je i trenutak kada ta priča dođe do ljudi. Taj osećaj treme, uzbuđenja, mirnog nemira i nemirnog mira… To zaista nema cenu. Nadam se da ni posle 100 knjiga neće nestati. Nove stranice su zapravo najveći motiv. Ne one u knjigama, već one koje ljudi posle čitanja knjige, okrenu u svojim životima. U životu mimo knjiga, nemam te velike, grandiozne motive. Imam planove, ciljeve ali ne motive – sve se svede na zahvalnost što sam tu gde jesam.

S obzirom na to da tvoji romani obrađuju savremene teme (život mladih u Beogradu, prostituciju, internet, sekte, homoseksualnost) da li je teško pisati o tome i da li je potrebna veća hrabrost?

Pre bih rekla da je potrebna ludost – ne zbog samih tema, već zbog našeg mentaliteta koji veruje da ako o nečemu ne pričamo, to ne postoji. Ne mislim da sam hrabra zato što pišem o nečemu što je naša svakodnevica. Car je go, pa je go – pisanje o stvarnosti, istini, realnosti ne treba da bude hrabrost već nešto podrazumevano. Osim ukoliko niste pisac fantastike. Tad je car sve što poželite.

Koliko ti društvene mreže pomažu u odabiru tema i pronalaženju inspiracije za pisanje?

Lagala bih ako kažem da mi ne pomažu, uz pomoć mreža saznam šta je aktuelno, goruće, stavove ljudi o aktualnim temama. Mreže su mi značajne i za pronalazak sagovornika vezanih za temu koju pišem, no prvo se inspiracija dogodi, tek onda posmatranje ljudi, njihovih stavova o temi koju obrađujem.

Da li i sa nekim pričaš dok stvaraš likove, dok pišeš?

Naravno. Pričam sa najbližima, iznosim im svoje ideje, delim sa njima šta junaci prolaze, posmatram i osluškujem njihove reakcije, pitanja. Pričam i sa ljudima koji su deo istraživanja. U zavisnosti od teme koju obrađujem, potrudim se da nađem sagovornike od kojih mogu da naučim nešto o temi koju želim da obradim. Nekada su to psiholozi, psihijatri, nekada kriminolozi, nekada sociolozi, programeri, hirurzi i patolozi, forenzičari… Sve u svemu, trudim se da temi pristupim objektivno, kao tabula rasa, iz više uglova. Svaka priča ima dve medalje, a dok istražujem i pišem težim objektivnosti – trudim se da sa oba strane medalje porazgovaram.

Postoji li pitanje koje si očekivala u dosadašnjim intervjuima, a niko ti ga nije postavio? Ako postoji, zamisli da ti je postavljeno, pa daj svoj odgovor.

Nikada. (to je odgovor.)

Imaš li neku poruku za čitaoce portala Kultura381.com?

U životu, kao i u knjigama – najlepši trenuci se skrivaju između redova.