TAMARA

PIŠE: Đorđe VLAJIĆ

…Policijski pas za potragu je zastao i seo. On je svukao masku sa lica i oslobodio usta. “Imamo još jedno“, doviknuo je policajac u uniformi sa zarolanim rukavima. Uniforma mu je bila natopljena znojem, iako je temperatura na planini zbog zelenila i nadmorske visine, bila za desetak stepeni niža nego u gradu u ovo doba godine.

Prošlo je skoro tri sata kako su pronašli prvi leš i grobnicu, a ovo je bila sedma po redu. Tehničari, njih trojica, obučeni u bele kombinezone sa kapuljačama preko glave, odmahnuli su mu u znak pozdrava. I oni su bili prezauzeti. Samo se jedan odvojio i prišao mestu gde je sedela policijska bordoška doga.

“Samo malo da obeležim, pa vas dvoje možete da nastavite dalje”.

Policajac vrati masku na lice i, onako više za sebe, promumlja: „Pa, valjda nema dalje“.

Na blagom uzvišenju, tik ispred luksuzne planinske kolibe, opremljene bazenom i ukopanim đakuzijem koji su krasili prostrano dvorište, stajale su četiri prilike i nemo posmatrale celokupan prizor.

Glavna inspektorka, sitna, kratko, muški ošišana, sa ožiljkom preko celog obraza. Upravo joj je taj isti ožiljak davao na značaju, što je svakako bilo neophodno za ženu koja je želela uspeh u profesiji kojom dominiraju muškarci.

Njen zamenik je par koraka iza nje, i svojim ukrštenim, istetoviranim, mišićavim rukama odavao drugačiju vrstu brutalnosti. Još jedan istetovirani muškarac stajao je do njega. Njegove tetovaže prekrivale su celo telo. Čak i su mu i noge koje su nazirale iz dužih bermuda bile plave od mastila. Jedino mu lice nije bilo istetovirano, već izubijano, i to do te mere da su mu oči bile gotovo zatvorene. Činilo se da se bori za vazduh. Krv mu se slivala niz sveže polomljeni nos, i štagod da je do tada uradio, u tom trenutku napravio je laičku grešku, jer je hteo da izduva nos. Nažalost, kako je dunuo, umesto da krv iscuri napolje, čelo mu je dodatno oteklo i ogroman hematom pojavio se odmah tu iznad nosa.

Četvrti, i ne manje bitan u ovoj skupini, bio je čovek srednjih godina, crne kose sa modernom frizuricom. Kosa sa strane obrijana do glave, a ona sa sredine zalizana unazad. Nije mogao da je obuzda. Zalizane dlake su mu, malo po malo, padale napred i sa strane. Kad god bi podigao ruku ruku da se zaliže, zajecao bi. Ruke su mu bile otečene. Desna, verovatno i slomljena. Zglobovi odrani i krvavi.

„Našli smo je!“, doviknuo je forenzičar.

Uroš se kao stihija sjurio niz brdo. Razgrnuo je dvojicu tehničara koji su čučali pored plitko iskopanog groba i kleknuo pored rake. Tamara je ležala u letnjoj, beloj haljinici sa cevtovima. Ruke su joj bile prekrštene preko stomaka. Iako su delovi tela i odeće bili prljavi i prekriveni zemljom, Uroš je i dalje u njoj video otelotvorenje anđela. Jednostavno, njena aura je sijala. Nagao se nad njom i poljubio je u čelo. Osetio je ukus zemlje u ustima. Posegnuo je i uhvatio za spojene ruke. Bila je ledena.

U tom trenutku, baš prilikom tog dodira, učinilo mu se da je nešto osetio. Neku čudnu silu, šta li. Shvatio je. Još jednom se nagao i poljubio je u hladno čelo. „Idi sada. Idi u miru anđele“. Podigao je pogled ka nebesima. Činilo mu se da u tom trenutku može da oseti njenu dušu kako se spaja sa nebom. Ostao je tako nem još par sekundi, a delovalo je da stoji satima. Ustao je i vratio se gore uz uzvišenje. Iako spokojan, imao je potrebu da ga samo još jednom proturi kroz šake.

Krupniji inspektor se u tom trenutku stvorio ispred njega i telom zaklonio počinioca.

“Mislim da je dovoljno štete naneto. Sve znam. Sve razumem, ali sada je pod našom jurisdikcijom. Bez brige.“

Uroš stade. Hteo je da se progura, hteo je da ga …. ali, duboko uzdahnu u potrazi za unutrašnjim mirom. Još jednom je bacio pogled niz padinu.

A SVE JE POČELO OVAKO…

„Are you going out again?“, upitala ga je maznim glasom. Prilazila je sa dve veće čaše za crno vino. Delovalo je kao da je gola. Bež, uska haljina više je isticala nego što je pokrivala. Ne prevelike, njene jedre grudi, dodatno su se isticale zbog pirsinga u bradavicama.

„Yes, Zuri. Sorry, work again.“

Zuri je bila Kineskinja. Prelepa. Sitna. Prava džepna Venera. Ona i Uroš su se upoznali dok je radio u Hong Kongu. Nakon što je završio svoju misiju, poveo je sa sobom u Beograd. Nisu se venčali, ali su je svi znali kao njegovu verenicu.

Kako se odvojio od laptopa i okrenuo, zajahala ga je. Razdvojila je ruke sa čašama i počela da ga ljubi.

„Sorry, Hun, gotta go.“ Pomalo grubo ju je podigao sa sebe, jer je već kasnio. Nije smeo da propusti priliku večeras. Kao furija je izleteo iz stana. Predugo je čekao baš tu poruku. Jednostavno: „Tu je!“

Sedeo je u kolima. Čekao. Čekao. Čekao. Bacio je pogled na sat. Pola dva ujutru. Otvorio je pretinac i dohvatio elektrošoker. Prebacivao ga je iz ruke u ruku. Otkočio je sigurnosno dugme i stisnuo. Par varnica i zvuk, nešto kao prženje komaraca na aparatima predviđenim za to, razlomio se kolima. Bio je toliko napet da je imao utisak kako će mračna ulica u centru Beograda, u kojoj se sada nalazio, registrovati svaki njegov pokret. Protresao je telo i odložio šoker na mesto suvozača. Nekih pola sata kasnije ponovo je pogledao u svoj smartwatch. Dva. Podigao je pogled ka izlazu iz kafića. Neko je upravo izašao. Nije video ko. Nervirao se. Jeste on. Nije on. Jeste. Upalio je auto i lagano krenuo. Video je čoveka kako prilazi crnom audiju. Uroš je usporio. Znao je on gde Smajli stanuje na Vračaru. Dodao je gas i stigao na lokaciju na Vračaru. Sva sreća pa je odmah pronašao parking mesto.

Ponovo je podigao elektrošoker. Iako je bilo vrelo, na sebi je imao tanak duks za džogiranje. Preko glave je navukao kapuljaču i stavio masku preko lica. Lagano je krenuo ka odredištu. Audi je zastao ispred novosagrađene moderne stambene zgrade. I samo što su vrata od podzemne garaže počela da se dižu, prišao je autu i pokucao na prozor. Hladan vazduh iz unutrašnjosti luksuzne limuzine, od upaljene klime, naježio ga je u sekundi. Nagnuo se ka vozaču uz pitanje:

„Da li imate upaljač?“

Smajli je odgovorio: „Da“ i ispružio ruku sa upaljačem.

Brzim potezom Uroš mu je zabio elektrošoker u grudni koš. Smajli je počeo konvulzivno da se trese. Uroš se osvrnuo oko sebe. Bio je zamaskiran, ali svejedno, svedoci mu nisu bili potrebni.

Nije bilo nikoga. U to doba niko nije išao niz ulicu. Lagano je otvorio vrata i Smajlija uz dosta muke nabacio na suvozačevo sedište.

 

Kada je Smajli došao svesti, shvatio je da nije više u svojim rashlađenim kolima, već zavezan za zarđalu metalnu stolicu. Ogroman napušten hangar na mirnoj vangradskoj lokaciji je baš smrdeo. Na toj vrelini kao da je smrad bio još ogavniji.

Uroševa firma planirala je da ga sruši, te mu se učinilo da je to idealna lokacija da smesti svog „zatvorenika“.

„Ko si ti?“, uspaničeno upita Smajli.

„Nije to sada bitno. Ono što je za tebe bitno je da znaš da ja postavljam pitanja!“ odbrusi mu Uroš. Sedeo je prekoputa, i palio cigarete jednu za drugom. Bilo mu je muka od toliko nikotina. Želudac mu se okretao. Dva tri puta se trgao, onako kao da će da povrati utrobu.

Smajliju je to odmah registrovao kao slabost svog „otmičara“. Na trenutak je čak to doživeo kao znak svoje nadmoći. „Ovaj je neki seronja. Ko zna šta hoće, a uostalom i nema pojma s kim se upravo zakačio“, mislio je u sebi.

Međutim, Uroš se dozvao u sekundi. Duboko je udahnuo i protresao glavom. Ustao je i prišao mu veoma blizu,  i poput deteta, uhvatio za nos. Pokušavao je Smajli da se izmigolji, ali Uroš mu je sve jače i jače stezao i uvrtao nos.

„Šta ti je bre!? Jebaću ti mater, znaš!?“, drčno je viknuo Smajli. Uroš mu razvali strašnu šamarčinu. Još jednom ode korak unazad, i ponovi šamar. Zvuk šamara dugo je odjekivao hangarom.

Iako mu je krv lila iz usta, Smajli se svim silama trudio da stekne nadmoć i isprovocira ga kako bi mu što pre pronašao Ahilovu petu. „Svi mi imamo neku slabu tačku“, mislio je:

„Šta je pičko, jel to najbolje što možeš?“

Uroša je adrenalin zveknuo u glavu. Bukvalno mu se mozak okrenuo naopačke. Iako je bio jak, snažan muškarac, nije on nikada bio vičan pesničenju. Jeste postizao značajne rezultate u WOD-ovima, ali cela ova situacija počela je da mu klizi kroz prste i izmiče kontroli. Nije imao gde. Odnosno, sada nije postojala opcija da se vreme vrati unazad.

Pesnicom je iz sve snage udario Smajlija u pleksus. Kako su mu ruke bile vezane iza stolice, izbio mu je sav vazduh. Iako se nekoliko trenutaka borio za dah, čim je došao do istog, odmah je postao kurčevit.

„Kakva si pičkica. Šta me više nabadaš, bolje reci, šta je bilo, koji ti je kurac? Koji je tvoj problem, odveži me pa da ti ja pokažem kako se muški udara…!“

Tada ga je prvi put udario u lice. Čuo se zvuk pucanja nosne kosti. Krv je lila.

„Pederčino, koji ti je bre….kurac!?“

I još jednom. Pa još jednom. Smajli je protresao glavu. Sad mu više nije bilo svejedno. Tri jaka udarca u glavu obično to i naprave čoveku. Prestao je da bude kurčevit. Postao je preplašen.

„Šta hoćeš, daću ti štagod želiš!? U pomooooć!!!!“. Drao se iz petnih žila Smajli. Njegov vapaj se prolamao praznim napuštenim hangaru.

Ovaj put  je dobio direktan udarac pesnicom u usta. Iskreno, nije se znalo koga je taj udarac više zaboleo. Parče slomljenog zuba Urošu se zabilo u zglob. Počeo je da otresa ruku. Pogledao je. Mali beli vrh zuba ostao je zaglavljen u koži. I kao što se vade bodlje morskog ježa iz tabana tako je i on izvukao to parčence zuba. Bilo je grozno. Morao je da sedne. Ovo mučenje je baš mučenje. I za zarobljenika i za otmičara.

Krenuo je da izvuče cigaretu. Jedva je to uspeo. Ruke su mu nekontrolisano drhtale, a i bolele su ga. Pogledao je kao Smajliju koji je bio obliven krvlju i jedva dolazio do daha.

„Kako ovo deluje jednostavno u filmovima“, pomisli Uroš.

Film ti uopšte ne dočara torturu kroz koju prolazi duša i telo kada se neko podvrgne mučenju. Ne, ovo je potpuno neki drugi nivo. Niko ne može da to da pojmi dok ne uradi ili još gore ne doživi. Drhtavim rukama jedva je zapalio cigaretu. Užasno ga je nerviralo što ga ruke više ne slušaju. Osećao je nemoć jer nije mogao da prinese cigaretu ustima. Kada je, nakon nekoliko neuspelih pokušaja uspeo, povukao je dim. Više mu nije bila muka. Polupopušenu cigaretu bacio u prašinu i zgazio.

Ponovo se koncentrisao na svoju „žrtvu“. Hteo on to ili ne, morao je da nastavi tamo gde je stao. Međutim, nije znao kako. Da li da ga nabode čelom ili šta da mu sada uradi. Nije imao kud. Laktom, onako iz zamaha, udario ga je ponovo po licu. Stolica za koju je bio zavezan je bila baš stabilna, ali ovaj put zamalo da Smajlija izbaci iz nje.

Smajli više nije pružao nikakav otpor. Mrcina. Onako veliki i hrabar, sada je bio oduzet od straha. Najzad je Uroš imao celokupnu situaciju pod kontrolom. Osetio je tu svoju nadmoć pod kožom, adrenalin  u krvi je pumpao sve jače. Još jednom mu je prišao i tek blago zamahnuo rukom. Smajli se sklupčao kao dete. Da, to je to. Imao ga je.

„Zašto mi ovo radiš? Ko si ti?“

„Da, stvarno, zašto ovo radim?“, u trenutku se i Uroš zapita to isto. Ovo definitivno nije njegov milje. Nije njegov stil, niti polje njegovog interesovanja i delovanja. Nikada u životu nije udario čoveka, ako se izuzmu nenamerni udarci u nekom sportu. A sada, taj isti nenasilni Uroš, poput ponajboljih mučitelja iz Abu Graiba, iskalio je sav svoj pritajeni, unutrašnji bes, na ovog čoveka koga realno uopšte i ne poznaje.

Ono „Zašto?“ mu je prolazilo kroz glavu. Čak ga je i poljulalo. „Zašto?“

Šta je ova individua njemu skrivila da mu postane neprijatelj broj jedan. Da postane predmet njegove srdžbe.

„Zašto?“ Kao eho mu je odzvanjalo kroz glavu. Holivudski filmovi su jedno, akcione knjige su drugo. Sve je to neka mašta, nečija fikcija. Ovo je bio realni život. Njegov život. „Zašto?“

Gde je tu bila pravda? Ko je on da sprovodi tu istu pravdu? I što je najgore, šta ako greši? Šta ako nije u pravu? Šta ako Smajli…. ma još gore, jebeš Smajlija, kako će on da živi sam sa sobom ako se ogrešio o ovog čoveka? Probudio je neku stašnu zver u sebi. Ustvari, pronašao je deo sebe za koji nije bio svestan ni da postoji. Da li će ikada mirno spavati posle svega ovoga? Šta će mu pomoći da utone u san…. ulje od kanabisa? Bromazepami? Neka terapija? Šta je ovo njemu trebalo? Zbog čega ovo radi? Insinuacija? Splet čudnih okolnosti? Nekog duha? Da li je poludeo, totalno odlepio? Novi nalet pitanja. Prodrmao je glavom i odagnao sve te misli. „Ne. Idem do kraja. Ili on ili ja.“

Dok se borio sa mislima opet je glavi laktom udario Smajlija tako da mu je na još jednom mestu poderao kožu glave. Vrela krv je krenula da lije preko lica i očiju Smajliju. Zamutio mu se vid.

„Upomoooooć, zašto?????“

„Zašto?“ Da, eto, zato, zato što moram. Imam cilj. Imam misiju. Ako sam pogrešio. Jebiga. Ali bukvalno jebiga. Nazad ne mogu. A ovo moram da izguram do kraja. Moram. Prišao je još jednom i zastao. Smajli se zgrčio kao fetus u utrobi majke kao da traži sigurnost. Zaštitu. Gde smo zaštićeniji nego u majčinoj utrobi. Bio je oduzet. Slomljen. Bespomoćan.

Uroš ga je samo gledao. Bio je indiferentan i na njegov i na sopstveni bol i agoniju. Stajao je tako dobrih pet minuta. Smajli je krvario i jecao. Pljuvao je krv po podu hangara.

Nakon tih pet minuta tišine, čučnuo je u kako bi ga pogledao pravo u oči. Smajli se opet prepao. Podbratkom je ušao u sopstveni vrat. Uroš ga je uhvatio za bradu i ispravio mu krvavu glavu. Pogledao ga je pravo u napucane oči i kroz zube procedio: „Gde je Tamara?“

MRTVE DUŠE I DUHOVI 

“…Gospodine Anđelkoviću, ja ne znam šta da vam odgovorim. Vi ste vozili osobu koja je ustvari mrtva? Vi ste pričali, odnosno komunicirali ste se sa njenim duhom?“, reče glavni inspektor za krvne delikte, Višnja Popović.

„Ako ćete nastaviti da mi se obraćate tako sarkastično i tim ponižavajučim tonom, onda sam očigledno na pogrešnoj adresi. Da li je to zaista sve što ste uspeli da izvučete iz moje priče?“ Uroš je krenuo da ustane.

„Ne, ne molim vas, sedite… kolega.“ Dala je znak visokom mišićavom kolegi, koji je stajao pored Uroša, da ga zadrži u stolici.

„Gospodine Anđelkoviću, oprostite, sve sam saslušala. Moram da priznam da je priča više nego zanimljiva. Svaka vama čast i na upornosti. Pohvalila bih i vaše deduktivne sposobnosti. Uostalom, nije zanemarljiv ni trud niti napor koji ste uložili u sveo ovo. Ali, da ja sada izađem ispred dežurnog javnog tužioca i ispričam mu priču u kojoj ste vi vozili devojku koja je već ko zna koliko dugo mrtva, čiji vas je duh odveo u tamo neki kafić i ispričao vam neku svoju priču. Pa, posle kako ste koristeći svoje veze došli do snimaka sa aerodroma i banke prekoputa kafića na kojima… baš u trenutku kada ste vi izlazili sa osobom koja se nažalost vodila kao nestala, a od nedavno i proglašena mrtvom… i da su baš ti delovi kada ste vi sa njom, nekom božanskom intervencijom, kompromitovani. Razumećete me, previše je sve to. Mi smo uradili sve što je bilo do nas. Obavili smo informativni razgovor sa osobom od interesovanja, tim dotičnim Smailovićem. Uprava za suzbijanje droge upoznata je njegovim načinom rada.“  

Krenula je da prelistava dosije. Uroš se nakašljao i blago, veoma blago uspravio kako bi na prvoj strani dosijea video bar neki podatak. I uspeo je. Video je adresu. Ponavljao ju je u sebi nekoliko puta dok nije bio sasvim siguran da mu se urezala u pamćenje.

„On jeste redovan u tom kafiću“ i nastavi da čita izjavu Smailovića. „Ali ne postoji ništa konkretno što bi ga dovelo u vezi sa sa tom devojkom Tamarom…“

„Jovović“ dopuni je Uroš, i nastavi da gleda lice glavne inspektorke. Nekima bi možda bila i ljupka, nekima bi bila onaj materijal za jednu noć. Imala je nešto pomalo divlje u pojavi. A ta dugačka brazda koja joj je krasila njen obraz davala joj je opasniji izgled. Nije ni pokušavala šminkom da ublaži ožiljak. Nosila ga je sa ponosom. Urošu je više ličila na ženu plaćenog ubicu iz američkih filmova koje je kao mlađi često gledao. Njen zamenik bio je od onih koje bi svako opisao kao lepog, a glupog. Nije progovorio ni jednu jedinu reč. Samo je, onako kao u znak pretnje, sve vreme visio nad Urošem, kao da je on taj neki kriminalac koji će svakoga trenutka da skoči preko stola na njegovu šeficu.

„Sa druge strane, imamo vašu izjavu, izjavu one konobarice koja nije voljna da svedoči i duha koji vam je odao ko je ubica. Razumete?“

„U redu. Da rezimiramo. Da li sve to što ste mi sada rekli znači da, što se tiče Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, smrt Tamare Jovović ostaje nerešena? Nemate nikakav napredak u istrazi, i sve ovo što sam vam predočio nije, prema vašem stručnom mišljenju, dovoljno da vi sada, po službenoj dužnosti nastavite svoj dalji rad po mojoj prijavi?“

„Nažalost, u pravu ste. Tako je. Policija može da interveniše samo po prijavi. Naravno, ta prijava mora da ima nekog smisla. Sa druge strane, ja vas potpuno razumem. Nije da se takve stvari ne dešavaju. Mislim na te, čudne stvari. Eto, nama tako pred pun mesec, kako beše Darko, dolaze ti neki slučajevi… recimo onaj što dolazi da ga zaključamo dok ne prođe pun mesec jer ne veruje sam sebi šta je spreman da uradi…“

„Razumem, vukodlaci i duhovi, potpuno razumem. Van vaše moći. Žao mi je što ne postoji takva neka moć koja bi mogla da sprovede pravdu.“

„Ponavljam vam gospodine Anđelkoviću duhovi i…“

Tu Uroš poskoči. Nije mogao više da sedi i sluša. Darko se tu trgao.

„Daj Bože, da se vama i vašoj porodici ne desi takva neka nesreća“ reče Uroš i izađe.

Višnja Popović se okrete ka svom jakom pomoćniku: „ Jel to ovaj nama preti, majke ti?“

PREĆUTANO SVEDOČENJE

“Znači, nisam lud, ti si nas videla?

“Pa ja sam videla vas i videla sam nju, nisam rekla da sam vas videla!“

“Ali, prekjuče smo bili tu, eno za onim stolom u bašti!“

“Da, da, znam, videla sam vas.“

Uroš izvuče fotografiju. Nju?“

“Da“

“I mene?“

“Da.“

“Znači, videla si nas?“

“Ne znam.“

Uroš bukvalno udari glavom o šank.

“Idemo ispočetka: Tamara je poslednji put viđena ovde. Njena majka mi je rekla da je policija uzela izjavu i od vas.“

“Jeste, ali ja nisam policiji baš sve ispričala.“

“Šta im nisi ispričala?“ prekide je Uroš.

“Pa ima taj jedan detalj. To veče je na nju bacio oko jedan opasan momak. Smailović. Svi ga znaju i svi ga se plaše. On jednostavno dođe i kaže “Ti si moja večeras“. Jednom je došao otac jedne devojke i taj Smailović ga je išutirao, eto baš tu ispred kafića. Pravi ludak. Ja nisam smela da ga spominjem da ne bi i mene ubio!“

“Ubio?“

“Pa da, za njega se priča da je jako grub sa devojkama. Ali ono baš baš!… Ja sam radila šank to veče i videla sam kada je prišao Tamari i njenoj drugarici. Drugarica je odmah pobegla. Dalje nisam videla šta se dešavalo, ali znam da joj je prišao.”

“Znači Smailović… diler, šibadžija,“ više kao mentalnu zabelešku sebi, ponovio jeUroš.

“Da.“  odgovori konobarica.

“Hvala ti mnogo!“ reče Uroš i izađe iz kafića.

 

Prešao je ulicu i ušao u filijalu banke. Ljubazni direktor je poskočio iz svog separea. Gospodine Anđelkoviću, skrenuta mi je pažnja da je vaša firma veliki klijent. Ovo nije po protokolu. Ali, na ovom fleš drajvu vam je snimak celog dana prekjuče, uključujući i vreme koje ste spominjali. Jedino što moram unapred da vam se izvinim. Ispada da ste se bezveze trudili baš u periodu između osam i devet uveče došlo je do nekog prekida struje i agregat se nije upalio i fali nam ta deonica.“

POGODAK

“…GOOOOOL, bravo Ukiiiii“ svi iz tima su mu pritrčali. Uroš je ostao bez snage. Bukvalno je riknuo. Leteo je dvadeset sati sa presedanjima. Sinoć nije spavao. Sjajno je prošao u Hong Kongu. Softver njegove firme napravio je pravi mali bum u tom delu sveta.

Bio je stručnjak za bezbednosni softver i imao je firmu u Beogradu koja je zapošljavala pedeset i šest aj-tijevaca. Svi su imali velike plate i još veće osmehe kada dobiju svoj bonus. A sada će ga bogami i biti. Posle svega je postigao i gol. Bez obzira na vremenske razlike, džet leg i žurku na kojoj se ubio od alkohola. Korporativni mali fudbal se ne propušta. Naročito ne večeras. Večeras su igrali sa momcima koji su držali obezbeđenje na aerodromu. A on je imao specifičan zadatak to veče, i upravo mu je prilazio Šef obezbeđenja.

“Milane,“ pružio mu je ruku.

“Uroše,“ sada ne bih trebao da ti pružim ruku. Ubi nas sa ovim poslednjim. Zakuca nam ekser. Ali, svejedno ćeš da se ljutiš na mene. Uspeo sam od direkcije da dobijem odobrenje, jer bez toga ne bih mogao da ubacim stik, odnosno bilo šta da kopiram, ali svi se čude, jer je juče ujutru u deset došlo do nekog poremećaja sa sistemom, i u periodu između devet i devet i četrdeset pet nema apsolutno ništa zabeleženo. Crn ekran. Izvini!“

SUOČENJE

Zazvonio je. Vrata su se otvorila. Niža žena u crnini stajala je u dovratku.

“Tamara?“ upitao je Uroš.

“Uđi sinko, sedi“ i žena se skloni sa dovratka i pokaza mu trosed u dnevnoj sobi. Osećao se nelagodno. Nikada u životu nije nešto ovako uradio. Osećao se kao stoker, neko ko nekoga uhodi. Ali, morao je još jednom da je vidi. Morao je. Bio je srećan, presrećan, uspešan čovek. Nije bio sklon promiskuitetu. Bio je u više nego stabilnoj vezi. Ali ta devojka. Ona ga je očarala. Opčinila. Kako je seo, starijoj ženi pružio je buket cveća. Nije znao ni zašto je to uradio. Zašto je kupio taj buket. Nije bio romantik. Jednostavno je želeo da je vidi.

“Kafica?“ iz misli ga prenu žena.

Osećao se glupo. Ne bi smeo da je odbije. Ali nije pio kafu. Pa ipak… Može kafa.“ pekao je. Sedeo je i zverao okolo. Stan je imao specifičan miris. Mirisao je na Tamaru. Žena je ćutke skuvala kafu. Prinela je na starinskom, bakarnom poslužavniku.

“Vi ste poznavali Tamaru?“ opet mu prekide misli svojim pitanjem.

“Da, da, juče smo…“ pa zastade.

“Zašto kažete poznavali, nešto se desilo?“ pomalo šokirano uzvrati Uroš. Nije se valjda od juče nešto desilo?

“A, da, razumem,“ reče žena i pomalo glasno srknu kafu.

“Ali, ja ne razumem.“ Gotovo panično odgovori Uroš i krene da gleda po stanu.

Da, ona je tu, i ja je osećam.“ Ovim rečima ga je uplašila.

“Izvinite, molim vas, ja sam izgleda pogrešio stan, adresu, ja mislim na Tamaru Jovović, juče smo se upoznali na aerodromu.“

“Da, razumem, njen duh je tu. Neko strašno zlo joj je naneto. Tamara je nestala pre tačno mesec dana. Juče su po službenom zadatku morali da je proglase mrtvom.“

Da li zrnce domaće kafe, da li cela ova situacija, tek Uroš je ostao bez daha toliko da je počeo da se guši od kašlja.

Žena je poskočila i sela pored njega. Počela je da ga udara po leđima.

“Ne bojte se ništa. Sve je to normalno. Svašta se dešava u današnje vreme.“

Nastavila je da priča. Nije je čuo. Ni reč. Urošu je bilo sve više muka.

“Tako da se zahvaljujem na vašoj poseti. Recite joj svakako da je majka puno pozdravlja. Da je puno volim. Jako mi nedostaje. Ne znam koja je zver i šta učinila mojoj ćerki. Ali, vi ako možete samo pokušajte da joj nađete i pružite mir.“

Uroš je napustio stan. Bio je u bunilu. Magnovenju. Išao je stepenicama i na prvom međuspratu se ispovraćao. Kada je došao do kola osvežio se vlažnim maramicama. Spustio je naslon vozačkog sedišta:

“Tamara???“

SLETANJE

„Hvala vam što se koristili let Lufthanze, kapetan Švarc i njegova posada vas pozdravljaju. Nadamo se da ćete ponovo korisiti usluge Lufthanze.“

Uroš Anđelković se uspravio. Bio je mlad, zgodan, uspešan i bogat. Prvom klasom je uvek lepo leteti, a naročito kada si pojava, kao što je to bio on. Dve stjuardese konstantno su se oko njega trudile, i bile, previše ljubazne. Jedna je čak napomenula kako će prespavati u Beogradu. Pa ko shvati, shvatio je.

“Auvwiedersein herr Andjelkovitz, hope to see you soon again, real soon“ i namignu mu stjuardesa na izlazu. U ruku mu je gurnula papirić. Nije ni pokušao da ga otvori već ga je bacio u smeće. On je bio srećan i zadovoljan. Nikakvi goldigeri“ u životu mu nisu bili potrebni. Imao je takvih ponuda na pretek, a kod kuće ga je čekala samo njegova Zuri. Ona mu je bila sve. Upotpunjavala ga je. Davala smisao svemu. Bio je srećan sa njom na sve načine. Budući da je informatičar, često je voleo da kaže kako su njih svoje kompatibilni. Skroz. Naskroz.

Na izlazu ga je čekala tabla sa njegovim imenom. Bio je to Pera. Iz firme bi mu dovezli kola do aerodroma, ali ga ne bi vozili. On to nije voleo. Voleo je sam sebe da vozi. Seo je za volan, malo podesio sedište i retrovizor mercedesa s klase i krenuo. Na pešačkom prelazu, pred samu krivinu na izlazu od aerodroma, usporio je. Stariji par je dugo prelazio pešački, sve gurajući kolica sa koferima koji su malo po malo klizili sa kolica. Tu, baš tu i tada ju je ugledao. Što bi njegov nevenčani kum: Mora da joj fali uvo“. Devojka je bila toliko savršena da je zastao. Nije imao nikakve namere ili pak možda i jeste. Nije bio siguran zbog čega tačno, ali je stao pored nje. U sekundi se osetio kao dripac. Nije to bio on. Nije to njegov stil. Šta to radi…. ali je ipak izgovorio:

“Vi čekate nekoga? Ili vam treba prevoz do grada?

“Sjajno. Ako ne smetam, može.“

FINALE

Stas, glas, aura sve na njoj je bilo anđeosko. Kada je sela na široko suvozačko sedište mercedesa, nije mogao a da ne pogleda belu haljinicu koja se podigla. Pričali su satima, danima, godinama. Celih dvadeset minuta koliko je trebalo do grada. Dogovorili su se da odu i na piće. Ona je predložila kafić u centru. Sve mu je bilo nadrealno. Sve. Bio je ushićen. Kao da je našao srodnu dušu. Ljubav svog života. Ali, pošto je ipak desetak godina stariji, bio je i umeren. Nije joj stavljao do znanja koliko mu se dopala. Razgovarali su o lepim stvarima. Ali i o onim lošim. Pričali su o svemu, i o svačemu. Više puta mu je ponovila da ju je jednom u životu povredio jedan „Smajli“. Uroš nikako nije shvatao o čemu ona priča. Bio je nekako u fazonu, možda i zbog generacijskog jaza, kako to može da je povredi tamo neki emotikon. Na kraju ju je odvezao kući. Pokazala mu je u kojoj zgradi živi, u kom stanu i koje joj je prezime. Kao da je očekivala njegovu drugu posetu. Kao da je želela da je potraži.

On je došao kući, i otrčao pod tuš da se osveži. Imao je strahovito dobar seks sa Zuri. I to nekoliko puta zaredom. Zaspao je kao zaklan i srećan. Poslednja misao mu je bila ona: „Tamara!“