VIDA VRADŽALICA (odlomak iz novele)

PIŠE: Jelena MILENKOVIĆ

„Mamo, zabolelo me nešto, evo ovde“, Vera se pipnula pod pazuh.

„Da vidi, majka, ćero“, Minka, matera Verina, zadigla je belo sukno Verine košulje i tamo, pod pazuhom, napipala izraslinu, kao da je oveći oraj neko detetu pod kožu turio.

„Otkud ovo, crna li sam! Kad te zabole?“

„Od juče, mamo, kad smo se iz gradine vraćale, pa ja ponela kofu s paprikom. Tad me preseče.“

Minka i Todor imađahu četvoro dece. Dve kćeri i dva sina. Veru, Mitu, Nastu i Boška. Todorov otac vikao se ’adžija, u tursko vreme trgovao je drvima i ovčjom štavljenom kožom i koječime još, svašta nagađahu preostali starci, kunući se u čeljad da zbore istinu, a istina je bila da se Todorov otac obogatio i da njegovoj čeljadi nikada ništa nije usfalilo.

Kad je za Todora doveo Minku, stare žene koje su imale i usta i jezik, a srama više imale nisu, pričale su da ju je za sebe doveo. Zar je prvi koji sa snahom noći na oči ukućana, pa i sina kojemu je ova žena? Onda stanu danju uz ognjišta ili naveče, uz pletivo, da nabrajaju koji su sve u celoj kotlini braću gajili kao svoje sinove. I znali i ne znali.

Monah Obrad, štono se kratko zadržao u ovim krajevima pre destak godina, lepo je govorio:

„Nije ovaj narod besan sam od sebe. U njemu ključa još pradedovska nepravda, kada su žene, konje i imanja davali pašama, a onda očevima i starijoj braći, kada su greh kao adet prihvatali. Ne buni se čovek, ne dadne mu poštovanje, ne dadne običaj, a šta mu se u srcu razgoreva, to samo Bog zna. Ako otac svoju muku ne zaleči, ona prelazi na sina, pa sin ima dve, očevu i svoju. Unuk će imati tri, praunuk četiri… Takve se muke ničime ne mogu u mir pretvoriti. Daješ svoje na pravdi Boga, kao da si rob, sluga, kao da te bičem a ne hlebom hrane i da je tako od Gospoda dato. Nije, snajke, nije. To pustahije ni ljudski ni Božji zakon ne poštuju već zarad svoje gladi drugom crnu pogaču mese. Sin će mu od besa, što se ocu divi i u isti čas mrzi, da se osveti svojoj nemoći: kada stasa, u oca će se pretvoriti. Ista zver ili ista blagost. Ne kažnjava Bog potomke zbog grehova predaka, to preci svome porodu ostave u amanet: prokletstvo sopstvenog greha koji nisu okajali. Greh se, snajke, jednom okajati mora. Što se duže čeka, veći je. Ne ide više s kolena na koleno, već sa srca na srce. Neće našeg čoveka ubiti dušmanin što napada iz tuđe zemlje, ubiće ga to što je svoju zemlju bezbožništvom i opakošću natopio mnogi njegov predak.“

„ Jel’ zato naši čo’eci piju rakije? Muke da ugase?“, nasmeja se jedna snajka.

„ Zato, ženo. I piju i švaleraju se, očevinu na doboš gube. Lako će naš čovek svakoga pobediti, al sebe samoga… Ja mislim, nikad.“

Monah Obrad mudro je i strašno govorio. Da pomisliš: sad će Gospod po nama munje pobacati, da nas grešne spali. Otkuda je došao, gde je konačio i kuda je otišao, niko nije znao da kaže.

Osim, može biti, Vide vražalice.

Ona ga je, vele, poslednja videla. Al ko Vidu da pita, kod nje se išlo samo kad nevolja do kostiju meso pritisne. Babe su pričale da je mlađa od devedeset leta, koliko se misli da ima, nego se dobro preruši. Od crne šamije niko joj čelo ne vidi, a čvor ne vrže ispod brade već ga turi na usta. Te njene šamije su od tankoga neprovidnog platna, mekane. Pa joj do pola obraze sakriju. Samo ne sakriva slepe oči, bele i plavičaste, kao prva zora kad sneg napada. Nema zene, samo beonjače. Joj, što su se Vide plašili! Maloj su deci govorili da će ih Vida odneti i od njih činiti meleme, samo ako ne slušaju svoje. Kada je vide u planini kako bere trave, ili u polju kako šeta i u sunce pogledava, svako se sklanjao i krstio.

Monah Obrad mudro je i strašno govorio.
Da pomisliš: sad će Gospod po nama munje pobacati,
da nas grešne spali. Otkuda je došao, gde je konačio
i kuda je otišao, niko nije znao da kaže.
Osim, može biti, Vide vražalice.

Plaćali su crkvenjakovog baštovana da joj pokosi avliju kad se korov previje preko tarabe. Jesu je se plašili, al čim nalegne nesreća, boleština ili kakva druga muka, trčali su kod Vide. U noć, da ih ne vide, ili pre nego što će svanuti. Vida je uvek budna bila, kada god da joj na vrata zakucaš. Budna, odevena, sa šamijom na čelu. Što ti Vida kaže, tako će ti biti, znalo se. Vražalica.

Pade mrak kad Todor dođe u kuću. Ćutljiv, kao što uvek i beše. Oturi opanke s nogu, ispruži ih na klupu, da mu kćeri skinu vunene čarape. Nosio ih je zbog veza. One crne,a po njima sitne ruže i grančice bosioka. Našli u očevom stvarima, nove, neobuvene. Todor ih je kao amajliju-nesrećnicu nosio.

„Gde je Vera?“ Minka dotrča iz sobe.

„Moj Todore, Veri nešto pod pazuhom iskočilo, mnogo je boli. Eno, leži sirotica, jedva diše. Bojim se, Todore – kleknu kraj muža – da čekamo jutro! Da krenemo pre zore, do doktora ne možemo stići sve dok sunce ne bude na podne. A ona, slaba li je…“

„Pa, šta ’oćeš? Aaaa”, doseti se. „Kod Vide da je vodimo?“

„Ja drugo ne smišljavam. Šta sam umela, davala sam joj da pije, al ne pomaže, Todore moj. Da je vodimo,“ sklopi Minka ruke.

„’Aj’, povrnu Todor opanke na noge. „Da upregnem, a ti spremi neku tkanicu, da je uvijemo“, pokaza glavom prema Verinom sobičku.

Još noći bijaše ’ladne. S planine se kotrljala
grudva reskoga vazduha, po selu se rasplinjavala
kad u krovove udari, s krovova na travu mokrila
i topila se. Todoru opanci i vezene čarape ostaše vlažne
dok je kćer na rukama nosio

Još noći bijaše ’ladne. S planine se kotrljala grudva reskoga vazduha, po selu se rasplinjavala kad u krovove udari, s krovova na travu mokrila i topila se. Todoru opanci i vezene čarape ostaše vlažne dok je kćer na rukama nosio kroz Vidinu avliju.

„O, Vidoo! Otvori, ako Boga znaš! Dete obolelo!“ Tada je Vera imala dvanaest godina. Imala je i vatru i maglu pred očima.

„Nije Vida tako strašna…“,seća se da je pomislila. Oči nema, a lice joj glatko, i usne sveže. Ruke joj mekane, kao u varoških gospo’ica. Nokti joj bejahu malo duži od jagorica. Cela soba mirisaše na smešu planinskog bilja. Na zidu samo jedna ikona. U kredencu čaše i tegle pune čajeva. Na šporetu se nešto kuvalo na tihoj vatri i sve na melem mirisalo, na đul.

Minka je sedela u ćošku, na drvenoj klimavoj stolici. Tresla se od ove žene i ove kuće. Od Vidinih leđa nije mogla da vidi šta joj sa kćerkom radi. A Veri se koža lepo ježila pod Vidinim prstima. I kad stiže do guke pod pazuhom, Vida je opipa sa svih strana, nežno tapkajući.

„Boli li ovde?… „Ovde?“

Vera je odmahivala ili klimala glavom, sve misleći kako bi bilo lepo na ovom mekanom krevetu pospavati, pa bi je svaka boljka minula. Vida joj dade kašičicu žućkastog medenog sirupa da popije, namaza joj oba pazuha i rebra mašću, preko grudi stavi novine, umota je čistim platnom. Obrnu se Minki.

„Nije ono strašno, da znaš. Pluća je more. Zamara li ti se odskora?“

„Zamara.“

„Na ti ova flaša. Svako jutro, pred doručak i svako veče pred večeru da joj dadneš po jednu kašičicu, ne više nit pa manje. Da leži do sledeće subote, ništa da ne radi po domu nit po polju. Da uzmeš svinjsku mas’, da opereš u devet voda i svako veče pred leganje da joj namažeš grudi, od vrata do stomaka. Stomak nemoj ni slučajno. Da je uviješ u novine i u platno, kao ja sad što učinih, i biće ovo kao rukom odnešeno. Zdrava ti je ova mladica. Svud je zdrava, osim u matericu. Ne daj joj teško da diže…“

Diže se Vera u drugu subotu. Braća i sestra je paze, majka joj ne dade odmah da pomaže, oca nisu ni viđali, osim pred večeru. Kad on uđe preko praga, svaki smeh zamre, a bilo ga je u toj kući punoj dece. Leto Vera provede detinje. Ovce čuvajući, sa decom gnjezda slavujeva tražeći. Kad bolan ozdravi, lepo mu je dvaput lepše, smešno mu je dvaput smešnije, a tužno… Na tužno i ne pomišlja. Prominu leto. Prominu još pet. Stasava Vera u devojku, i ništa je osim duše ne boli. A ne zna što…