TU NEGDE – KNJIGA KOJA ZASLUŽUJE VETAR U LEĐA

Postoje knjige koje vam se pojave u životu potpuno neočekivano, i koje same zauzmu neko svoje mesto, ne pitajući vas za dozvolu – jednostavno vam se uglave u svakodnevlje te ih, hteli ne hteli, naprosto zadržite tu, i to s osmehom.

Takav je slučaj sa knjigom Mirka Turčinovića, pod nazivom “Tu negde”.

Ukoliko ste čitali Radicu Milovanović i njenu knjigu priča “Bez poente”, sigurna sam da ćete voleti i ovu knjigu, i obratno.

Ovo sada zvuči kao da te dve knjige odmeravaju svoje snage u mojim očima, no, obe naprosto pripadaju onom opuštenom, vanknjiževnom žanru, onoj čuvenoj laganoj, plastičnoj naraciji koja vam na smenu izvlači osmeh i suze, sećanja koja munjevito projure vašim umom jer vam je crvena boja sa nekog izbledelog stolnjaka zaigrala pred okom, naprimer.

Znamo da je upravo takav narativni tok samo naizgled jednostavan; pa ipak, kroz Turčinovićeve priče jasno se vidi odsustvo svake ambicije, pretenzija i potrebe za eksponiranjem – on piše lako, jezgrovito, jasnim i čistim jezikom, bez napora.

Priče koje nam je ponudio pripadaju, svakako, onome što se zove ispovedna proza – kako sam se oduvek opirala tom imenovanju, ostaću dosledna sebi te reći da su njegove priče fragmenti života, dovoljno kratke da vas zainteresuju šta je bilo dalje, i dovoljno duge da ne upadnu u zamku pouka, traženja skrivenog smisla i slično.

Mirkovu knjigu treba sa sobom nositi na tmurna mesta, ukoliko baš morate da posećujete ista, jer, začas će vas neka priča razgaliti, neka druga do suza nasmejati, nad nekom petom ćete se uz uzdah zamisliti, odlutati u prošlost…

Za mene, upravo tu leži najveća pohvala njegovom prvencu-u plastičnosti, tj u sposobnosti da vas rečju izmesti, odvede negde u svoj događaj, ili još dalje-u vaše sopstveno sećanje. I sve to sasvim jednostavno čini, bez ikakve ambicije da se jezikom, stilom, formom ili već nečim svrsta u književnost.

Nakon čitanja ove knjige priča, imala sam osmeh na licu, i neku toplinu u srcu. A, ’’kupio’’ me je sa dve crtice na kraju – Svetlost, i Ja. Svetlost je omaž njegovoj supruzi, a Ja – jeste njegovo lice i naličje koje nam otvoreno, poput iskrenog deteta, pokazuje.

Dakle, ova knjiga jeste za pohvalu, i jeste za preporuku. Kada bude kucnula na vaša vrata – pustite je, začas će naći svoje mesto… Verujte mi na reč.

Svetlana FUCIĆ
FOTO: Privatni arhiv