VANJA MILAČIĆ: MNOGO JE TEŽE BITI ŽENA UMETNIK, NEGO UMETNIK U DANAŠNJE DOBA

Razgovarao: Aleksandar BEĆIĆ

Svako malo čujemo kako se u ovoj našoj zemlji ruši kuća nekog velikana, kako nestaje uspomena na njegova dela, kako se gasi njegova ostavština, jer za dalje održavanje neke spomen sobe i mini-muzeja više nema para u lokalnom budžetu. Kafane za funkcionere su bitnije. 

Čačak (ili je bolje reći Čačani) su svoj dug odužili barem prema jednoj takvoj ženi. Nadeždi Petrović. Heroini slikarstva, kulture i samog naroda. Zahvaljujući Vanji Milačić koja je tumačila Nadeždu u monodrami “Nenapisana pisma”. Zato smo i razgovarali sa njom.

Verovatno da nije postojalo logičnije mesto od Čačka iz kog bi monodrama o Nadeždi Petrović sa Vama na sceni počela svoj teatarski život. Kakve uspomene nosite iz grada na Zapadnoj Moravi, s obzirom na to da smo dobili informaciju da je nakon prvog izvođenja “standing ovation” trajao nekoliko minuta? 

–  Srećna sam što se premijera dogodila u njenom rodnom gradu i što je ušla u srca njenih sugrađana. Čačak je sasvim zasluženo dobio titulu kulturne prestonice Srbije za 2023. Fascinirana sam kulturnim i ljudskim sadržajem koji grad ima. Drže do svojih vrednosti, neguju ono što imaju na najbolji mogući način. Dok nisam otišla u Čačak nisam znala koliko je  Nadežda sustinska heroina tog podneblja (spomenik koji je napravio Ivan Meštrović je u samom srcu grada, nedaleko od spomenika je galerija koja nosi njeno ime u kojoj se zaista može osetiti njeno prisustvo i punoća njenog stvaralaštva).

Prizor iz monodrame, snimljen na Velikoj sceni Doma kulture u Čačku

Vaša monodrama stiže u Narodno pozorište Beograd. U petak, 3. decembra, na sceni Raša Plaović moći će da Vas vide i beogradski ljubitelji teatra i likovne umetnosti. Da li će biti teže zadovoljiti publiku u našoj prestonici, ili su lokal-patriotski nastrojeni Čačani bili strožija publika? 

– Ne bavim se temom zadovoljavanja publike, glumica sam koja ima šta da kaže, volim publiku, ne potcenjujem je, ne etiketiram, igram veličanstvenu ženu našeg vremena i smatram da ćemo, gde god budem igrala, publika i ja biti na dobitku. Publika je jednota sa glumcem, naročito u ovoj formi teatra. A publika Narodnog pozorišta me vrlo dobro poznaje i s razlogom je zovem svojom.

Da se pozabavimo malo samim tekstom Milkice Miletić. Koliko je ovaj dramski predložak otkrio slojevitu ličnost velike Nadežde i koliko je zahtevno bilo ući u lik žene koja je ne samo svojim platnima ljude i onog i ovog vremena ostavljala bez daha? 

– Milkicin tekst je pružio niz mogućnosti. Pitanje je samo bilo šta ćemo staviti u prvi plan i kako da to što su istorijske činjenice stavimo u aktivnu scensku rečenicu. Bavile smo se time da osvestimo njenu emotivnu stranu, a da ne diramo njenu intimu, jer smatram da nemamo pravo da interpretiramo njen lični život bez validnih  dokaza. Postoje univerzalne osobine koje su zajedničke za sve velike borce i umetnike, pa smo se okrenule tome da na najbolji način donesemo na scenu  osetljivost i senzibilnost koju sam sigurna da je Nadežda imala. Smatram to reciprocitetom, da je njena snaga srazmerna njenoj slabosti.

Šta biste, nakon rada na predstavi, mogli da predstavite kao najveću zadužbinu Nadežde Petrović svome rodu? Naravno, isključićemo njena platna. 

– Ako isključimo njene slike, što je – priznajmo nemoguće, ostaje njena borba za položaj žene u društvu, njena angažovanost socijalizacijom žene, njena ontološka potreba da ja kao današnja žena imam elementarno pravo na izbore koji nisu u skladu sa tadašnjim vaspitanjem i patrijarhalnošću kojim je ova sredina zagnojena. To nije primarno bilo u njenom životu, kao što nije ni u mom, a verovatno neće biti ni generacijama koje dolaze, ali je svakako važno.

Šta se (i da li se išta) promenilo u životu umetnika (a naročito umetnica) nakon više od jednog veka srpske istorije? Koliko je teško danas biti Nadežda Petrović, ili Vanja Milačić? 

– Mislim da je kažnjivo u svakom vremenu biti svoj, biti nepotkupljiv, biti darovit, dobar, vredan, autentičan, veliki,  imati svoj stav, način, govoriti glasno ono što mislimo: uvek je umetnost bila slika vremena koja nije saglasna sa autoritetom države u kojoj nastaje. To je bilo tako i pre Nadežde, i u njeno vreme, a nažalost je tako i danas. Umetnik se u ovoj zemlji ceni samo kad umre. Valjda tada prestaje biti pretnja za nedorasle.

“…Smatram da je Nadeždi bilo mnogo teže i zahtevnije kao ženi, nego meni danas…”

Da li se unutrašnja previranja umetnice razlikuju od onih previranja kroz koja umetnica poput Vas danas prolazi? 

– Unutrašnja ne, mada smatram da je Nadeždi bilo mnogo teže i zahtevnije kao ženi, nego meni danas. Ona je prva koja je napravila  pomak  za žene umetnike. Njeno vreme je  bilo mnogo skuplje i vrednije nego ovo danas. Vreme u kojem ja stvaram je vreme instant proizvoda, brzine, sniženih kriterijuma i pojeftinjeno. U svakoj opciji biti žena umetnik mnogo je teže nego biti umetnik.

Monodrama “Nenapisana pisma” interesantna je po tome što se s pravom može nazvati ženskom predstavom: predložak – Milkica Miletić. Režija – Nataša Radulović. Vi u ulozi Nadežde Petrović. Scenografija – Marija Lukić. Kostim – Marta Čkonjević. Originalna muzika – Ana Krstajić. Dizajn – Ana Krbanjević. I naravno – da ne zaboravimo Sanju Mimicu – inspicijentkinju. Koincidencija ili želja da se pokaže snaga ženskog umetničkog pečata? 

– Ideja da okupi žene i pokaže njihovu snagu i umeće je ideja mog prijatelja i producenta Marka Čkonjevića čija produkcijska kuća(u saradnji sa Gradskim pozorištem Čačak)  stoji iza ove predstave. Kao produkt našeg dugogodišnjeg rada i poznanstva kod mene se razvilo bezrezervno poverenje prema  svemu što on osmisli. Ovacije na premijeri i saradnja sa divnim ženama koje ste nabrojali govore u prilog tome.

Da li ćete se posle ovog iskustva osmeliti da odigrate još neku veliku ženu iz naše istorije? 

– Volela bih. Srpska i jugoslovenska istorija zaista ne oskudevaju značajnim ženama koje su ostavile zaostavštinu budućim generacijama, ženama koje su postavile standard  i dale primer.

Naslovna fotografija: Nebojša BABIĆ
Fotografije s predstave: Slobodan Bus VUKAJLOVIĆ 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *