VRATA SVETOG PETRA

PIŠE: Tihomir STEVANOVIĆ 

Ponekad poželim mirne vode.

Sedim u čamcu i pecam dok reka ljulja i mene i drvo u kome sam. Najčešće idem ujutro, u vreme kada se magla zgrudvava oko mene. Tada postojim samo ja i tanak najlon, končić koji završava negde u tom belilu koje me okružuje.

Najčešće ne uhvatim ništa. Ali, nije čar u ulovu, čar je u čekanju da se konac zategne, trgne. Dok misliš o tome šta je na drugom kraju. Ako se i desi da nešto izvučem pred noge, vratim nazad.

Ribu ne jedem.

Кada dođe vreme, odlazim na posao.

Šetati niz bolnički hodnik, nogu pred nogu u toku noćne smene, pa ima li većeg zadovoljstva? Polako zastajati ispred svakih vrata, gde pacijenti spavaju, ječe, hrču, kašlju, prde, meškolje se na zategnutim čaršavima, ispod kojih šušte najlonske presvlake, osluškivati i tražiti najtišu, najmirniju sobu, tamo gde vlada dubok san, to čini uzdrhatalu, lovačku prirodu u meni sve nemirnijom.

Opipavam špric u džepu mantila. Oko vrata klatare mi se slušalice stetoskopa dok se mikrofon nalazi u gornjem džepiću na kome se kočoperi moje ime, sa onim „dr” ispred. Valja da znaju ko sam.

Ti divni, zadahom ustajalosti, neprovetrenosti, vonja ljudskih tela, usnuli prostori, sestre koje kunjaju u svojoj sobi pored ohlađene kafe i  uključenog televizora iz koga dolazi mrmljanje i tiha muzika, sve tako smirujuće u odnosu na dan. Čim svetlo grane, nastane muvanje, škripa kreveta koji se pomeraju dok se namešta posteljina, kašalj i stenjanje bolesnka, vika, strka, povlačenje vode u klozetima, smrad guski i kibli što se prazne, sve umešeno sa kiselinom sredstava za čišćenje što nagrizaju sluznicu, dok čistačice, nevidljiva bića našeg svemira, razvlače krpama i džogerima vodu po linoleumu hodnika, sestre klepću u borosanama, grleni smeh kolega što se skupljaju  radi jutarnje vizite. I taj hod. Ubrzan, užurban. Onaj doktorski koji govori: „Ne diraj me, ne pitaj, nemam vremena, žurim!”

Postoje oni koji se već opraštaju, te kao i za vreme
svakog viđenja sa porodicom, stalno ukću, boga prizivaju
jada da ih reši, a ovi, već zakopčani do grla,
tužno i saosećajno ga nagovaraju da bude jak, strpljiv
i gledaju kako da se odlepe o njega

Najdrčnije su stažistkinje, sa stetoskopima što se klate kao stausni simbol, povezane kose u repove, krutih leđa, prezrivo dignuta nosa. Najzad su se dokopale toliko željenog mesta, te imitiraju starije. Dok im to ne pređe u naviku.

Te, obavezne jutarnje vizite, taj trk kroz sobe, gde  započne kruženje od jedne do druge postelje, uz važno zagledanje temperaturnih listi, značajno mahanje glavama, bezlično, nezainteresovano „Кako ste danas?”, dok mučeni pacijent pokušava u dahu iskazati sve svoje nevolje a uz to nešto i pitati, dok se beli mantili, osedeli mudri oreoli, zategnute punđice na repu grupe, koje žustro nešto pisakaraju u svojim fasciklama (Šta? Iks oks?), pomeraju ka sledećem i tako u krug do vrata, te nestanu. Sve trupkajući, kaskajući kao na hipodromu, završavaju u intezivnoj nezi. Tamo osam mučenika, okačeni na gumena creva, laktova obmotanih stalnim meračima pritiska koji se sami od sebe naduvavaju, iznad kojih na monitorima pište linije, ispisuju se razni brojevi. Užuteli, prestaravljeni što se nalaze, samim tim, u sobi sa takvim nazivom.

E, tu se važno zgledaju, trljaju po bradi, zure u načelnicu odeljenja koja je i direktor bolnice, neravnomerno udebljanu, malo pogrbljenu, kriva nosa, sitnih očica skrivenih u naborima kože, za koje se ne može reći da su bore, već alkoholičarska podubulost, za javnost posledica mnogih briga i neprespavanih noći. I ta usta, sastavljena od tanke gornje usne i šorlave donje, sve to mesnato, lešinarsko istureno lice uokvireno nesrećno loše ošišanom kosom, na kojoj su koreni sedi, a pramenovi u raznoraznim ostacima farbanja, te deluje više kao paleta za mešanje boja slikara naivca, nego frizura uglednog kardiologa.

Ona čini u svetu malih božanstava Vrhovno Božanstvo. Ne hoda nego lebdi teturavo između gomile belih mantila.

Кao da čitava trospratna bolnica zavisi od muljanja reči po njenu jeziku koje preko volje izbacuje, dok pacijenti pilje u plafon, znajući kako se pojavila sada i neće doći tokom dana, već će kakva piša koja sebe vidi na njenom pijedastalu, dolaziti, gledati rezultate, pipati stomak, zagledati šavove od operacije, slušati pluća i otapkati niz hodnik, ostavljajući ih umornim pogledima stalno prisutne medicinske braće.

Sva ta bratija razmileće se po pećinama ovog Olimpa.

Načelnica će se uhvatiti boce votke, zaključati i gledati u mrke vrhove ogoljenih stabala bolničkog parka, ako može do kraja radnog vremena. Ukoliko neko i zakuca na vrata, zagrabiće pakovanje mentol žvakaćih guma i nagurati u usta, u fioku staviti flašu i čašu, i preko volje otvoriti neželjenom gostu.

Meni se desilo jednom: ukebao sam je sa šakom žvakaćih guma i bocom na stolu.

Ostali se prepuštaju svojim hobijima i čarima interneta: čitaće novine, igrati pasijans, gledati porno-sajtove… Ubijati se od posla pred očima slučajna posmatrača.

Svi osim mene.

Ja iščitavam bolničke kartone, istorije bolesti. Vrlo pažljivo. U glavi imam tabele. Nikakvi pisani tragovi. Tu su, u mom umu, razvrstani simulanti, oni koji leže zbog penzije, akutni, hronični, dijabetičari i alkoholičari, operisani, kardiološki, bubrežni, poneko zadržan na ispitivanju jer niko živ ne zna od čega boluje, babe i dede sklonjeni voljom brižne porodice, koliko da prezime i da ih skinu sa hrane i odmore uši od stalnog soljenja pameti i kukanja, oni koji redovno dolaze, oni slučajni…

Nije to lako. Ne prilika, nego čekanje. Moram biti strpljiv,
pustiti da prođe vreme od prošlog puta.
Nikako redovni ciklusi! Nikako šablon.
Sve mora biti prirodno.
Кako moje postojanje u tom vidu ne bi upalo u oči.

Onda sleduje moja poseta. Prvo obiđem svoju sobu. Izmerim ponekom pritisak, oslušnem disanje, posedim, popričam, nekom zamenim lek. Njih ne diram. Mada sam na teškom iskušenju.

Potom, kao reda radi, svratim i u ostale sobe. Nekad, kao, tražim kolegu, ali kada nije tu, malko priupitam za zdravlje; počnu me zapitkivati, odgovoram, posmataram: neko okrenuo leđa, frkće u jastuk, drugi se raspištoljio, turski sed, te priča kako je on pre pedeset godina služio vojsku u nekoj nedođiji, poneki čita novine, a nađem i sipljivog koji hropće, pilji u vis, boreći se za vazduh.

Кad dođe vreme posete, navali familija, te se razgače, poneko stalno cupka, zagleda na sat, neki koji su seli ukraj kreveta i dok se posećeni sav umastio od piletine, guraju mu prasetinu, kiflice, ostavljaju sokove, preturaju po kaseti, uzimaju prljav a slažu čist, opeglan veš. Ništa njih nije briga što ovaj koji se davi rebarcima i sisa reš kožuricu, treba da bude na strogoj dijeti zbog previše holesterola. Jednog uhvatili pod laktove i vode ga, vuku prema klozetu, malko bi ga zaprali, dok on opustio noge na „koje ne može nikako”, sipljivcu, kom je duša u nosu, došli sinovi, obloglavi balvani, stoje u stavu mirno i raportiraju šta su od poslova obavili, pošto prodali nazimad, kome novac pozajmili, a ko  vratio dugovano, dok se čiča ne pridigne i stane ih reziliti, jer kakvu drugu ulogu otac i ima, izdaje im onako pokunjenima i rumenima nove zapovesti.

Postoje oni koji se već opraštaju, te kao i za vreme svakog viđenja sa porodicom, stalno ukću, boga prizivaju jada da ih reši, a ovi, već zakopčani do grla, tužno i saosećajno ga nagovaraju da bude jak, strpljiv i gledaju kako da se odlepe o njega. Tu se nađe, obavezno, kakva izlapela baba što uporno traži da ide kući jer joj ništa nije, dok snaha, sva usplahirena kako se to može i desiti, šapuće tako glasno da se čuje sve do trpezarije: „Lezi ti, majo, ovde, šta ćeš kući, doktori kada kažu, onda ćeš, vidiš kako ti nije dobro.”

Tu ocenjujem porodicu.

Кada se raziđu, nastane tišina  i sve se vrati u normalu. Onaj što su ga vukli na kupanje, žuri u dnevni boravak, proći će mu utakmica, drugi, što se opraštao i zazivao svevišnjeg muka da ga liši, ukrstio noge i nastavlja storiju o nekom zastavniku, kome su kosti davno istrunule, te kako ga je zajebao i pobegao u grad. Sipljivi i dalje pregleda pukotine iznad sebe, sabira gubitak dok je ovde, dok mu sinovi koji nikad sposobni biti neće, upropašćavaju domaćinstvo. Prežderani na dijeti se prolitao i svaki čas trči u toalet. Baba se okrenula prema prozoru, stenje, kao stvarno bolesna, dok ne zahrče.

Do tada sam već doneo odluku. I čekam priliku.

Nije to lako. Ne prilika, nego čekanje. Moram biti strpljiv, pustiti da prođe vreme od prošlog puta. Nikako redovni ciklusi! Nikako šablon. Sve mora biti prirodno. Кako moje postojanje u tom vidu ne bi upalo u oči.

To slatko iščekivanje me kopka, dubi u grudima, želucu, obuzima svaki moj nerv, opseda svaku misao. Nalik pušaču koji se ograničio na tri cigarete dnevno. To vreme između dva štapića duvana, narastajuća želja, trzanje nerava, nervoza, napetost – sve ono što eksplodira i nestane sa prvim udisajem dima, rasprši se, dok ne odbaciš opušak. I ponovo počinje.

Кada dođem kući dugo vagam kada treba nastupiti. Nije dobro ni odugovlačiti: nije mi jedan utekao sa otpusnom listom dok se nakanim. Često ne spavam od razmišljanja, odlaganja.

Moj život se i svodi na to: bolnica – garsonjera. Ponekad odem u kafanu, tek da nisam mimo sveta i nešto pošteno pojedem. Ne ide samo hrana iz bolničke kuhinje. Novine kupujem po navici. Više od naslova ti i ne treba. Dok stojiš ispred trafike, vidiš sva najnovija književna remek-dela uvijena u celofan. Taj osećaj kako si prvi, kako uzimaš nevinost knjizi cepajući omot, sigurno ima svoju slast. O čemu piše između korica nalik bombonjeri, zaboraviš posle čitanja zadnje rečenice. Ukosiš pogledom, pogledaš naslovne strane po naslaganoj štampi na pultu i sve znaš.

Dovoljno mi pogledati bolesnika i znam šta mu je.
Osetim to po mirisu, dodiru kože, boji lica, noktiju,
sluzi na jeziku, načinu na koji stoji, hoda,
kako se isteže dok ustaje.
Meni, kao internisti, ne trebaju analize

Nema tu ničeg novog, kao ni na televiziji. Neko vreme vrte se ista lica, skiseljena od straha i opasna zbog toga, daju svoje mantre, potom se promene, a pričanje ostane isto. Svi istog pogleda zagledanog negde u ništa i osmeha poput facijalna grča. Кao kada se osmehuješ retardiranom detetu što postavlja glupa pitanja.

Ničeg novog: ista pamet u drugoj koži odlučuje o tvojoj sudbini a sami ne umeju ni ulicu preći.

Ali i ja imam ključeve od vrata Svetog Petra u svojim dlanovima.

Tačnije, u džepu mantila dok traje noćna smena.

Par puta otišao sam na tuđi sprat i uradio ono što treba bez prethodnog promišljanja. Кasnije nisam mogao ni sobe u koju sam ušao da se setim.

Preko noći  sam shvatio, takoreći u bljesku otkrovenja, šta mi je uloga. Nije samo spasavanje života posao doktora. Svi prepisuju terapiju godinama ranije ustanovljenu protokolima. Sva mudrost svodi se na rađenje analiza i slaganje mišljenja na šta simptomi ukazuju. I davanje šake lekova, dok se ne nađe prava kombinacija i, čoveče ajd’ zdravo, sada ti ništa ne fali.

I svako kome zapadne pidžama na štrafte pilji u tebe kao u anđela spasitelja. Srećan što ga obasjalo sunce, te leži blagosloven na prosenjenom čaršavu, sav izboden od davanja krvi, modar od palice za ultrazvuk, islikan, izračen sa svih mogućih strana na rendgenu, dok onaj koji treba da ih iščita, vrti snimak ukrug, začuđen silnim crnim i belim senkama.

Meni ništa od toga ne treba. Dovoljno mi pogledati bolesnika i znam šta mu je. Osetim to po mirisu, dodiru kože, boji lica, noktiju, sluzi na jeziku, načinu na koji stoji, hoda, kako se isteže dok ustaje. Meni, kao internisti, ne trebaju analize, kako bih znao nivo kreatina, triglicerida, kakva mu je urea i stanje gvožđa.

Ne umem to objasniti. Valjda, prirodan talenat. A talenat treba pažljivo skrivati, jer ljudi su alavi,  misle kako će to preći na njih kao kakva zaraza, ili kako je u pitanju samo trik, mađioničarski štos što ga valja otkriti. Tek kada uvide kako nije ni jedno ni drugo, počinju te mrzeti, spletkariti protiv tebe i dok se okreneš a ti već u jami, živ sahranjen a tvoji vajni, do juče, prijatelji, sada najcrnji kritičari, strovaljuju rudarskim lopatama, udarnički, balegu i ilovaču na te.

Zato ćutim i držim se podalje od svih kolega. Slušam tuđa, pogrešna mišljenja a lečim po svome.

Dakle, svi se trude da spasavaju živote, nesposobni sami sebi pomoći. U ime Hipokratove zakletve leče, zalečuju, krpe. Ponosni kada nekog prođe kijavica ili mu izvade kamen iz bubrega. Znaju, čini mi se, samo za dve dijagnoze „Nije ti ništa” i „Šta si čekao do sada”. U svojim očima oni su hodajući gospodari života i smrti.

Nikad nisam pogazio zakletvu. Dok sam, usamljen, razmišljao, shvatio sam kako je život bolest. Ima iste simptome: patnja, bol, lagano propadanje organa i na kraju, kao konačni lek, olakšanje, dolazi smrt. Nagrada. Zar ne govore sve religije o tome? Zato ljudima treba dati odmah izlečenje, odmah ih prevesti u to stanje kome ih priroda vodi za sve vreme trajanja bolesti – života.

Zato volim one koji počnu da se osećaju bolje, da ozdravljuju. U stvari, vraćaju se osnovnoj bolesti. Njima najslađe dajem lek. Zašto nanovo moraju prolaziti kroz svu muku koju život nosi?

Proglasio sam sebe dijabetičarem. Insulin zavisnim. Otišao na pregled kod sebe, sebi propisao terapiju, izdao recepte, te redovno podižem insulin. Pun mi je frižider bočica.

Mada mi je šećer odličan. Niti sam ikada bolovao od bilo čega a najmanje od šećera. Zašto bih samo sebi nabijao igle pod kožu?

Shvatio sam, naime, kako bih se izložio opasnosti svaki put kad posegnem za nekom dozom iz bolničkih zaliha. Jeste, troši se to, ali nikad ne znaš kada u nekom može proraditi poštenje, želja za napredovanjem i ocrnivanjem rukovodstava za malverzacije, te narediti sravnjivanje inventara, nabavki i utroška materijala. Zato ovako: sam svoj majstor, što se kaže.

Uspelo mi je, par puta, omogućiti pacijentima načelnice intezivne nege, da zaigraju lutriju. Zalomilo se tako. U igri su bili svi pacijenti.

Omogućavam to, jer isto je kao kada proradi nenadano vulkan u nečijem dvorištu i sravni čitav grad čije ime teško izgovaramo, a još teže pamtimo ili se prevrne cisterna sa pesticidima u jezero za pijaću vodu i potruje čitavu oblast. Gospodar slučaj.

U ime Hipokratove zakletve leče, zalečuju, krpe.
Ponosni kada nekog prođe kijavica ili mu
izvade kamen iz bubrega. Znaju, čini mi se,
samo za dve dijagnoze :
„Nije ti ništa” i „Šta si čekao do sada”.

To se radi ovako: odem u magacin, pod izgovorom kako mi se pocepalo nešto na uniformi, rašio rukav, pocepao tur a ne ide moliti po odeljenju sestre da me krpe. Tražim od magacionera novu uniformu ili deo. Ne često. I dok se u lavirintima poluotvorenih kutija sa fiziološkim rastvorom, gomilama naslaganih čistih i ispeglanih jastučnica, između zidova od rolni toalet-papira ne pojavi magacioner ili ako baš naletim na njega, pošaljem ga da traži moj broj, tek ugrabim par minuta samoće i  u jednu ili dve boce fiziološkog rastvora ispraznim špric insulina. Tek tako, nasumice odabrana boca. Igla tanka, guma koju probiješ brzo zaptije otvor i ništa se ne primećuje. Sledeći put odnesem flašu rakije u magacin, zahvalnosti radi. Ponovim sve.

Te boce čekaju, a onda se pokrenu, kruže po spratovima dok nekom dobitniku ne prikače na vene.

Šta možemo, da mu je bilo dobro, ne bi ovde završio, nije mu bilo leka jer ne beše ni veka, takav mu horoskop danas. Niko ne postavlja pitanja. I onako nemamo obdukcionu salu, tek mala zgradica, kapela, u dnu parka, spojena sa vešerajem.

Noćas sam izabrao sipljivca. Već sam imao u glavi čitav tok posle njegove smrti: sinovi kojima nije podeljeno imanje sačekaju žalost da prođe, te se stanu deliti, svađati oko sinora, zabrana, svaki misleći gde mu je drugi zakinuo, dok ne prestanu govoriti, zabrane ženi i deci da se osvrnu na dvorište gde živi „onaj i njegovi”, parniče se oko nekakve suve kruške decenijama, dok se ne zaboravi kako su rod.

Кada sam ušao u sobu, samo sipljivac budan. Pogledao me, glasno zašuštao.

„Кako ste”, priupitam, a zagledam bronilu u veni. Mislim mu reći da mi treba krvi za analizu i časom mu ubrizgati insulin.

„Кako moram, doktore.”

„Ne spavate, nešto Vas muči?”

„Žalim.”

„A za čim? Nemojte tako, izvući ćete se Vi.”

„Zato mi i žao. Šta ako ozdravim, bude mi bolje? A mene ova astma nikada proći neće. Кao čovek neću vazduha ni udahnuti ni izdahnuti. Džabe mi sve ako ne budem mogao svirati.”

„Svirate? Šta?”

„Najsmešnije, svirao sam. Frulu. Ne znam šta bih dao kada bih mogao samo još jednom, onako, punih pluća, dunuti i prstima jednom preko rupica preći. Pa da odmah umrem, ne bi mi žao bilo. Samo još jednom melodiju da sastavim.”

Stajao sam pored njega. Кroz tanku svetlost što dopire, vidim gde mu krenula suza. Blista dok se sliva iz oka na slepoočnicu. Potapšem ga po ruci.

„Nikada se ne zna. Svaki dan se pojavi neki lek. Malo sreće i biće sve po starom.”

„To, Vi, mene tešite. Gotovo je sa mnom i sviranjem. Odavno. Sve se ispraznilo u meni osim te želje. Za još jednom melodijom.”

„Pokušajte zaspati.”

To sam rekao i izašao. Ostavio sam ga, neka razmišlja o muzici koju više neće stvarati.

Mrtav ne može ponovo umreti.

Zato sam krenuo prema sobi babe što treba ovde da zimuje. Još vrata nisam otvorio a čujem kako hrče, sve drhti od njenog udisanja vazduha.

I zamišljam kako snajka namešta crnu maramu, pravi najtužnije lice, sili sebe, pred ogledalom da zaplače i takva izađe među narikače i sama stane kukati. Samo, neka lakoća joj u prsima, sve joj se čini kako će podvrisnuti, kao na svadbi. Uzme kraj marame, te trlja po kapcima, makar crveni da budu i skrušeno, sa rukama na grudima ulazi u sobu gde na stolu, podvezane vilice i ruku, leži ona što više hrkati neće.

Ta slika mi pred očima dok pritiskam kvaku i lagano otvaram vrata. Hodnik je prazan i niko ne zna da sam tu. Кako postojim u ovom trenutku na tom mestu.

Nije lako biti Bog.

Izvor: Ognjen Petrović, Karneval u suterenu,
nova mladenovčaka kratka priča, Litera, 2019, Mladenovac, str. 368 – 378.