ŽIVOT NA CRTICU – KNJIGA DEJANA GRUJIĆA KOJA VAM LAKO ULAZI POD KOŽU

RAZGOVARAO: Aleksandar BEĆIĆ 
FOTO: Luka KARADŽULESKI

Mogao je da bude glumac. Za taj se poziv, uostalom pripremao. Svojom pojavom, siguran sam da bi našao nekoliko dobrih angažmana, a u “Žigosanima u reketu” bi sa svojih skoro pa dva metra visine sigurno uverljivije igrao ulogu trenera nego neki drugi.

Pokušavao sam da ga isprovociram i da intervju (s obzirom na poznanstvo) vodim na “Ti”, umesto na “Vi”, ali nisam uspeo do samog kraja: Stara je to, radijska škola. Kada se uključi mikrofon, kada škljocne foto-aparat ili na kameri zatreperi crveno svetlo koje označava da je snimanje u toku, on jednostavno “prebaci” svoj mod u konverzaciji. Zaboravio je na to tek na kraju.

Ako ste među onima koji jutro započinju slušajući Beograd 202, onda vam je on – dobar prijatelj kuće. A on je – Dejan Grujić. I nedavno je za Liberland izdao svoju prvu knjigu intrigantnog naslova:

Život na crticu u aranžmanu Slađane Banić i Ane Grujić
Odmah ću da srušim barijeru koja je uobičajena u intervjuima i da te otvoreno pitam, Dejane: Zašto smo morali ovoliko dugo da čekamo na tvoju knjigu ŽIVOT NA CRTICU?

– Zato što je Dejan Grujić jedan sumnjičav i veoma strog čovek, ali ne prema drugima, već isključivo – sebi. Smatrao sam da štivo koje sam godinama pisao ranom zorom i njime pozdravljao slušaoce Radio Beograda 202,  nije dovoljno dobro da bi bilo objavljeno u knjizi. Međutim, sreća je da nas u životu put i Bog nanese k nekim ljudima koji su prijateljski nastrojeni, pa primete nešto što vi ne primećujete, pa počnu da insistiraju da se vaši tekstovi klasifikuju, obrade, pripreme i ubliče u jedno blistavo čedo na koje sam danas jako ponosan; „Život na Crticu“. Aleksandre, sećam se da ste i Vi bili u društvu Karla Astrahana, Gorana Stojičića, Vlade Arsića, Dejana Boškovića, Aleksandre Cimpl, Jelene Ćuslović i Danijele Vulićević kada sam vrlo detinjasto odbio vašu zajedničku inicijativu da se Crtice 202 uobliče i pripreme za objavu u knjizi. Posle ste svi zaćutali od mene na neko vreme, a Karlo Astrahan je bio toliko uporan i uspeo je da me bukvalno natera da krenem u taj izazov koji je rezultirao izdanjem Liberlanda iz Beograda „Život na Crticu“. Ne znam šta mi je bilo da pristanem, ali evo, sada uživam u sreći i zadovoljstvu svih onih koji su već pročitali knjigu i hvale me, a ja i dalje mislim da su samo dobronamerni i pristrasni.

Mnogi verni slušaoci 202-ke u tebi vide svojevrsnog nastavljača ideje o radiju kao toplom, prijateljskom mediju, mediju koji nas teši, podržava… Koliko je teško u današnje vreme takvu ulogu opravdati?

– Nije teško, Aleksandre. Jednostavno, ako volite posao radio stvaraoca onoliko koliko ga ja volim, onda vam ništa ne pada teško. Rano ustajanje, emisije, dežurstva, odlazak na teren, snimanje intervjua, montaža, pisanje sinopsisa i scenarija, viđanje sa prijateljima, saradnicima, sagovornicima, rad na sebi, vreme za pisanje, čitanje, rad koji ne poznaje radno vreme – sve to izgleda komplikovano i naporno, ali meni ništa ne pada teško. TO slušaoci prepoznaju, poštuju, i u najvećem broju slučajeva hvale. Kao neko ko je dugo radio na radiju, znate šta želim da kažem.

Da se vratimo knjizi: Život na crticu je omnibus crtica koje si svakog jutra poklanjao svojim slušaocima. Kakve su reakcije čitalaca?

– Vraćamo se na početak razgovora. Sumnjao sam mnogo kako će ljudi reagovati na štivo koje im nudi „Život na Crticu“. Međutim, među prvima su se pružajući mi podršku javili pisci, koje sam do juče posmatrao kao dragocene sagovornike za intervjue; najprijatnije iznenađenje stiglo je od nadarenog pesnika Marka Stanojevića, zatim veoma čitanog Nikole Mišovića čiji se novi roman prevodi u Americi, blistavog pripovedača Velje Žunjića iz Lajkovca, onda našeg velikog pisca iz Amerike, Ilije Šaule, Srđana Milanovića iz Pariza, potencijalnog dobitnika NIN-ove nagrade, najboljeg među najboljima Baneta Janković iz Niša, pesnika i književnika, bračnog para, Ljiljane i Brane Crnića, romanopisca Ranke Tanasić Barlov, novinara Ivana Miljkovića, Rajka Dvizca, Ivana Kalauzovića, Goce Jočić Radisavljević i još mnogo njih. Ipak, najveću zahvalnost upućujem jednoj od naših najuspešnijih književnica u protekle dve godine, i najdivnijoj osobi Jasenki Lalović koja je dragocenim savetima uspela da utvrdi moje samopozdanje i pruži mi smernice za uspešan rad na promociji „Života na Crticu“.

Epidemija Koronavirusa pomrsila je mnogim piscima i izdavačima konce. Ti si ipak stisnuo petlju i zahvaljujući „Liberlandu“ objavio knjigu. Koliko si zadovoljan sa dosadašnjom saradnjom sa ovom novom izdavačkom kućom?

– Brzi su, ekspeditivni i precizni. Nije bilo mesta dugotrajnim pregovorima prvenstveno zahvaljujući Karlu Astrahanu, uredniku izdanja, ali i Luki Karadžuleskom koji je bio zadužen za mnogo sitnih tehničkih detalja, fotografisao me je da sam baš bio zadovoljan. Plasman knjige je u njihovim rukama, to za sada ide odlično. Knjiga se prodaje preko interneta, za sada veoma dobro. Iznenađen sam, prijatno. Zakazane su mi turneje po zemljama EU, zatim regionu, i bibliotekama i institucijama kulture širom Srbije. Sad se samo čeka da prođe korona, pa da s knjigama krenemo među čitaoce koji žele da nas upoznaju i nabave „Život na crticu“. Obezbedili su mi medijski nastup na Radio Krugu, kod Violete Aleksić i Tanje Radojević, nekoliko intervjua za portale koji neguju lepu reč, a takođe moram nešto i da se pohvalim. Knjiga se zahvaljujući Nataliji Cajić i Želimiru Babogredcu, može pronaći u čuvenoj prodavnici „Jugoton Croatia record‘s u Nušićevoj, tačnije zagrebačkom predstavništvu u Beogradu i nalazi se rame uz rame uz blistava izdanja, Bisere, Olivera, Bijelog dugmeta, Bajage, Van Gogh-a….

Kao što rekoh: Korona nam je pomrsila konce i između ostalog sprečila nas da promovišemo knjige na najomiljeniji način: uživo, tet-a-tet. Ipak, korona će proći, spremaš li se?

– Spreman je kofer sa knjigama, samo se na lek protiv kovida-19 i ukidanje pandemije čeka.

Možda je rano postaviti ovakvo pitanje, ali ću rizikovati: da li će Život na crticu dobiti neki nastavak? Recimo “Život na kašičicu” (predlažem ujedno radni naslov, volim da budem kum, pa to ti je)?

– Kao da si mi pročitao planove koje skrivam možda čak i od samog sebe. Postoji ideja da „Život na crticu“ postane edicija, što znači da će svaka sledeća knjiga biti nastavak ređanja hronoloških dešavanja kojima smo svi svedočili. Ovo „Život na kašičicu“ mi se za početak mnogo dopada. Videćemo!