TO SAM JA: DOKUMENTARAC MAEVE RANAIVOJAONA O DEVOJCI KOJA RADI U PRETRPANOM ZATVORU

RAZGOVARAO: Nikola MARKOVIĆ 
FOTO: Beldocs/promo

Dokumentarni film “To sam ja”, teško ostvarenje o beznadežno prenaseljenom zatvoru na Madagaskaru i devojci koja radi u zatvoru kao čuvar biće prikazan tokom ovogodišnjeg, 14. po redu Beldocsa.

Dokumentarac je plod rada rediteljke Maeve Ranaivojaona i njenog kolege Georga Tillera.

Glavna junakinja filma svoje vreme provodi sanjareći o svom ocu, ubici koji ju je napustio dok je još bila dete. U njenoj mašti on je mitski ubica koji tumara pustim predelima i baca kocku ne bi li odlučio o sudbini svojih žrtava.

U snolikom preplitanju jave i sna, dokumentarnog i fikcije, očitava se i autorski upliv dvoje reditelja, kao i želja da se priča o surovom zatvorskom sistemu i Madagaskaru ispriča na osoben način. Upravo to je bio razlog da razgovaramo sa rediteljkom i ko-autorkom filma, Maevom Ranaivojsanamo

Zapravo ste do ideje za film došli slučajno?

Maeva Ranaivojaona: Ko-reditelj George Tiller i ja smo prvobitno otišli na Madagaskar zbog potpuno drugog projekta, filma o predkolonijalnoj arhitekturi, kao i zbog Famadihane, “prevrtanja kostiju”. Radi se o ritualu u kome familije iskopavaju ostatke svojih predaka kako bi plesali sa njima i potom ih ponovo vratili nazad. Nešto od toga je pronašlo mesta i u ovom filmu. Moja porodica po očevoj liniji je madagaskarskog porekla, ali nisam tamo bila još od detinjstva. Film “To sam ja” kao da nas je pozivao čak i dok smo se bavili drugim projektima.

Kažu da je kompletan Madagaskar zahvalno područje za snimanje ostvarenja najrazličitijih žanrova?

Maeva Ranaivojaona: Predeli koje smo istraživali bili su veoma uverljivi: “Pogledaj kako bi bio savršen vestern snimljen u ovoj pustinji”, “Zar ne želiš da sakriješ telo u ovoj stenovitoj rupi?”. Glavni junak takođe, kao da je zvao iz ujakove kože – on je bio naš vozač tokom traganja za lokacijama i završio je kao “Dice Killer”. Njegov kul stav, markantno lice, način na koji se kretao kroz prostor, sve to nam je govorilo: “Zar ne vidiš ovog divnog, tihog ubicu?”. Imali smo dobru kameru pri ruci. Bilo je neizbežno.

I na kraju se u celu priču umešala i rodbina?

Maeva Ranaivojaona: Pre nego što smo napustili ostrvo, moj rođak je sugerisao da bismo mogli da napravimo NGO film o prenatrpanom zatvorskom sistemu u Madagaskaru.

U početku smo imali ovog imaginarnog, harizmatičnog usamljenog kriminalca koji slobodno tumara u divljini, a potom pristup jednom od najupečatljivijih, uznemirujućih i prenatrpanih zatvora na svetu. Još jednom je ovaj film vapio za našom punom pažnjom i posvećenošću.

Film funkcioniše i kao kritika zatvorskog sistema na Madagaskaru, ali istovremeno on je sniman unutar samog zatvora. Da li vam je bilo teško da dobijete sve dozvole i kako ste uspeli da sarađujete sa akterima tog istog sistema koji kritikujete?

Maeva Ranaivojaona: Neki od članova moje porodice osnovali su NGO pod nazivom “Manarina” koji se bavi pravima zatvorenika na Madagaskaru. Ta organizacija je dobro povezana sa Ministarstvom pravde, tako da je dobijanje dozvole za ulazak u zatvor Finarantsoa bilo jednostavno.

Imali smo potpunu slobodu, osoblje i zatvorenici su bili veoma zainteresovani za projekat, koji nam je bio veoma značajan jer smo hteli da se sa njima povežemo na smislen način. Hteli smo da dočaramo apsurdnu poetičnost života u takvom prenaseljenom i sirotinjskom mestu, istovremeno čuvajući dostojanstvo tih ljudi i žena dozvoljavajući im da prikažu vlastitu realnost pod vlastitim uslovima.

Kako ste došli na ideju da spojite ovu turobnu stvarnost sa snolikim, poetskim narativom?

Maeva Ranaivojaona: Polovina snimaka koje smo napravili na Madagaskaru bili su režirani, dok je polovina dokumentarna. U zatvoru nismo hteli da pišemo dijaloge za zatvorenike. Hteli smo da izbegnemo klišee, da ništa ne forsiramo, niti da analiziramo stvarnost o kojoj još uvek nismo znali dovoljno. Tako smo odlučili da snimamo bez komentara ili teksta, i da posle toga dodamo glas naratora koji naravno ne bi mogao da bude objektivan, ali bismo dozvolili gledaocu da sam promisli o viđenom.

Ovaj narator je, pak, davao mogućnost da osvetlimo madagaskarski način razmišljanja, krik očaja, ili osvrt na ostrvska politička previranja. Dok sam bila u biblioteci Bullac u Parizu, naletela sam na malu knjigu autora Raharimanane – “Dreams under the Shroud”.  Njegovo pisanje je bilo kombinacija intenzivne, slikovite poezije, sa veoma nasilnim rečnikom; momentalno sam bila navučena i pročitala u jednom dahu, dok sam stajala između polica. Kada smo uspeli da napravimo određeni pomak u montaži filma “To sam ja”, bilo je jednostavno pronaći glas naratora. Kreirati naratora koji ne postoji na ekranu, dušu koja je jednom davno bila izmučena malom i velikom istorijom Crvenog ostrva, politički osvešćenog i posebnog – Raharimanana je bio očigledan izbor.

Ako govorimo o široj slici, da li ste imali nameru i da ispričate priču o samom Madagaskaru, ili univerzalnu priču o odnosu očeva i ćerki?

Maeva Ranaivojaona: Mislim da nas je inicijalno privukao odnos oca i ćerke. Otkrivajući Madagaskar na dublji način, što smo duže boravili tamo i istraživali ga tokom snimanja, sve više smo želeli da govorimo i o samoj istoriji ostrva.

Koliko je Raharimanana doprineo finalnoj verziji filma?

Maeva Ranaivojaona: Za nas je bilo važno da sarađujemo s nekim ko je duboko ukorenjen u madagaskarskoj kulturi, i ko bi mogao da doprinese dubljem sagledavanju ostrva. Ispostavilo se da je njegov otac i sam bio u zatvoru kao politički zatvorenik. Zbog toga je bio veoma voljan da napiše tekst. Da li smo mu kostur priče i likove, tako da je mogao da donese novi sloj snimljenom materijalu. Naposletku je dosta doprineo lirskom tonu finalne verzije filma.

Kako je snimati film u dvoje, kako ste raspodelili uloge?

Maeva Ranaivojaona: vi smo radili sve. Georg Tiller se više bavio fotografijom, ali smo storibordove radili zajedno. Bilo je veoma spontano. Jedno od nas bi zamislilo scenu i uzelo kameru, a drugi bi uzeo mikrofon. Kada bismo se susreli s poteškoćama, drugi je bio tu kao podrška. Dok ste na putu i živite zajedno, stvaranje filma postane vaš život. Nađete se u prodavnici i dok kupujete namirnice ugledate parče šunke, pa vam sine ideja za scenario! To nikad ne prestaje.