VEČE KADA SMO PREVARILI STIHOVE

PIŠE: Aleksandar Bećić

Zaista, da mi je pre nekih godinu dana bilo ko rekao da ću pisati tekst o sopstvenoj književnoj večeri, nasmejao bih se. I to od srca. Ali, life can be a bitch ponekad, pa mi se upravo to dešava upravo sad.

I odmah da se razumemo: Drago mi je što mi se to dešava.

Povod za ovaj – više dnevnički negoli novinarski tekst jeste, dakle, moje književno (ili je bolje reći poetsko) veče. Veče koje sam u četvrtak, 5. marta održao u Monk’s baru u centru Beograda i predstavio zbirke “Pisma Starom Gospodinu” i “Bajka za bivše štitonoše”.

To je jedna od onih večeri kada nije bitan broj prodatih primeraka zbirki, jedna od onih večeri kad nije bitno koliko je ljudi došlo (a došlo ih je dovoljno da nema mesta da se sedne), to je jedna od onih večeri kada vam je srce puno i kada imate apsolutno pouzdan odgovor na pitanje: “Zašto, bre, pišeš poeziju? To niko neće da kupi!”

Pišem zbog uzdaha. Zbog nečije suze. Zbog želje da tu pesmu podeli s nekim. Ili zbog želje da je zapamti, pa kad mu je teško, ponovi pesmu, popravi se i osmehne.

Četvrtak, 5. mart bio je dan kada smo prevarili moje stihove. Ili je bolje da kažem da je to bilo veče? Da: bilo je to veče kada smo svi osećali snagu stihova. Veče kada smo te stihove naterali da se probude, da ustanu sa stranica na kojima su spavali i kroz vazduh se zalete ka svima koji su došli u Monk’s.

Četvrtak, 5. mart 2020. je dan koji ću (iskreno vam kažem) pamtiti veoma, veoma dugo. Zbog toga što ste bili sa mnom. I nemojte me terati da nabrajam ko je sve bio uz mene. Moje srce je bilo prepuno, kao da me je slušalo 200 ljudi iz publike. Svako ko je podelio to veče sa mnom ima posebno mesto u mom (pomalo feleričnom i već pomenutom) srcu. 

Ne ljutite se što vas nisam obradovao slikama sa događaja. Iskreno – prvi put u životu fotografije mi nisu bile bitne koliko vaša osećanja. I nadam se da sam ih probudio. Uh… Lažem: ZNAM da sam ih probudio. Zajedno sa svima vama. Zato vam obećavam: biće ovakvih večeri još.